sreda, 23.08.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:08
INTERVJU: Petar Peca Popović, rok kritičar, laureat nagrade „Tanja Petrović”

Najgore je kada ostanete bez sna

Samo me je jedna stvar u životu brinula – da se ne obrukam. Stalno sam mislio da ništa ne mogu da uradim sam pa sam uvek nalazio bolje od sebe
Autor: subota, 04.03.2017. u 18:04
(Фото Анђелко Васиљевић)

Petar Peca Popović ne prestaje da sanja. I kada ostvari jedan, već uveliko hrli u novi.

Nakon nagrade „Tanja Petrović” koja mu je u dušu unela nešto stida jer, kaže, nije radio u životu da bi nešto dobio, već samo ne bi li otplatio oduševljenje kada je prvi put čuo „Bitlse”, naš poznati rok kritičar kreće u ostvarenje novog sna.

– Najgore je kada ostanete bez sna! A ja sam svoje snove došao da odsanjam upravo u ovoj zgradi, u „Politici”. Tri puta sam dolazio. I odlazio...

Prvi put 1971. godine na poziv jednog vizionara, Žike Stojanovića koji je me je pozvao da radim u „Politikinom zabavniku”, u kojem su svi novinari i svi urednici bili žive enciklopedije. Pa sam se potom zaposlio u časopisu „Zdravo”. Onda me put odveo u „Intervju”. Došao tamo Pera Zlatar, moj veliki uzor, čovek koji je napravio intervju sa Robertom Redfordom, i doveo i mene. I pokrenuo 1981. godine feljton o kralju Petru Prvom Karađorđeviću, a meni zapalo da osmislim reklamu. I ja osmislio. „Poslednji dani poslednjeg našeg kralja!”– glasila je reklama zbog koje je stradao – Pera. Kakav naš kralj?!

Osmišljavali ste i neke reklame koje su bile nešto sasvim novo za tadašnji Beograd i Jugoslaviju...

 Rade Šoškić mi je poverio da radim „Rok 83” iz kojeg je kasnije ispala ta brojka. Prvi broj smo štampali u 80.000 primeraka i prodali već prvo jutro! Šta se desilo? Uhvatio sam Zorana Modlija i odveo ga u Lisičji jarak. Avionom smo nadletali Beograd sa banerom na kojem je pisalo „Rok 83”. Kasnije smo uz jedan broj tog mesečnika izdali i album „Za milion godina” i od zarađenih para uplatili 264.000 Unicefu.

Kakao ste u ono vreme dolazili na takve marketinške ideje?

 Odrastao sam u svetu. Nije postojala rupa u Evropi u kojoj nisam bio. I bos sam ušetao u Pariz, i spavao na Pikadiliju.... I nije me bilo sramota. Ali, tada sam naučio da je život davanje i vraćanje. I kada sam u Hajd parku video i čuo „Stonse” znao sam da je i nama suđen besplatan koncert. Da ću to i ovde kod nas primeniti kad-tad. Desilo se to kod Hajdučke česme s „Bijelim dugmetom”. Verovao sam, i tada i sada, da novine moraju da budu aktivan učesnik događaja, a ne samo medij koji nešto prenosi.

Svojevremeno ste ispričali kako ste imali sreću da umrete u Urgentnom centru, kako imate osam bajpasova, sedam stentova...

 Da, zaista sam imao sreću što mi se „smrt desila” u Urgentnom i što su tu mogli brzo da me spasu. U mojoj familiji ja sam najstariji Popović. Moj otac je umro u 56. godini od prvog infarkta, a ja sam preživeo šest. I dve kliničke smrti. I, zaista, živim život na produžetke. Čovek može da ima porodicu, prijatelje, kolege... Ali njegovo najveći prijatelj jeste njegova bolest. Ja moju bolest prihvatam, živim s njom i poštujem je. Svi moji su mladi otišli. Odnelo ih srce. Ja sam jedini nadživeo. I želeo bih da dočekam unuče. To u mojoj porodici niko nije doživeo.

U toj vašoj neprestanoj borbi za ostvarenje snova u velikoj meri je zaslužna i porodica koja vas je podržavala...

 Nisam bio pravedan prema svojoj deci. Moja žena ih je odgajala, iako je i ona imala puno profesionalnih obaveza. Postala je najmlađi sudija sa 28 godina. I uvek bila uz mene. Desilo se tako, jedne snežne noći, da sam „zaglavio” u Krnjači na štampanju novina i u tri sata posle ponoći pozvao ženu da me preveze do kuće. Ona uvije decu u ćebad, sedne u kola pa put Krnjače... Oni su žrtve mog sna! Ali, ako vas neko ne razume u vašem naumu, za koga onda radite?! Meni je otac rekao: „Mi se ženimo samo jednom. Ako si pogrešio, ima da ispaštaš!” I ja sam to isto rekao svojoj deci.

Kada ste treći put došli u „Politiku”?

 Vratili su me 1988. ili 1989. Milan Vlajčić i Radovan Popović. U Kulturni dodatak. To je bilo Ministarstvo obrazovanja i kulture u mom odrastanju. To je bilo nešto što je bilo kriterijum svega vrednosnog. Eto, primera radi, iz tog Kulturnog dodatka izašla je ideja Milutina Čolića da se osnuje Fest. Bilo je u ta vremena ljudi koji su bili istinski graditelji. Bilo je ljudi koji su u nevreme imali sluha da meni i drugima ukažu šansu. U „Politici” su izlazili i neki antitekstovi, tekstovi protiv te rok muzike. Ali, veličina se ogleda upravo u tome da se priznaju greške. Mi smo odrastali u kulturi u kojoj su napisane neke od najlepših pesama i u kojoj su stvarali autori od Arsena Dedića do Milana Mladenovića. Stvarane su pesme kojima nismo rušili svet, već poručivali da treba biti bolji. Oni su bili graditelji jedne nove osećajnosti i ja se pred tim klanjam.

Šta radite kada se san ostvari?

 Idete u nove snove. Zato sam ja hrlio iz jednog u drugi projekat. Ceo život sam radio ono što volim. A to što volim, radio bih džabe. I samo me je jedna stvar u životu brinula – da se ne obrukam. Stalno sam mislio da ništa ne mogu da uradim sam pa sam uvek nalazio bolje od sebe.

Da niste malo preskromni?

 Ne! Dao sam više glavnih urednika nego Fakultet političkih nauka. Iz svih tih novina koje sam radio, televizijskih emisija... izašli su najbolji ljudi. Bog me je uskratio za štošta, ali mi je dao dar da procenim druge. Dao mi je oči da vidim.

Sanjate novi san?

Želim da obeležim mesta koja su važna za Beograd. Hoću Nikoli Karaklajiću da napravim plavu tablu da ostane trag. Da ostane nešto iza Zorana Miščevića, Dušana Prelevića. Da se u Novom Sadu obeleži prostor Mike Antića. Dugujemo sebi da pokažemo kako istorija ne počinje od nas, već da smo mi posledica nečega.

 

Miris tamjana

Sećam se dana kada je umro Tito. U to vreme, ja glavni urednik lista „Zdravo”. Vraćam se sa Drine i kažem ženi da me vozi u „Politiku”. Svi već stigli, svi dobili zadatke, ja ne. Kažu mi: „Svi će pisati, osim tebe. Mirišeš na tamjan.” Ja u čudu. Setim se da sam dan ranije, u selu Drinjača, sreo Gorana Bregovića i on mi dao neki miris. „Maco, ovo je za tebe”, reče on i dade mi „azaro”. I ja se naprskao. Pomislim da parfem vuče na tamjan, pitam ženu, a ona se slatko nasmeja.


Komentari0
9b791
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja