petak, 18.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:18

Skupljači svetske slave i domaćeg ponosa

Pre pola veka nastao je kultni film Aleksandra Petrovića koji je nepovratno promenio jugoslovensku kinematografiju i širom otvorio svetska vrata za buduće generacije umetnika
Autor: Mirjana Sretenovićponedeljak, 27.03.2017. u 17:00
Беким Фехмиу и Оливера Катарина у филму „Скупљачи перја” (Фото видео исечак)

„To je lepota munje, lepota  groma, žarkog sunca, frenetičnog življenja. To je autentičnost. To je istina. To su ličnosti pune strasti koje se smeju kao što puca staklo. To je lepota jednog sna odsanjanog glasno”, zadivljeno je napisao francuski filmski kritičar Pjer Ažam o filmu „Skupljači perja”. Filmu koji je pre pola veka uveo male ljude sa margine na velika jugoslovenska platna i istovremeno izveo jugoslovenski film na veliku svetsku scenu. 

Bacajući perje kao da odbacuje svoje izluzije, svet je te davne 1967. gledao  Belog Boru kako putuje kroz banatsku ravnicu u traganju za svojim mestom pod suncem. Pričom o večnom lutanju crnoputog Bore i položaju Roma u društvu uopšte, u kojem igraju Romi, i prvi put govore svojim jezikom, reditelj Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) u „Skupljačima perja” podsetio je na surove životne kontraste, naporan opstanak na margini društva, ali i ostavio bez daha kansku publiku.

Film, u kojem igraju Bekim Fehmiu, Olivera Vučo, Bata Živojinović, Gordana Jovanović, Mija Aleksić, osvojio je veliku nagradu glavnog žirija Kanskog festivala 1967. godine,  dok je drugi antologijski film „Uvećanje” (Blow up) Mikelanđela Antoionija dobio Gran pri. Zlatna palma tih godina nije dodeljivana u Kanu, iako često naši filmovi navode kako su „Skupljači perja” dobili tu nagradu. Film je iste godine bio nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku i u više anketa biran za najbolji film u istoriji jugoslovenske kinematografije.

U Muzeju istorije Jugoslavije, u utorak 28. marta, od 17 časova biće obeleženo 50 godina od premijere „Skupljača perja”. Govoriće Radina Vučetić, istoričar i Moma Cvijović, muzejski savetnik, a u bioskopskoj sali Muzeja 25. maj biće prikazan Petrovićev film. Specijalna gošća biće Branka Petrić, glumica i supruga glumca Bekima Fehmiju, koji je tumačio legendarni lik Belog Bore. U holu muzeja biće izloženi originalni plakat filma, šešir koji je u filmu nosio Fehmiu, fotografije sa festivala u Puli, kada se Tito sreo sa ekipom filma 1967. godine.

U filmu kritika hvali metaforičnost i vizuelnu ubedljivost filma, poetsku notu i dokumentarnost,  a poznati francuski kritičar Pjer Ažam ga poredi sa stihovima Remboa. Kritičar Danijel Gulding beleži da je najsuptilnija metafora Borine čežnje za slobodom evokativna scena u kojoj on proseca nožem džakove guščijeg pera i baca pregršti perja u vazduh. Konstatuje: „Aleksandar Petrović je istančano istraživao oblast koja se nalazi između ljudske želje za slobodom i ispunjenja te slobode”.

„Večernji list” je, međutim, podsetio da o filmu veoma pohvalno pišu svi pariski listovi, ali da je je čuveni časopis za film „Kaje di Sinema” (Cahiers du Cinema) doneo anketu u kojoj su francuski kritičari film ocenili sa jedinicom, što znači „eventualno ga pogledati”.

Sam režiser navodi da ovo nije film samo o Ciganima, već o svim ljudima koji se osećaju duboko usamljeni, ostavljeni na milost i nemilost sudbine. Na pitanje šta je presudilo da film ostvari veliki uspeh, rekao je: tema. „Napravio sam film o ljudskoj slobodi. Prikazao sam to kroz život Cigana. Njihov život ukazuje na tragičnost ljudskog napora da se dosegne samooslobođenje, i na neminovnost i lepotu poraza u toj borbi”.

Ispričao je još da doživotni predednik J. B. Tito nije oklevao da uspeh filma iskoristi za svoje ciljeve. Naime, na Brionima je organizovao prijem, smatrajući da posle ovog uspeha, ekipa treba da pomogne da se snime „Bitka na Neretvi” i „Bitka na Sutjesci”...

Film je nominovan za Oskara; Međunarodna filmska akademija organizovala je prijem i ekipi uručila posebnu plaketu. Branka Petrić nedavno je, povodom prikazivanja ovog filma na ovogodišnjem Festu, ispričala da je film zaradio 500.000 dolara i da su tog dana u podne čuli da je Saša dobio Oskara, dok je tri sata kasnije čuli da je Oskara dobio Jirži Mencl za „Strogo kontrolisane vozove”. Na ceremoniji je voditelj pročitao da je Oskara za strani film dobio Saša Petrović za „Strogo kontrolisane vozove”!

Film beleži rekordne posete, ali izaziva i afere. Tako je replika iz filma: „U Beogradu možeš biti kurva ili radnica Gradske čistoće i birati šta je lošije od toga” izazvala revolt radnica u Gradskoj čistoći, koje su uputile pismo protesta reditelju. Navele su da u „Čistoći” rade žene koje su se borile na Sutjesci, Kadinjači i drugim slavnim mestima naše revolucije; da je reč o teškom i slabo plaćenom poslu, ali časnom, i da je time ova uvreda bolnija. Reditelj je odgovorio da se tom frazom želelo reći da je veliki broj naših građana, Roma, upućen na teške fizičke poslove i da oni rade na najtežim poslovima u Gradskoj čistoći („Želeo sam da ukažem na snagu ciganske nacije i činjenicu da često žive u teškim uslovima”). Gradska čistoća je tražila od javnog tužioca da se protiv režisera povede krivični postupak.

Izvesni Ljubomir Stojanović iz Paraćina zahtevao je da se zabrani film „Skupljači perja”, jer je scenario navodno sastavljen od njegova dva sinopsisa „Plač ciganskih violina” i „Od suza do smrti”. Sud je naložio da se izvrši veštačenje, koje je uradilo Udruženje filmskih režisera i scenarista Jugoslavije. Njihov zaključak je bio da je scenario „autonomno, kvalitetno i autentično delo” Saše Petrovića.

Emir Kusturica: Sloboda koju nam je otkrio Saša Petrović

U Evopi nije bilo filma kao što su „Skupljači perja”, nije valjda bilo ni takve pozornice, niti je u bilo kojem drugom delu Evrope postala tako dramatična životna elementarnost, kao u slučaj s ovim filmom. Prodavci perja i život ciganske mahale u ravničarkom delu Srbije bili su elementi zapleta čija snaga je iscrtana slikovitim prizorima u kojima kao da je Hijeronumis Boš ukrstio kist s Rembrantom. To je bio film raskošne, do tada neviđene slikovitosti. Nisu u „Skupljačima” slikani samo načini na koji se prodaje perje i preživljava na dnu životnih uslova, iako prizori imaju etnološku preciznost. Taj film nas je odveo u tajne koje smo otkrivali kod Cigana, a, ustvari, smo mi na Balkanu pomalo njihova deca, ako ništa drugo ono u načinu kako se, poput Bekima Fehmiua, ponašamo kada nam lepota žene i muzika raznesu mozak i krene samopovređivanje. Nije samo Bekim Fehmiu plesao, a ruke mu bile krvave od razbijene čaše – to su elementarne čestice čoveka koji živi od Save do Jonskog mora, od Ukrajine do Jadrana. Taj film je samo metafora života nesrećnih Cigana, pa se valjda zbog toga u zapadnim zemljama prikazivao pod naslov „Video sam čak i srećne Cigane”. On je uzorak velikog filma kojeg u današnjim uslovima nije moguće napraviti, čak i kada bi među nama otkrili novog autora sličnog Aleksandru Petroviću. Ambijent u kome živimo potisnuo je filmsku umetnost u hibernaciju. Nema više krupnih zamaha. Našu misao kreiraju politički fondovi koji za svoj novac traže ideološku ispravnost. Oni finansiraju ponizne filmove, one koji nisu na tragu slobode koju nam je u „Skupljačima perja” otkrio Saša Petrović.

Božidar Zečević: Zvezdani trenutak našeg filma

Čestitam onome ko se setio da obeleži ovaj jubilej. Sa „Skupljačima perja” dogodile su se tri važne stvari koje će ostati u istoriji našeg filma i kulture uopšte. To je bio zvezdani trenutak našeg filma u umetničkom pogledu – izvanredna ideja Saše Petrovića, odlični glumci, snimatelji, scenografi. Tu je onda i veliki produkcioni uspeh jer je ovaj film imao izuzetnu posetu, a treće –marketing. Ploče Olivere Katarine i Janike Balaša, s numerama iz filma, slušala je cela nacija. Ovaj film je bio topla ljudska priča o slobodi, izrečena putem međusobnih odnosa i muzike Cigana. Srpski film je tako izašao iz anonimnosti zahvaljujući Romima. U njemu je i kamera bila oslobođena, kao i dramaturgija, jer je priča tekla tako da ju je narod prihvatio kao svoju i prirodnu. Saša je umeo da oslobodi i glumce. Slika našeg prostora disala je slobodom i film je imao najbolju komunikaciju sa gledaocima do tada. Kusturica direktno proističe iz krugova Saše Petrovića, ne samo kada je o Ciganima reč, već i na nivou asocijacija. I Paskaljević je „Anđela čuvara” pravio na ove teme. Inače, prvi film o Ciganima je „Bibija” Čiče Ilije Stanojevića iz 1911, o ciganskoj svadbi na Adi Ciganliji.

Goran Marković: Kada ekipa finansira film

Ovaj film je snimljen uz veliko požrtvovanje cele ekipe. Direktor fotografije Tomislav Pinter pričao mi je da je sam uložio sredstva u film, kao i Saša Petrović. To je urodilo svetskom slavom i uspehom u Kanu. Sudbina naše kinematografije je da umetnici moraju da odvajaju od usta da bi neki projekat mogao da uspe.

Dubravka Lakić: Remek-delo

„Skupljači perja” Saše Petrovića je jedno od remek-dela jugoslovenske i srpske kinematografije i jedan od blistavijih izdanaka takozvanog novog jugoslovenskog filma, nastalog u vreme kada su filmski stvaraoci poput Petrovića, Žike Pavlovića ili Makavejeva počeli da traže pravo na veću individualnu slobodu umetničkog izražavanja i eksperimentisanja, u želji da ukažu na negativne aspekte ljudske egzistencije i društva u kome su živeli. Da tokom šezdesetih godina prošlog veka traže pravo i na veću slobodu od birokratske kontrole u jugoslovenskom socijalističkom društvu i samom već u krupnim promenama u pravcu većeg stepena demokratizacije i decentralizacije. U takvom društvenom miljeu, dakle u socijalizmu sa humanim licem i bratstvu i jedinstvu, u prostorima multinacionalne i multietničke Vojvodine, Petrović je bez ikakve ideološke obojenosti snimio film o onima koji, u krajnjem siromaštvu i primitivnim uslovima, žive na marginama svih tamo postojećih zajednica – o Romima. Bez idealizovanja, bez romantizovanja. Životno sumorno i životno brutalno. Uz tek povremene trenutke strasti, muzike i punog kolora, uz veliko poštovanje ljudskog dostojanstva protagonista, Petrović je stvorio jedan od najboljih filmova o Romima svih vremena.

Vlastimir Sudar: Nova filmska kultura

Film je imao više od 100.000 gledalaca u Zagrebu, koji je tada imao ispod pola miliona stanovnika, a u Parizu je film videlo oko 200.000 ljudi. „Skupljači perja” Aleksandra Petrovića su prvi primer jednog totalno uspešnog filma u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji. Ako bi jednostavno standardizovali merilo uspeha bilo kog filma, onda bi posmatrali njegovu prođu na blagajnama da bi procenili uspeh kod publike, zatim festivalska pojavljivanja i nagrade, i konačno reakcije filmske kritike. Popularnu muziku iz filma je Olivera Katarina, tada Vučo, izvodila uživo u pariskoj Olimpiji u celom nizu koncerata. Film je u Kanu 1967. godine osvojio dve nagrade, a sledeće godine je nominovan za Zlatni globus i Oskara u Americi. Kod kuće: Zlatna arena na festivalu u Puli. U to vreme je profesor filmske teorije u Beogradu, Dušan Stojanović, objavio posebno izdanje jednog filmskog magazina u kojem je sumirao razne – a uglavnom veoma pozitivne – kritike o ovom filmu objavljene širom sveta, jer je film izvezen u više od sto zemalja. Iako su u Jugoslaviji i Srbiji i kasnije proizvedeni mnogi uspešni filmovi, oni koji ovako objedinjuju uspeh na svim nivoima, su ostali vrlo retki.      

Ipak, mimo ove praktično matematičke igrarije sa merenjem uspeha, ono što je možda bitnija zaostavština „Skupljača perja” je da je stvorio jednu novu filmsku kulturu. U modernom, a pogotovo post-modernom dobu, gde pre svega postoje one stvari koje su prikazane kroz medije, Aleksandar Petrović je – kroz svoju umetničku viziju – stvorio jedan novi svet. Na filmsko platno je stavio boje i zvukove Balkana, njegove strasti, boli i čežnje. On je oslikao naše ljubavi, ali i veoma duboke društvene razlike i probleme. Na film su tako stavljene i one pojave za koje ondašnje socijalističko društvo nije imalo razumevanja, kao što je na primer religija, a iznad svega – Romi kao marginalizovana grupa. Prvi put u istoriji svetskog filma, čuo se izvoran romski jezik u dijalozima. Komentar Saše Petrovića je bio vrlo jednostavan: „Sve je to deo naše svakodnevne stvarnosti”.

I danas ovaj film, pedeset godina kasnije, predstavlja najbolji dokaz da kultura kao što je naša može da proizvede umetnička dela vredna svetske pažnje i uspeha, govoreći glasom koji je autentično naš. Od njega se još uvek može mnogo toga naučiti.

 

Autor knjige o Saši Petroviću na engleskom jeziku „Portret umetnika kao političkog disidenta”, predavač istorije i teorije filma na Kingston univerzitetu u Londonu


Komentari14
ea0c1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

alisa mihajlović
Film "Skupljači perja" verovatno jeste jedan od najvećih filmova snimljenih u jednoj maloj kinematografiji, koji pripadaju svetskoj baštini, ali umetnici ne biraju ni vreme ni mesto u kojem će stvarati. Ali Aleksandar Petrović, sahranjen na pariskom groblju, svakako je zaslužio sve festivalske nagrade, ali nije zaslužio da ode sa ovog sveta"ojadjen" i kao čovek i kao umetnik, da izgubi sina jedinca, kao uostalom i Nušić, i Miloš Djurić i mnogi naši velikani. Vratio je sve nagrade koje mu je ova država, koja je u međuvremenu promenila desetak imena, dodelila, i otišao, pre vremena, TAMO gde se sve nekim drugim "aršinima" meri. Tako se mi, narod "najstariji", odužujumo onima koji su nas najviše zadužili. Ali, ako je za utehu, a nije "Ars longa, vita brevis".
Beograd
Pratim tekstove posvećene ovom važnom i značajnom jubileju u više novina i, kao što je već neko rekao, svaka čast onome ko ga se setio ! Tu je i uvažena Branke Petrić kao specijalna gošća, a Politika objavljuje, kao odvojen prilog, i intervju sa poznatom glumicom, što je odlično ! Čitam komentare, mahom smislene i dobronamerne, i u jednom momentu sa strahom otvorim novi "prozor" da vidim šta je i kako je Olivera Katarina ... nikakvih naročitih novosti u poslednje vreme. Uz iskrenu želju da je jedna od zvezda "Sakupljača perja" u dobrom zdravlju i raspoloženju, dozvolite da pitam - Pa gde vam je glavna zvezda ove večeri ?! Prosto je nemoguće da organizatori nisu uvažili i setili se velike umetnice, koja bi samim pojavljivanjem, a zasigurno i onim što bi imala da kaže, dala izuzetan doprinos ovoj divnoj večeri ... Ali, pre svega, nadam se da je Olivera Katarina dobro, već će biti prilike da sa svojom publikom opet podeli svoja dragocena sećanja i emocije.
berlinski zid
Hm. Svako malo pa neka reminiscencija starih produkcija iz doba jednopartijske diktature pa na kraju nije jasno da li je dobra produkcija ili je bio dobar totalitarni rezim. A svaki film koji je udarao b-mol na vazece standarde u soc-bloku automatski je kotirao visoko na zapadnjackim festivalima.
profesor književnosti
A dokle ćemo mi, i s kojim pravom, da se dičimo ljudima, u ovom slučaju umetnicima, koji su svojim vrhunskim delima učinili da se jedna mala kultura upiše u veliku knjigu besmrtnika. Gde je sahranjen Aleksandar Saša Petrović i zašto, ko je zabranjivao filmove Živojina Pavlovića, izložbe Miće Popovića, predstave Dragoslava Mihajlovića, i tako redom. I zašto je Bekim Fehmiju, čuveni Beli Bora, ali i Odisej, živeo godinama u "unutrašnjem izgnanstvu".Nažalost, nismo ih dostojni!
From An Island
Ne tvrdim da u vreme SFRj nije bilo navedenih nepravdi. Slucaj Zanke Stokic je poznat iz price mog oca direktora, jednog od boljih pozorista Srbije. Njoj se desilo ono sto se mnogima desavalo posle oslobodjenja Evrope. U to vreme se pricalo da jetokom rata zabavljala Nemacke vojnike. Po nekima srecno je prosla, jer su neki u demoratskoj Evropi, iz slicnih razloga, robijali i dugo vukli repove i bili izopsteni iz drustva, zabranjivano im je da rade. Ljubinka Bobic odbila je da igra Nemcima. Sto se tice filma Neretva, on je uvrscen u deset najboljih ratnih filmova, na smotri odrzanoj u Moskvi, gde su prikazivani filmovi tog zanra. Poznati filmski reditelj Sijan tvrdi da je njegova generacija u pocetku sa podsmehom pratila stvaralastvo Bulaica, ali su sazrevajuci shvatila da je u pitanju zanr, koji bez sumnje ima vrednosti.
Preporučujem 1
Crni Rok
Profesore, ako je ta medalja imala i tamnu stranu - imala je i onu blistavu. Kako biste onda opisali danasnju medalju? Ah, da...nema je.
Preporučujem 2
Prikaži još odgovora
Sloba
Beli Bora. Koji je to lik! Svaka im cast.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja