sreda, 02.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 04.03.2017. u 08:00 Goran Marković
Pogledi

Tamna strana Meseca

Ponekad je to stvarno čudno. To, što toliko ljudi veruje u nešto što je sasvim suprotno od onoga što im se zapravo događa

Pisati o suštini stvari koja nema veze s činjenicama isto je kao da pokušavaš s nekim da se nađeš na tamnoj strani Meseca.

Haruki Murakami

Oksfordski rečnik je nedavno za svoju reč godine predložio izraz „post-istina”. Tamošnji ugledni filolozi očigledno nisu imali u vidu samo tu čudnu, rekao bih apsurdnu kombinaciju dve reči, već su smatrali da ovaj izraz ima mnogo širi društveni i politički značaj. Ideja naknadne, promenjene istine ne deluje samo zanimljivo, već na neki način i uznemirujuće.

Ali, pre nego što se vratimo ovom čudnom pojmu, pomenuo bih jedan drugi, koji u sebi takođe sadrži odrednicu post. Reč je o pojavi takozvanog postdramskog pozorišta, koja u poslednjih desetak godina privlači pažnju teatarske publike i kritike. Ne bih trošio vaše vreme na preterano detaljnu analizu, reći ću nešto što je pojednostavljena definicija ovog modernog trenda (uz sve bojazni da će me zbog uprošćavanja teatrolozi kritikovati). To je pozorište bez unapred određenog (napisanog) teksta. Raznim umetničkim postupcima dolazi se do krajnjeg rezultata, pozorišne predstave, ali ono što u klasičnom smislu smatramo dramom, tu ne postoji. Ovo pominjem zato što izgleda da, kao što u postdramskom pozorištu nema drame (bar ne one na koju smo navikli), tako u postistinskom pogledu na stvari nema istine (bar ne one na koju smo navikli).

Sada ću se opet malo udaljiti da bih pomenuo jedan drugi, odavno poznati izraz – distopija. U dva­de­setom ­ve­ku pojavljuju se nove vrste utopija, takozvane negativne utopije, odnosno distopije. Najpoznatiji autori distopija su pisci Zamjatin, Haksli i Orvel. U svojim delima, oni na pesimistički način oslikavaju budućnost čovečanstva, pišući kako je sve kontrolisano, zabranjeno i manipulisano. U takvim, budućim društvima vladaju zagađenje, siromaštvo, politička represija i ­totalita­rizam (da li vas ovo podseća na nešto?). Najpoznatiji prikaz distopijskog društva je Orvelov roman „1984”.

Eksploatacija distopije zatim se proširila na film. Ovog puta u vidu zabave, često one sasvim jeftine, pa razni modeli negativnih utopija postaju sadržaji mnogih filmova. Autori tih distopijskih dela poigravaju se frustracijama gledališta i na magičan način iživljavaju njegove strahove, očaj i beznađe. Kad uživate u „Pobesnelom Maksu” vi u stvari uranjate u sopstveni mračni svet, film počinje da se dotiče vaših bolnih tačaka, otvara vaše potisnute užase i vi ih, za tih dva sata, pripisujući sve to izmišljenim junacima u nepostojećem svetu, nekako iživljavate, makar prividno ih se oslobađate. Rekao bih, što je stvarnost surovija i mračnija, negativna utopija je sve lekovitija.

Vratimo se na početak. Za razliku od umetnosti, koja podrazumeva izmišljeni svet, mi u Srbiji živimo u pravoj, stvarnoj distopiji. U situaciji u kojoj se trenutno nalazimo, pojam post-istine podrazumeva napuštanje očiglednih činjenica i njihovo krivotvorenje, od prekrajanja istorije, što se dešava svakog dana, do izvrtanja onoga što vidimo golim okom. Laž je postala legitimna, bilo da je reč o kvazi-nauci ili žutoj štampi. Vesti se, s jedne strane, cenzurišu, a s druge izmišljaju. Stvarnost se ulepšava i to sve ide do granice dobrog ukusa, koji podrazumeva da su građani idioti i da je u cilju njihovog zaluđivanja dozvoljeno sve. Surova stvarnost potpuno je izbačena iz upotrebe a vlast nas, lažući, ubeđuje da živimo jako dobro. I da će biti još bolje. Treba samo malo da sačekamo.

Ponekad je to stvarno čudno. To, što toliko ljudi veruje u nešto što je sasvim suprotno od onoga što im se zapravo događa. Što prihvataju život koji nema veze sa činjenicama i smatraju da je ono što im se nudi – a to je gola laž – istina. U stvari, veruju u post-istinu. Za razliku od „1984”, u kojoj Orvel predviđa jednu strogo uređenu totalitarnu mašineriju, sličnu onoj koju je vizualizovao Fric Lang u „Metropolisu”, ovdašnje okolnosti više podsećaju na „Životinjsku farmu”. I to ne u simboličnoj formi, već bukvalno. Kao da smo svi saterani u tor u kojem divlja borba za opstanak predstavlja jedino pravilo ponašanja, a ljudskost i empatija više ne postoje. A taj tor nalazi se na tamnoj strani meseca.

*Reditelj

Komentari24
3b2b5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Posmatrac
Gorane, odlican clanak ! Ostap Bender se najbolje snalazi na tamnoj strani meseca
Mladen
Vidim, vlast te laže, Markoviću, a tvoju su bili sveci i govorili ti golu istinu. Moglo bi ovo da ti prodje da mi nismo živeli i preživeli ovo lopovsko vreme od 2000-te do danas, i vidimo razliku. Mogao si, onako usput, da se osvrneš na Savamalu i po stoti put "zaboraviš" da se radilo o rušenju ilegalnih objekata u Hercegovačkoj. Ne bi te ništa koštalo.
Jelena Vidic
Tacno je sve sto je napisao! Ja sam jedva prezivela sa dvoje dece od 90.-2000. kada smo unisteni zbog ratova,sankcija i hiperinflacije a 2000. smo poceli da se vracamo u zivot. Sto se Savamale tice,iako su bili lokali nelegalni, a nisu svi, zasto policija nije izasla i razjasnila situaciju, nego je po nalogu vlasti igrala igrice,sto rece cuveni Ljuba Milanovic!
Vladan Jovanović
Мало-мало, па редитељ Марковић - гле чуда - у својим колумнама помиње некакву ревизију историје! Очигледно је да тиме алудира на нова, дезидеологизована, тумачења о дешавањима у Југославији и Србији током Другог светског рата. Приказивање поменутих дешавања без гледања на њих коришћењем идеолошких (титоистичких) наочара није ревизија историје, већ одузимање монопола некадашњим прокомунистичким историчарима и њиховим следбеницима на интерпретацију догађаја из прошлости. Зачуђујуће је да врстан интелектуалац, какав је несумњиво Горан Марковић, то не разуме. Пре ће бити да он то не жели да прихвати из неких само њему познатих разлога. На тај начин, пишући против дистопије, Марковић остаје заробљеник једне од најрепресивијих утопија у историји.
Stevo
Gorane, imate pravo kad realni zivot poredite sa nerealnom slikom tog istog zivota. Ali, taj realni zivot se i prikazuje nerealno jer distopija nije odavno poznati izraz, i sto " utopija" nema negativni ili pozitivni predznak. Kako izgleda pozitivna utopija? Vas tekst takodje klacka izmedju realnog teksta i laznog realnog teksta, jer se vi obracate odredejenim delovima drustva, a samo drustvo ostaje gotovo netaknuto.
balzak
i pored toga sto je autor zapadnjak uvidecemo da svi putevi vode u rim. pocetak je na kraju i obratno. isto to mogu da izlozim navodeci par pisaca iz afrike, pa kine i rusije. umetnik je samo zapitan dok radi svoj posao, a kad prestane pocinje okrutnost i strah od samog sebe. puna je srbija ovakvih ringispil intelektualaca. da on vise rezira , da ja vise radim i djavo bi manje kopkao...
Milisav
Autor,intelektualac koji zna o cemu pise!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja