utorak, 25.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:25

Trećom klasom u žitima

Ubrzo posle Zemuna zaostale su močvare i zazelenele su njive. Prolećno jutro se na jedno oko smešilo na drugo mrgodilo. Senke od oblaka su letele po poljima kao utrkujući se s vozom, a mlada vlažna žita su bila naizmenice svetla, skoro žuta i zatvorena, skoro modra
Autor: Veljko Petrovićponedeljak, 20.03.2017. u 10:50
Вељко Петровић - Портрет из 1926. године

Gospodin iz Beograda bio je siromašan čovek pa dosada nije smeo da putuje trećom klasom. A znao je od sebe da je treća klasa kudikamo zabavnija i naučnija.

U prvoj su većinom besplatne legitimacije, i gospodičići i ženčice, a u drugoj sve ostalo kaputaško što mrgodno ćuteći i prelistavajući francusku ili nemačku knjigu misli da obmanjuje i sebe i druge.

A sada će se činiti da i on koketuje sa krizom. A hvala Bogu putuje poluslužbeno u Zagreb i u Ljubljanu u nekoj „humanitarnoj misiji“ s pravom na poputninu prve klase.

Vagon je bio od onih što su „u celo“, bez ograda na kupee pa se narod mogao skroz da prebroji. Kao da društvo ne snebivajući se otvoreno izjavljuje da nema baš čvrsta poverenja u ovu vrstu putnika. No srećom to ovaj dobri svet ne oseća tako već čak voli ovakva kola jer voli sve što nije pritešnjeno, što je široko kao seoski šorovi, i voli društvo, ne voli samoću ni gordo povlačenje.

Pošto više nema onog tiskanja po vozovima celog sveta, iz Beograda se krenulo s polupraznim kolima. Ali sva publika se smestila u jednu polovinu ostavivši u drugoj našega gospodina, jednu tužnu gospođicu, verovatno učiteljicu kojoj nije uspeo premeštaj, i jednog starijeg na izgled polugospodina koje je, međutim, mogao da bude nekakav truli i tvrdi gazda; sudeći bar po onom sigurnom pogledu kojim je odmeravao usput teretne vagone, fabrike i useve i po onim mesnatim, zatubasnim šakama.

Beogradskog gospodina je uzbudio miris treće klase te je uokolo i više sebe mahao glavom kao da je nazirao tragove mladosti po žutoj, drvenoj građi tek posuknuloj i „marmoriranoj“ od prljavštine.

On je stajao pred seljačkom pojavom kao pred čarobnom misterijom koja i odbija i privlači

Jer na đačka putovanja, obično vraćanja iz Beča, potsećala ga je ta, od Karpata do Jadrana i Rodope, tipična mešavina naše seljačke i čobanske vonje i one tamo njihove, tuđe, što železnica donosi sobom odnekuda. Odisaj torova i štala, vlažnih, salitranih naboja-zidova i žutih, utapkanih, zemljanih podova, naslaganog, krutog, kudeljnog rublja u crvotočenim sanducima, oštrog sapuna i orahova ulja, sve u sivkastim vijugama krdže duvana – i negde u pukotinama ustajale ugljene čađi, mašinskog maziva i sveže, ljute pare.

Seća se on sada dobro kako je na tim putovanjima s „narodom“ imao vremena i raspoloženja da misli o sebi i svojim varošanima u odnosu prema ovim seljacima.

Veljko Petrović

Osećao je da su mu misli čudne bile, možda naivne, ali iskrene i izvorne, pa ih je zato smatrao za važne iako ih nikada nije smeo da javno iskaže i prizna. Samo u trenucima opšteg zanosa i ushićenja ili običnih, ravnodušnih susreta i dnevnih poslovanja bio je on svestan da je isto što i oni. U časovima obračunavanja sa svojom ličnošću u onom unutrašnjem osvetljenju kad se u ćutanju duša razvija, list po list, kao pavit u mesečini.

On je stajao pred seljačkom pojavom kao pred čarobnom misterijom koja i odbija i privlači; kao i pred ovim velikim, stranim uzavrelim svetom odakle jure i kuda jureći odlaze ova gvozdena kola sa svojom hukom i nekim lepršavim šalovima.

I ta grupa neizvesnih težaka koja je ušla i smestila se bez uobičajene vike ni po spoljašnosti ne predstavlja nešto značajno samo za folklor niti je njihov mir idiličan. Nije to bilo ni ono tupo dostojanstveno držanje imućnih gazda u tuđini, što je zapravo samo zaštitna maska a ni jedino briga zbog nesvršena posla nije ih mogla toliko ukočiti.

U dnu, na prvoj klupi, licem ovamo sela su tri muškarca i jedna žena. Onaj u sredini nosio je ulubljenu jagnjeću kadu, kratak kaput od kože i šarenu ogrlicu bez poše. Kao mlađi čovek mogao je biti opštinski ćata ili svaštar, u krajnjem slučaju i narodni učitelj.

Od ostalih je jedan zaturio na ošišanu, okruglu lobanju, ličku kapicu, drugi su imali kačkete a svi su bili odeveni polugrađanski, s vunenim sveterima. Žena u crnoj marami, zborana, potamnela plavuša, s mladim, podozrivim pogledima ispod spuštenih belih trepavica. Može joj biti dvadeset i pet i pedeset. Leđima su bila okrenuta s ostalima s lica dva Slavonca s crnim šeširima, šokačkim kožusima.

Svi su ćutali. Na sedištima bliže sredini zauzeše mesta: jedan brkat Krajišnik s kožnom torbom koju nije otkačio s vrata celo vreme, nekakav zadrignuli, verovano džematbaša iz Sarajevskog polja s belim sarukom oko glave, jedan sitan hodžica i odvojene dve plahe Primorke s nabijenom kotaricama više sebe.

Na prvim stanicama uleteše zaduvani i neki Sremci koji su nastavili da se glasno vajkaju ali uskoro i neosetno spustiše glasove i oni.

Ubrzo posle Zemuna zaostale su močvare i zazelenele su njive. Prolećno jutro se na jedno oko smešilo na drugo mrgodilo.

Senke od oblaka su letele po poljima kao utrkujući se s vozom, a mlada vlažna žita su bila naizmenice svetla, skoro žuta i zatvorena, skoro modra.

Voz u stanici Stara Pazova

Odjednom sunce je uhvatilo maha i neko daleko selo je sinulo, bele kućice kao da su sinule. Jedan u kačketu otvori okno te se za čas ispuniše kola onim neodređenim zadahom natopljenih oranica i mladih useva. Ljudi postepeno popustiše onaj ukočeni zapeti stav i obrnuše lica žmirkajući ka otvorenom prozoru.

– Mož’ sad kad je zakasnilo – prorakolji se jedan Sremac kao prebacujući glasno da ga čuje napolju taj veliki Neko.

– I da ne traje ovako, di je seme istrulo, natrulo, ne mož’ stići novo do jeseni.

  – Ni brini ti božju brigu! Moj deda je posejao iznova u maju, pre šest godina pa je u avgustu duplo platilo. I prepelice se tako ugojile da su ih deca grudvama gađala – kaže.

E, zemljica je zemljica, Božja ženica..

Gospodin iz Beograda se primače sa dve klupe pa se trže od uzdržane ljutine u pištavom glasu Ličana pod kapicom.

– A vrag da je gnoji našim drobom, da Bog da!

– ’Ajde, nemoj da grešiš dušu! Šta ti je zemlja Božja kriva? Ona je dobra i trpeljiva, ’raniteljka naša a mi ne valjamo!

– Pitaj ovu zašto se u crno zavila, ogorčeno – čisto prezrivo dobaci Ličanin.

– Sad već mogu misliti; rad’ ispaše glave popališe! Za dva čokota, ko dva kokota. A? Šta je tu mati zemlja kriva kad smo mi ’alapljivi i besni?

Pa i ne skrivajući probuđenu radoznalost: A Arnauti, a?

Ličanin mljacnu i ućuta, kao da mu pena izbi na uglove od usana.

– Ne biraju bijesi, po krstu i nekrstu, u koga će da uljegnu – odmereno će onaj u šubari sa namerom da održi miran ton razgovoru.

Jedan od Slavonaca skide šešir pa otra čelo i teme podlakticom.

– Ako Bog da pa se sad uspimo u Beogradu, pa... neka ovaj naš grih i nesrića bude blagoslov bar za našu dicu!

Gospodin iz Beograda je samo slutio u čemu je stvar; još u nedoumici pogleda u Sremca, no čim se srete s njegovim nezačuđenim očima odjednom mu se posta jasno.

– Jest l’ vi sa Fajferove pustare od Rajića, time ozbiljnije, s nesumnjivim saučešćem – zapita Sremac.

Onaj u šubari značajno klimnu glavom.

– Čuli smo, mahnu Sremac dva-tri puta pa uzdahnu. Zatim se naže gospodinu iz Beograda i šapnu:

– To su ti siroti ljudi, ako ste čitali, što su se poklali, oni kolonisti i ovi seljani. Ima mrtvih glava i s jedne i s druge strane, a i Mitrovica ih je puna. I sad pošto su se umili u krvi i plaču otišli su zajedno da mole vladu da im iznova odmeri, po dogovoru. Sve je to bilo u novinama... Šta ćete – reče pa završi glasno: – Al’ šta je zemlja svemu tome kriva?

– Ta samo da primim već jednom što kažu tapiju na nju, prodaću je prvom Ciganinu ako je lud pa je htjedne kupiti; i nek’ se grbi nad njom i nek’ se krvi zbog nje odsad ko hoće, majku li joj njenu kurvinu – namičući kapicu prosikta veliki Ličanin.

– Jes’ ti Amerikanac? Nisi. Jes’ i ti or’o i sejao i žeo – pomirljivo teši Sremac.

– Onda šta divaniš? Nećeš ti nju prodati.

– Kako neću, br’te, kad je meni i u mom đetetu živa duša a nije benzin ni pitrolej; ne moremo mi da razmanemo rukama kao erplanom što sije, vele brez čoeka u Americi i Rusiji. Kad njoj, toj tvojoj Božjoj zemlji, drolji i flinti jednoj svačijoj i svačije mašine, ne treba više ljudskog truda i bresanice i ljudskog znoja, i ljubavi što se kaže, onda treba pljunuti na nju a ne ’raniti je suzom i krvlju kao dosada! Kad sam petnaeste vojeva’ u Srbiji i ranio se, tek što sam stigao iz Rusije, pa onako bogaljast bježa’ kroz Albaniju, reče mi jedan Šumadinac na Čakoru: „Viđe li bre br’te kako nas izneveri zemlja, izdadoše nas Bagradani, Kačanici i Demirkapije, planine naše i klanci, uzdanice naše dosadašnje! U šta da se pouzdamo odsada, ajme nam, bijednim Srbima i seljacima.

– U to da se pouzdamo, u to, što ovu našu zemlju radimo rukama, i srcem i dušom. Jer oni tamo u Kanadi i u Junajtedetercu rade plajvazom. Čim se račun ne bude slagao, čim se pokaže da može više da se zaradi na nekoj balezi oni će napustiti zemlju i pšenicu... A mi nećemo napustiti.

– Šta je sad?

Svi poskakaše i pojuriše ka izlazu jer voz je naglo trgnuo unazad, jaučići pištaljkom, škripeći kočnicama i odišući parom ispod točkova.

Sve je sišlo sa voza. Službenici su se već sagibali ispod gorostasne, kratkovrate lokomotive, a nekoji su gazili sa nasipa po nekome oranju zverajući na sve strane.

Namah je prošao glas kao jeza: jedan je sredovečni seljak mirno dočekao voz kraj nasipa i odjednome skočio pred železničke zahuktale čelične grudi. Kažu da mu je glava odletela daleko od žita, kao kad se otkine golubja i prgne daleko, u dno dvorišta.

Čim su čuli šta se dogodilo smračili su se i vratili u kola. Zauzevši svako svoje staro mesto ni reči nije niko prozborio dogod voz nije ponovo krenuo.

– E i toga br’te si moj nije bilo prije rata. Đe bi zreli seljak skaka’ pod vatrenku. Ako ga i zadesi što, onemoća, išćeraju ga neharna đeca iz kuće, on štake pod pazuho pa pred crkvu, ili čučni uz ostale bokce pred grobljem. Cure bi se vješale za ulare i skakale u bunar, već zna se, od sramote, ali ljudi, seljaci! O Gospode, opaka li vremena!

– A di je onaj gospodar? Vidiš, taj će sačekati drugi vlak, mora da vrača...

Gospodin iz Beograda pogleda na prazno mesto onog tobožnjeg tvrdiše i čisto mu pozavide. Izgubio je svu volju da i dalje sluša svoje saputnike. Baš nema sreće, sigurno će mu se izjaloviti misija u Zagrebu i Ljubljani.

 

Veljko Petrović

(Politika, 30. april 1932. godine)

 

 

 

 

 


Komentari0
de4fb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja