utorak, 15.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:21
INTERVJU: PURIŠA ĐORĐEVIĆ, filmski reditelj

Devedesetdvogodišnjak neumoran i posle sedamdeset filmova

Autor: Marina Vulićevićpetak, 31.03.2017. u 17:01
(Фото З. Анастасијевић)

Film „Bunker 93” klasika i mladića našeg filma Mladomira Puriše Đorđevića otvorio je sinoć 64. Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma u Domu omladine Beograda. Puriša Đorđević neumoran je i posle sedamdeset godina rada na filmu i pisanja proze, posle sedamdeset filmova i više od deset knjiga. Nastavlja da promišlja najrazličitije teme, pa i teme rata, za koji kaže da ga je snašao zbog keca iz latinskog...

Motiv bunkera nije nov u vašem stvaralaštvu, postoji taj stari film „Zbogom ostaj, bunkeru na reci”, koji je bio povučen s Pulskog festivala?

Pripremajući se za retrospektivu mojih filmova u Slovenačkoj kinoteci, pronašao sam jednu svoju fotografiju iz 1982. godine na kojoj stojim ispred bunkera i sviram na usnoj harmonici. Ta fotografija nastala je dok sam radio na svom filmu „Zbogom ostaj, bunkeru na reci”, sa snimateljem Nikolom Majdakom, među svima nama, pravim zaljubljenikom u film. Majdak je tada, u okolini Obrenovca, slikao bunkere na koje smo naišli. Sada sam ponovo našao te preostale fotografije i javila se ideja o filmu „Bunker 93”, koji traje sedam minuta i 40 sekundi, i koji sam montirao za samo tri dana. Međutim, ovaj bunker iz `82, i ja ispred njega, odjednom me podsetio na to da nam bunkeri, na neki način, još uvek prete. Iako smo u miru, oni kao da čekaju da ponovo počnu svoje ratne pesme. To je i suština ovog filma koji treba da bude „prvosveštenik” i koji treba da nas motiviše da i drugima kažemo: „Bunkeri nisu slučajno ostali kod nas i u čitavom svetu”.

U poslednje vreme zaokupljaju vas filmske biografije umetnika. Kako stvari stoje sa igranim filmom?

U poslednjih deset godina napravio sam više od deset biografija o Jiržiju Menclu, Bohumilu Hrabalu, Toninu Gueri, Miloradu Paviću, Aci Popoviću, Ćopiću... Te filmove uglavnom nijedna od televizija neće da prikaže, mada je RTS kupio film o Ćopiću, iako honorari nisu u celini isplaćeni šestočlanoj ekipi ni posle šest meseci... To je televizija. Međutim, film o Ćopiću izazvao je veliko interesovanje na prošlom Festivalu autorskog filma, dva puta je prikazan i sala je bila puna, što me je začudilo. Poznavao sam Ćopića, tri kratka filma snimio sam po njegovim pričama. Kad god sam hteo te filmove da mu pokažem, on mi je odgovarao: „Ti možeš da budeš samo ciganski primaš”. Već dve godine sa Milenom Dravić pripremam film pod nazivom „Izaberite raj ili pakao”. To je priča o jednoj starijoj ženi koja živi u malom gradu i doživljava veliku ljubav. Pre dve godine taj scenario bio je na konkursnoj komisiji u Filmskom centru Srbije, ali uopšte nije ušao u bilo kakav izbor. To je hendikep za Milenu, kao i za mene. Mi smo mnogo filmova snimili zajedno i kada se ona pojavi u kadru ništa nije nemoguće. U mojim godinama čovek se priprema da jednostavno nestane, da ode. Pre šest meseci imao sam mali moždani udar, sve se dobro završilo, ali taj trenutak uvek može da se ponovi. Starost od 93 godine uopšte nije lepa. Posle neke od premijera više nemam želju da ostanem i da pričam sa ljudima, a ako bih krenuo na neki put, morala bi za mnom da ide i hitna pomoć. Ali, i dalje se nadam da ću snimiti ovaj film sa Milenom. I dalje me fascinira Šćepanovićev roman „Usta puna zemlje”, tako da sam predao i taj scenario.

Kako ste vi videli tu disidentsku poziciju Ćopića?

U trenutku kada je Branko Ćopić objavio „Jeretičku priču”, sledećeg dana Tito ga je napao da tako ne može da se piše. Branko je postao okružen takvim pričama i sve se više povlačio. Za moj film o Branku značajan je čovek do kog sam došao zahvaljujući Bojani Andrić i koji je sa Brankom bio tokom poslednjih pola sata njegovog života. A Titove fotografije koje koristim u filmu napravio sam 1967. kada nas je Veljko Bulajić jednom prilikom poveo iz Pule kod Tita na Vangu. Odakle mi foto-aparat? Pula, noć, Bata Živojinović sedi s jednom Japankom. Ja nailazim, a Bata, koji je bio „težak na lovi”, kaže: „Plati”, i odlazi. U Pulu su onda dolazili iz celog sveta, a Japanka je bila dopisnica iz Pariza. Ispratim je, i sledećeg dana dobijem paket – divan japanski foto-aparat. Tim aparatom slikao sam i Tita na Vangi.

A Tita ste prvi put upoznali nakon što se snimili film „Jugoslavija maja 1949”...

To je bio moj prvi film koji je primećen 1951. godine, i dobili smo Saveznu nagradu FNRJ. Moj snimatelj i učitelj bio je Mika Popović koji se još u Kraljevini Jugoslavije bavio tim poslom. Išli smo na uručenje priznanja kod Tita zajedno sa drugim nagrađenim umetnicima i političarima. Koncert je održala Zinka Kunc, operska pevačica, Titova miljenica. Kada se pojavio Tito, neko mu dobaci da i on nešto odsvira. Tito priđe klaviru i stojeći odsvira „Ide Tito preko Romanije”. Mika i ja smo se zgledali, dok su ostali bili oduševljeni... To sviranje sa dva prsta bio je moj pravi doživljaj Tita. Kada me je na Vangi pitao šta ću sledeće da radim, rekao sam mu da bih voleo da snimim nešto o njegovom sukobu sa Staljinom. Po onome što mi je rekao zaključio sam da je on u stvari Srbin, a kazao mi je: „Nemoj to da prčkaš.” Bez obzira na „prčkanje”, snimio sam o tome film „Podne”. Taj film imao je veliki uspeh u svetu.

Vi ste i kao romanopisac obrađivali teme koje su još uvek marginalne kod nas: homoseksualizam, mačizam, romsko pitanje? Koje teme danas promišljate?

Već duže vreme opseda me jedna tema – kako se živelo u Kraljevini Jugoslaviji. Evo jedne lepe priče iz tog vremena: moj otac, njegov brat i deda bili su u Prvom svetskom ratu i svi su se vratili. Usput su našli jedno magare, i kad su stigli u Čačak vodeći magarca neko je vojvodi Stepi rekao: „Otišla su trojica Đorđevića, a vratila se četvorica”. Ono što je živopisnim činilo život u Čačku, u doba Kraljevine, jeste i to što je vojvoda Stepa Stepanović živeo tu. Kada je umro vojvoda Stepa, kralj Aleksandar dolazi na tu veliku sahranu, otac me drži, sve pamtim. Zapamtio sam na kraju povorke vojnika koji je vodio ratnog konja vojvode Stepe. Počeo sam da pišem zbog takvih tema. Posle rata primetio sam da se objavljuju lažne priče o ratu. Počeo sam da pišem „Priče iz male varoši”, koje je štampao NIN godinu dana. A čitajući Prusta zainteresovao sam se za zanimljivi svet homoseksualaca, tako sam napisao roman „Ljubavna priča”.

Vaš film „Jutro”, koji je 1967. u Veneciji dobio nagradu za režiju, kod nas je bio kritikovan... Možda se na primeru ovog filma može uočiti vaš odnos prema ratnoj priči koja se po svojim pravilima odvija pred gledaocem?

Iako je film dobio sve nagrade u Puli, u „Borbi” su se pojavili tekstovi o tome da je to potpuno lažna slika rata, jer sam ja, na primer, prikazao kako pop visi ubijen na drvetu. Junakinja koju tumači Milena biva ubijena. Ipak, sve filmadžije bile su na mojoj strani. Nisam trpeo nikakve reperkusije. Stvar je u tome što je pre toga počeo sukob Tita i Rankovića, a filmovi Žilnika, Saše Petrovića, Žike Pavlovića imali su veliki uspeh, pa film za njih više nije bio interesantan i moglo je da se radi šta se htelo. Saša i Makavejev imali su sreću da ih prihvate u inostranstvu. Dok sam snimao filmove „Devojka”, „San”, „Jutro” i „Podne” prestao sam da se „družim” s knjigom snimanja. Po osećaju sam išao iz kadra u kadar. Kraj „Jutra” odigrao sam s Milenom i govorio: „Dobro je, dobro je!”, što je ona ponavljala. To nije ni bilo u scenariju. A koristio sam rumunsku muziku za koju tada još niko nije znao. Ostaje taj paradoks brze muzike i leša koji ostaje nepokretan.

Kako pamtite prijateljstvo sa čuvenim scenaristom Toninom Guerom?

Jedna Italijanka pokazala je moj film „Kros kontri” Toninu Gueri, Felinijevom scenaristi, koji mi se ubrzo i javio. Bio sam zaprepašćen kada me je pozvao da dođem u Rim i da ga posetim, on koji je radio scenario za „Blou ap”. To je previše i za mene. Tada se desilo nešto neverovatno, dao mi je svoj scenario. Rekao sam mu da je taj scenario kao stvoren za Tarkovskog. Otišli smo zajedno u Moskvu, ja se čak nisam ni upoznao s Tarkovskim, koga inače obožavam, stajao sam sa strane dok se on dogovarao s Guerom. Tako Tarkovski nikada nije saznao da sam mu ja omogućio tu međunarodnu saradnju.

Napisali ste više od 200 scenarija, i upravo je odsustvo dobrog scenarija problem današnjeg filma. Šta čini dobru priču?

Mi imamo dobre pisce čija dela su idealna za transformaciju na filmu. Brana Šćepanović, Aca Popović, Pavić... Niko na to ne obraća pažnju. Po pričama Milorada Pavića nudio sam tri scenarija, ali nijedan nije prošao...

Šta je za vas suština dokumentarnog filma?

U prvom planu to je ličnost. Međutim, danas u svetu, teme dokumentaraca su prirodne katastrofe, ubistva, politički skandali, ekonomska kriza. Sad ti filmovi u svetu imaju veliki uspeh. Od velikih imena dokumentaraca mi imamo samo Žilnika. 


Komentari3
48130
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Talicni Opanak
Purke, bre, pa ti jos guras? Alal ti vera! Ja mislio...ono, sto majke misle...a,ti,"lepsi" nego ikada! Cim dodjem u Begis zovem te na kafu.
Koja d Inn
Da nije promenio ime danas bi ga neki glumci greskom nazvali Mlatomud
Deka Mika
Ajde već jednom,kada će filmo o Čedi Jovanoviću?Obećali ste,a mi čekamo.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja