Izbice kod Novog Pazara – Veliki skup i svečanost povodom otvaranja Atletskog stadiona u Novom Pazaru značajni su i za žitelje sela Izbice, sa druge strane grada, ispod ogranaka planine Rogozne. Na ovom skupu poznati majstor na harmonici Rade Maksimović, sa muzičkim nadimkom Šopen, iskoristio je priliku da se nakratko sretne sa premijerom Aleksandrom Vučićem. Ukratko je Šopen iz Izbica upoznao premijera da su meštani njegovog sela započeli gradnju seoskog doma, ali da im je ponestalo novca da građevinu završe.
Razgovor je završen obećanjem premijera i tu na licu mesta datim nalogom saradnicima da se selu Izbice uplati 20.000 evra, koliko su izračunali da im nedostaje da završe dom. Sad čekaju da premijer održi reč. Već su na ime tog obećanja započeli radove na uređenju doma, kupili pločice, rade instalaciju…
Prileglo u dolini uz bistru rečicu, uvučeno u podnožje planine Rogozne, selo Izbice deluje nekako mirno i pitomo, daleko od vreve i buke, mada je Novi Pazar tek pet kilometara iza brda. Ovo je jedno od retkih srpskih sela na ovom prostoru gde se rađa, gradi i ne razmišlja o odlasku.
– Nije to klasični dom kulture, kako se obično naziva. Biće to i dom kulture, imamo mi ovde stotinak mladih, imamo kulturno-umetničko društvo sa četrdesetak članova, ogranak KUD „Golija“ iz Novog Pazara. Planiramo da u jednom delu otvorimo biblioteku i slikarski atelje, jer u ovom selu ima umetnički nadarene dece. Ali to će biti i mesto okupljanja starijih, na parastose i zborove – priča Zoran Jeremić, koga su meštani odabrali da organizuje radove. – Gradimo dom za društvene i duhovne potrebe – kaže on.
Žitelji Izbica kažu da ova pomoć selu nije rezultat široke predizborne ruke premijera, nego da njihovo selo zaslužuje da ga i Bog i vlast pogledaju.
Pričaju da veliki broj srpskih sela na Goliji i Rogozni ostaje prazan, sa kućama bez ljudi, štalama bez stoke, njivama i livadama zaraslim u korov. Za razliku od tih sela, u Izbicama se na svakom koraku vidi – život.
Nasred sela Crkva Svete Trojice, sagrađena pre desetak godina, nedaleko od groblja i ostataka stare bogomolje iz 17. veka. Bila je to, kako je tada rečeno, prva novoizgrađena crkva u Raško-prizrenskoj eparhiji posle bombardovanja. U njoj godinama ima više krštenja i venčanja nego opela.
Iz Izbica se ljudi ne odseljavaju. Naprotiv, mnogi se vraćaju da u pitomom selu nastave život. Zoran nabraja: za poslednjih par godina na porodično ognjište iz grada su se vratile četiri porodice sa decom. Zato u Izbicama, selu nazvanom po izbama (podrumima) ili po izbiraocima, srednjovekovnim radnicima koji su izbirali neprerađenu rudu, broj stanovnika se decenijama gotovo ne menja. Pre sto godina, 1914. imalo je 236 stanovnika. Sada neku desetinu više. I teško da može da se seti da je neko iz Izbica u potrazi za poslom otišao u gastarbajtere. Niti da se neko u selu sudi sa komšijama i da je sa nekim u zavadi.
Kuće u Izbicama pored puta su uglavnom nove. Zoran Jeremić priča da je, otkad je crkva završena, u selu sagrađeno 16 novih kuća i da skoro da nema zaparloženih njiva i livada. Gradski autobus je svakog jutra pun: đaci i radnici odlaze u Novi Pazar na posao ili u školu. Ali, tek retke su zanela svetla velikog grada. I oni koji su tamo u gradu izrasli u uspešne poslovne ljude vraćaju se u Izbice.
