utorak, 27.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 02.03.2017. u 18:30 Marija Đorđević
INTERVJU: GUNAR KVARAN, umetnički direktor Oktobarskog salona

Umetnost se više ne deli na centar i periferiju

Danas nema ni dominirajućeg pravca, kao što je to nekada bio enformel ili pop-art. Oktobarski salon imaće naslov „Čudesna kakofonija“ zato što želimo da predstavimo najrazličitije izraze umetnosti
(Фото Анђелко Васиљевић)

Gunar Kvaran, istoričar umetnosti, direktor „Astrup Fernli” muzeja u Oslu, odabran je da bude umetnički direktor 57. Oktobarskog salona, međunarodne izložbe koja je od prošle godine bijenalna, pa je naredna planirana za 2018. Gunar Kvaran je proteklog vikenda bio u Beogradu i zajedno sa pomoćnicom Danijel Kvaran, direktorkom muzeja u Rejkjaviku, počeo je da radi na pripremi ove velike izložbe. Umetnička situacija u Srbiji je za ove kustose prilično neistražena i nepoznata i pred njima je obiman posao.

Guran Kvaran ima bogato iskustvo u organizovanju bijenala, s obzirom da je bio kustos bijenala u Lionu, ko-kustos Bijenala savremene umetnosti u Moskvi, kustos izložbe Los Anđeles fikcija, izložbe „Joko Ono – uputstva za upotrebu“ u Meksiko Sitiju, Buenos Ajresu i Rejkjaviku.

 

Šta vas je motivisalo da prihvatite posao selekcije radova za Oktobarski salon, izložbu koja se održava u zemlji u kojoj su dva najveća muzeja već godinama zatvorena?

Bez obzira na tu činjenicu, vaša umetnička scena je veoma dinamična. U to smo se uverili i na prošlogodišnjem Oktobarskom salonu i prilikom posete izložbi „Biblioteka – otvorena knjiga Balkana“ u Čačku.

Imate različite vidove izražavanja, različite medije, a u strukturi umetničke scene veoma zanimljive prostore. Na primer Galerija „U10” ili „Remont“. Fascinantno je da „Remont“ ima produkciju od 13 do 16 izložbi godišnje! Upravo je to za nas interesantno, da ono što smo ovde videli i što ćemo tek videti stavimo u širi kontekst.

Srpski umetnici nisu samo u Srbiji. Odavno znamo za Vladimira Veličkovića ili Marinu Abramović koja sada baš ima retrospektivnu izložbu u Stokholmu.

 

Vaš koncept naredne izložbe za sada ste uobličili kao kakofoniju. I to kao „čudesnu kakofoniju“. Šta u tom smislu možemo da očekujemo?

Razmišljali smo dugo šta možemo da predstavimo. Preokupirani smo činjenicom da danas ne postoji centar umetnosti. Nema jednog dominirajućeg pravca, kao što je, na primer, u dosadašnjoj istoriji umetnosti to bio enformel ili pop-art.

Ne postoji ni geografski centar kao što su to bili Pariz, Berlin ili Njujork. Umetnici koji danas žive širom planete, bilo u Kini, Indiji, usvojili su zapadnu umetnost, ali u tom univerzalnom umetničkom jeziku postoji mnoštvo različitih izraza.

I ličnosti. Danas su i Oslo i Rejkjavik i Pariz i Njujork i Beograd umetnički centri. Nama je baš to zanimljivo da približimo te različite centre u jednoj kakofoniji koja, tako izrečena, obično ima negativan predznak.

Mi, međutim, želimo da joj damo pozitivno značenje i zato smo je nazvali „Čudesna kakofonija” u nameri da predstavimo veoma različite izraze umetnosti. Kakofonija, dakle, nije fokusirana na određenu temu.

Socijalne teme, lepota, estetika, tehnologija, biologija, politika, mediji – sve su to teme. Neće biti jedinstvene estetike.

 

U Srbiji se ponekad čuju komentari da savremeni umetnici „prepisuju“ umetnost koja dolazi sa Zapada i da zbog toga savremena umetnost gubi autentičnost. Kakav je vaš stav o tome?

To o čemu govorite ima veze sa vremenom i istorijom. Kad smo imali jasan centar umetnosti, na primer Pariz sa apstraktnom umetnošću ili Njujork sa pop-artom, ti centri su uticali na umetnost u svetu.

Sve ostalo je moglo da se tretira kao periferija, provincija koja se ugledala na ono što se dešavalo u tim centrima. Međutim, poslednjih 20 ili 30 godina desilo se potpuno drugačije vrednovanje tih prostora.

 

Da li je Srbija u tom smislu još periferija?

Ne, ne! Pa upravo zato jer se situacija promenila. I Skandinavija je u pogledu umetnosti posle Drugog svetskog rata bila viđena kao periferija u odnosu na Pariz, ali danas je ona entitet, originalni deo pravca kao što je na primer enformel. Kada govorimo o pop-artu, on je danas u Britaniji mnogo drugačiji nego onaj koji je potekao iz Amerike.

Scena se ne tiče samo otkrića, nego apsorbuje sve elemente lokalne sredine, čak i jezik koji ljudi koriste. Prema tome, nemoguće je u ovom kontekstu reducirati umetnost na original i kopiju.

 

Šta je prvi korak koji ćete sada preduzeti u organizaciji izložbe?

Tekstovi i dokumentacija o umetnicima je prvo što selektujemo i kada nam se nešto od toga učini interesantno odlazimo da vidimo.

Posle toga, pozivamo umetnike na razgovor i gledamo radove „uživo“. Izložba će se održati u Muzeju grada u Resavskoj ulici i u Kulturnom centru Beograda, ali mi takođe želimo da srušimo tu distancu između publike koja je na Salonu i one koja nije, što znači da ćemo pokušati da uvedemo umetnike u javni prostor, u grad, da približimo umetnost Oktobarskog salona široj publici.

 

Direktor ste privatnog muzeja „Astrup Fernli“. Kako ovaj muzej funkcioniše?

Norveška je specifična socijalistička zemlja koja ima interesantnu kulturnu politiku, u tom smislu da država podržava umetnike, alternativne prostore, nezavisne kustose... Direktor sam malog privatnog muzeja u Oslu.

To je neobično u Skandinaviji i u socijalističkom kraljevstvu zvanom Norveška. Muzejska politika je takva da ne predstavlja međunarodnu umetnost ni po hronologiji niti po umetničkim pokretima. Mi se koncentrišemo na individualne umetnike i njihove radove otkupljujemo. Kolekcija sadrži radove od šezdesetih godina do danas.

U okviru te kolekcije imamo specifičan fokus, a to je američka savremena umetnost poslednjih decenija, odnosno autori poput Ričarda Princa, Sindi Šerman. Imamo Metjua Barnija, i sada mlađe umetnike koji još nisu velike zvezde, ali se bore za poziciju u umetničkom svetu.

Muzej je 1903. osnovao privatni kolekcionar. On je smatrao da bi američku umetnost trebalo izlagati kao dopunu norveškoj umetnosti.

Nacionalni muzej, na primer, ne bi mogao da se fokusira isključivo na američku umetnost. U socijalističkom kraljevstvu kakva je Norveška to bi moglo da bude loše shvaćeno.

Ali privatni muzej može sebi da dozvoli taj „luksuz“.

Baš tako.

Komentari1
c9bed
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bla, bla, bla
A kada cete da posetite one koji rade po selima i planinama i uopste ne znaju za Vas, niti ih to sto Vi radite interesuje.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja