Posle učestalo tvrdih vesti iz BiH, napokon i jedna lepa. Ali ma koliko se činilo da sarajevski susret premijera iz regiona uliva nadu u to da je ovde možda moguće i drugačije živeti, ne znamo da li donosi i neku stratešku promenu. Najpre u odnosu na političku rovitost u BiH, odakle se ta svađalačka atmosfera prenosila i po susedstvu, gde svaka od zemalja ima i ozbiljne vlastite probleme.
Slike sa samita na trenutak pokazuju da i naši državnici umeju makar sesti i razgovarati, ako ne biti dosledni u vizionarstvu i ponudi smislenog života. Obeshrabruje to što još nismo uspeli ni odahnuti od godina svađa koje su uvek nekako na ivici sukoba, biti ili ne biti.
Do pre nekoliko dana strepeli smo hoće li biti blokirani organi BiH kao odgovor na to što je Bakir Izetbegović neustavno prisvojio Predsedništvo BiH u nameri da se podnošenjem zahteva za reviziju presude i dalje bavi svođenjem ratnih računa, a koji ponavlja i to kako još nije sve gotovo.
I to je usledilo, a da se pošteno nije ohladila tinta na referendumskim listićima zbog kog se bezmalo celi svet digao na noge, a koji je bio srpski odgovor na to što Izetbegoviću silno smeta Dan RS, pa ga je osporavao uz pomoć Ustavnog suda BiH.
Kolika se samo galama digla kada su na obeležavanju Dana RS u Banjaluci postrojeni vojnici BiH. Sud BiH i dalje saslušava srpske zvaničnike zbog „neustavnog referenduma” u zemlji u kojoj je i obično popisivanje stanovnika zgodna tema za višegodišnju debatu i na posletku preglasavanje i uobičajeno ignorisanje.
I sam susret u Sarajevu je protekao u bojazni hoće li se ponoviti napad sličan onom iz jula 2015. u Potočarima, kada je kamenovan srpski premijer. Čak i izbori u jednoj lokalnoj zajednici mogu biti silno važni, pa da dobiju ogromnu pažnju zbog koje su Bošnjaci posavetovani da ne dozvole da „Vlah zavlada Srebrenicom”. A tek vraćanje na silu oduzetih nadležnosti ili sledi otcepljenje...
Stalno u BiH nekom nešto jako smeta, pa i ime RS, i neko bi nešto popravljao i prekrajao u iscrpljujućem serijalu konflikata. A sve kako se ne bi bavili baš onim o čemu se makar i na jedan dan u Sarajevu razgovaralo.
Teško je stoga proreći je li slatkorečivi samit prekretnica posle koje ćemo sebi pokazati da znamo i drugačije ili će pre biti kratka pauza u svađama. Možda će političarima biti teško odoleti vlastitoj bolećivosti radi koje je uvek lakše biti na proverenom terenu sukoba. Ali ostaje i zrno nade da prelome, pa odluče da se proba i nešto drugo, što sarajevski susret nagoveštava, ali ne obećava.
Utisak jeste da Evropa nudi i traži od nas odmak od politike zbog koje smo, sagledavani kroz evropsku i svetsku optiku bili bure baruta, sa stalnom pretnjom sukoba i snovima koji se u dnevnoj politici ne razlikuju od onih zabeleženih u stenogramima ratnih skupština. Ali o tome odlučuju domaći učesnici samita, a skepsa koja se oseća u javnosti i među narodima da je drugačije uopšte i moguće trebalo bi da bude najbolja ocena onima koji su nas u taj bezizlaz i zaglibili.
