ponedeljak, 18.12.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:06
DANAS KULTURNI DODATAK UZ „POLITIKU”

Kič – utešna prečica do smisla

petak, 31.03.2017. u 14:16
Пеђа Нешковић, Волим кич (Фото: Небојша Бабић)

Ko odlučuje o tome da li neka umetnost vredi ili ne? Nije problem da detektujemo kič u umetničkom delu. „Problem” nastaje kad umetnik svesno koristi kič kao oruđe svog postupka, čime želi da postigne efekat. Određena muzička fraza, pasus u romanu, slika ili instalacija, filmski kadar, postaju vredni upravo zbog svog lošeg ukusa, ali i ironijskog otklona koji ga kontekstualizuje u sasvim drugačiji estetski registar 

TANKA LINIJA: KADA KIČ POSTAJE UMETNOST

Možda današnjem slušaocu zasmeta „previše nota” u nekoj od Pučinijevih opera, ili se zastidi pred samim sobom kada se zasmeje čitajući ponovo Dikensovu Staru prodavnicu retkosti baš na delu kada mala Nel umire, kao što je to predvideo „stari lisac“ Oskar Vajld u vezi sa ovom knjigom. Tolstojev roman Ana Karenjina je remek-delo književnosti, ali po mišljenju Filipa Davida, kada se prepriča sadržaj ove knjige, zvuči kao čist kič.

„Zapravo, mogli bismo reći da je kič forma oslobođena od svog pravog sadržaja, odnosno vulgarizacija, pojednostavljivanje, uprošćavanje”, kaže Filip  David.

Neosporno je to da su kič i estetika kempa, koja se zapravo poigrava kičem, postali sastavni deo savremenosti, naročito ukidanjem granica između elitne i masovne kulture.

Književni kritičar Tihomir Brajović Formanov film Amadeus, „skrupulozno rađen po dramskom predlošku Pitera Šefera“, posmatra kao delo koje „sve vreme pelivanski drsko balansira na samom rubu kiča, zato što paradoks velike umetnosti prikazuje putem umirujućeg stereotipa o umetnicima kao kapricioznoj deci koja stradaju zbog svoje naivnosti i ljudske pakosti, ali naposletku, bar posthumno, ipak bivaju nagrađeni slavom“.

Marina Vulićević

-------------------------------------

Loš ukus i dobra volja

Peđa Nešković, slikar koji je uspeo da kič pretvori u umetnost kaže da je njegov prvi rad te vrste nastao od predmeta kojeg je našao na otpadu u Višnjici, gde je otišao sa Mićom Popovićem

Peđa Nešković, Kosovka devojka

Kod mene je kič polazište, a rezultat je umetnost, kaže Predrag – Peđa Nešković, slikar, objašnjavajući da je kič pravljen da bi bio prodat, a da on u tim predmetima vidi mogućnost da interveniše i pretvori ih u umetnost. U tom smislu on i o kiču govori kao o umetnosti. Radomir Konstantinović, književnik i filozof, s kojim se ovaj slikar dosta družio, posvetio je jedan svoj tekst njegovom radu u kome je otvorio pitanje da li je njegova igra sa kičom i šundom samo oblik ironičnog revolta prema institucionalnoj umetnosti. Prema Konstantinoviću, ovaj umetnik je „otkrio unutarnju tragiku groteskne duše kiča”.

Za Neškovića je kič pre svega nešto što može da bude uvod u neki ozbiljniji rad. Ubacio je njegove elemente u svoje stvaralaštvo, preobličavajući ih u umetnost, zato što je hteo da zainteresuje što više ljudi. Najpre sakuplja predmete, pa ih gleda da bi shvatio šta od njih može da napravi i kako da ih napadne da bi uništio taj deo koji je kič i preobličio ga u nešto drugo. Kad je proces završen, proglašava taj predmet svojim umetničkim delom. A umetnost je nešto što putuje kroz vreme i trpi selekciju, kaže.

Gordana Popović

-------------------------------------

Ruganje sladoledu i sendvičima

Džef Kuns je autor koji kič našeg vremena i popularnu kulturu tretira cinično reprodukovanjem banalnih objekata poput Balona psa ili portreta Majkla Džeksona sa majmunom, a njegova bivša supruga bila je Čičolina. Peđa Nešković i Bane Karanović su zaljubljenici u buvljak, a Milica Tomić i Zoran Naskovski uveli su turbo-folk u svoju umetnost

Branimir Karanović, Tito i Lenjin, digitalna fotografija

Istorijski i civilizacijski tokovi kiča mogu se pratiti i u umetnosti. Domete subverzivnih potencijala kiča iskoristili su i popartisti – Klas Oldenburg, Roj Lihtenštajn, Endi Vorhol, Džasper Džons, Džejms Rozenkvist – čiji su radovi danas deo istorije umetnosti.

Klas Oldenburg je poznat po atraktivnim i ogromnim mekim skulpturama-objektima instaliranim u prostoru kojima se konzumerskoj kulturi rugao replikama sendviča, sladoleda, karmina… U parodijskom tonu radova Roja Lihtenštajna sublimiran je uticaj reklama i stripa koji su u njegovoj verziji takođe dominirali blou-ap formatima i koloritom. Među vodećim figurama pop-arta Endi Vorhol je dobro razumeo glad vremena za konzumerizmom. On u svojim radovima problematizuje odnos između umetničkog istraživanja, kulture slavnih, oglašavanja. Vorhol je smelo iskoristio pop-ikone svog vremena umnožavanjem likova Merilin Monro, Mao Cedunga, Džeki Kenedi ili Brilo kutije i Kembel supe. To je vreme i utemeljenja modernog advertajzinga čije su ideje bliske Vorholovoj umetničkoj praksi zasnovanoj na stavu da je biti dobar u poslu najbolja umetnost.

I hiperrealisti su u svojoj umetnosti koristili izvore iz svakodnevnog života relativizujući granicu između stvarnog i artificijelnog. Tako je Dvejn Henson na izložbi „O, Bože! Da li je ovo živo?” izložio objekat Dva radnika simulirajući situaciju realnog života.  Džef  Kuns je autor koji kič našeg vremena i popularnu kulturu tretira cinično reprodukovanjem banalnih objekata poput Balona psa ili portreta Majkla Džeksona sa majmunom. Uzgred, Kuns je uneo kič i u svoj lični život – njegova bivša supruga bila je porno zvezda Čičolina.

Dragana Mirković u performansu Milice Tomić, 2001. u Beču

U okviru bečkog festivala Viner festvohen 2001, u performansu Milice Tomić učestvovala je turbo-folk pevačica Dragana Mirković. Ovaj vrlo delikatan dodir urbane i masovne kulture ozračila je zdrava ženska logika i profesionalnost. Naime, Milica Timić je svoj rad objasnila kao intervenciju u prostoru tabua podvlačeći moguću tezu da je turbo-folk jedno od imena za srpsku traumu.

U Beču živi populacija od oko 250 000 eks Jugoslovena koji su nevidljivi za austrijsku javnost.

Pojavljivanje Dragane Mirković kao učesnice, odnosno kao dela umetničke instalacije na izložbi savremene umetnosti, bio je proboj koji funkcioniše dvojako. Prvi put je ta populacija Jugoslovena  bila pozvana i bila vidljiva u austrijskom javnom prostoru i prvi put je savremena umetnost prodrla u društveno polje ove grupe.

 „Ovo je savremena umetnost” (“This is contemporary art”) odgovorila je Dragana Mirković na pitanje o svom učešću u performansu.

Ljiljana Ćinkul

-------------------------------------

INTERVJU: Zabavnije je pisati nego biti žena

Gajila je majčinska osećanja prema radovima koje je sakupljala i govorila o njima kao o svojoj deci, a o umetnicima izbeglim iz ratnih područja kao o „ratnim bebama”.  Njena težnja da mitologizuje sebe i umetnike koje bi predstavljala, uticala je na oblikovanje savremenog sveta umetnosti, kaže Fransin Proz, autorka knjige Pegi Gugenhajm – sablazan savremene umetnosti

Fransin Proz (Foto: Lisa Yuskavage)

„Ne volim žene baš previše. Ako već nisam u muškom društvu, radije provodim vreme u društvu homoseksualaca. Žene su tako dosadne”, govorila je Pegi Gugenhajm, čuvena kolekcionarka dela moderne umetnosti, čiju  ličnost i strast prema umetnosti na veoma živ način analizira američka spisateljica Fransin Proz u knjizi Pegi Gugenhajm – sablazan savremene umetnosti. Knjiga je  objavljena i kod nas u izdanju Klija u prevodu Konstantina Cicimelisa.

Fransin Proz (1947), autorka 18 romana, tri zbirke kratkih priča i osam knjiga dokumentarne literature, koja će u maju mesecu biti gost Beograda,  zainteresovala se za život Pegi Gugenhajm kada je pisala svoj poslednji roman (Lovers at the Chameleon Club, Paris 1932).

– Jedan od likova u tom romanu, bogata žena i kolekcionarka umetničkih dela, pomalo je zasnovan upravo na životu Pegi Gugenhajm. I kada me je urednik edicije Životi Jevreja sa Jejl univerziteta pitao da napravim jednu biografiju, za mene je bilo prirodno da izaberem Pegi Gugenhajm, jer je njen život bio toliko zanimljiv, a ujedno mi je to bio i izgovor da ponovo uđem u to vreme, Pariz dvadesetih i tridesetih godina, koje sam mnogo zavolela – kaže Fransin Proz za Politiku.

Gordana Popović

-------------------------------------

Epitaf za Dereka Volkota

Derek Volkot (Foto: Bert Nienhuis/Vikimedia)

Najveći lirski pesnik Kariba, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1992. godine, Derek Volkot umro je u petak, 17. marta u 87. godini u svom domu na ostrvu Sveta Lucija u zapadnom indijskom arhipelagu, gde je i rođen u mestu Kastriz 1930. Njegova prva pesma „1944“ sastojala se od 44 strofe i pojavila se kada mu je bilo samo 14 godina u Glasu Svete Lucije. Sa nepunih 19 godina on je iza sebe već imao dve samoizdate zbirke pesama koje su nosile jake pečate raznih pesničkih uticaja: od Šekspira preko Eliota i Paunda, do Odna i Dilana Tomasa. Od tih ranih zbirki počinje njegova poslednja obimna knjiga od preko 600 stranica pod naslovom Poezija Dereka Volkota 1948–2013.

Ona jasno pokazuje da su se Volkotove rane pesme od početka tematski izdvajale, uprkos jakim evropskim uticajima, jer je na jedinstven način uspeo da poveže angloameričku pesničku tradiciju sa karipskim iskustvom. Ovo ga je ujedno odmah svrstalo u predstavnike procvata karipske literature 20. veka, kao i V. S. Najpula sa Trinidada, koji je, pored Volkota, drugi dobitnik Nobelove nagrade sa Kariba. Njegova ranija knjiga izabranih pesama, iako je obuhvatala pesme od 1948. do 1984, bila je preuranjeno nazvana Sabrane
pesme
. Čak ni ova poslednja i sada konačna zbirka ne sadrži sve pesnikove pesme, ali zato sadrži veći broj ranih pesama sa izuzetkom njegove epske pesme „Omeros“ koja nosi Homera u naslovu i prenosi njegov epski duh u istoriju karipskih ostrva. Putovanje i egzil su glavne teme Volkotove poezije, kao i većine velikih savremenih svetskih pesnika. To su teme koje su me i privukle njegovoj poeziji pošto su ih lično osećam kao bliske, svoje.
Maja Herman Sekulić 

-------------------------------------

Zapamtio sam lekciju Koke Jankovića

Kada je sagrađena Crkva Svetog Jovana Vladimira u Baru, oktobra prošle godine pisalo se samo o činu osvećenja. Mediji nisu primetili sedam izvajanih vrata sa scenama Starog i Novog zaveta, delo vajara Zorana Kuzmanovića

Scena Vaskrsenja na ulaznim vratima hrama Svetog Jovana Vladimira, rad vajara Zorana Kuzmanovića

Kada je imao 13 godina Zoran Kuzmanović je pobedio na takmičenju vajanja skulptura u pesku na beogradskoj Adi Ciganliji, manifestaciji koju je 1981. organizovala kuća Politika.  Izvajao je medveda u pesku a nagrada je bila poni bicikl i putovanje u Austriju i  Švajcarsku. „Danas, iz ove perspektive, čini mi se da me je taj događaj opredelio da se bavim skulpturom”, kaže vajar.

Zoran Kuzmanović (Smederevo, 1967) diplomirao je vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Nikole Koke Jankovića (1993).

Svoj lični i profesionalni mir izgradio je na porodičnom imanju pored Dunava nedaleko od Smedereva. U kući u kojoj  je odrastao, gde je živeo i njegov deda, a koju okružuje lepo, pitomo dvorište u kome je 1946. stradao njegov pradeda, predratni industrijalac koga su streljali komunisti. Pradeda je imao magacin za robu, zgradu od  nekoliko stotina kvadrata, koju je Zoran Kuzmanović pretvorio u livnicu skulptura. Unutra je živo, zaposlena su četiri radnika, rade se razne narudžbine, ulaže u nove mašine.

Zoran Kuzmanović je između ostalih i autor bronzanih orlova u bazama jarbola zastava ispred Savezne skupštine u Beogradu (2003). Nedavno je završio veliki i po mnogo čemu jedinstven posao: vajanje sedam vrata na Crkvi Svetog Jovana Vladimira u Baru. Reč je o crkvi koja je sagrađena za samo sedam godina, osvećenje se odigralo u oktobru 2016, ali mediji su samo izvestili o tom sakralnom činu. Delo vajara ostalo je u senci.

– Hram je podignut u slavu srpskog kralja Svetog Jovana Vladimira. Osveštan je na hiljadugodišnjicu od stradanja vladara. Od naručioca, protomajstora Momčila Stanojevića i mitropolita Amfilohija Radovića sam dobio zadate teme. Na meni je bilo da osmislim prikaze scena: Vaskrsenja, Avramove žrtve, Mojsija kraj nesagorive kupine, car Konstantin i carica Jelena, Ćirilo i Metodije i apostoli Petar i Pavle.

Scena Hristovog vaskrsenja, inače centralna, visoka je tri i po metra, teška dve tone.

Marija Đorđević 

-------------------------------------

INTERVJU: VIGOR MAJIĆ

Političari nikad nisu bili ljubitelji kvalitetnog naučnog obrazovanja

Neobrazovanim ljudima je jednostavno manipulisati, to je prosto objašnjenje, što će vam mnogi reći otvoreno ili ne, ali toga su svesni. Obrazovati ljude da razmišljaju, da objektivno procenjuju situaciju, da analiziraju i izvode određene zaključke i procene prvo nije jednostavno jer takvo obrazovanje traži napor, a sa druge strane je riskantno jer tako mogu da razlikuju realno od nerealnog i objektivno donose odluke

Direktor Istraživačke stanice Petnica Vigor Majić diplomirao je geografiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Neraskidivo je vezan za nastanak, razvoj i opstanak Petnice kao jedinstvene naučne i obrazovne ustanove u Srbiji. Sa velikim timom bivših i sadašnjih „petničara“ preko trideset godina razvija jedan sasvim autentičan model izvanškolskog obrazovanja gde polaznici, đaci, studenti i nastavnici, uče da planiraju, postavljaju projekte, da međusobno komuniciraju i formulišu rezultate. Petnica je danas jedan od retkih svetski prepoznatljivih brendova Srbije.

Kakvo je obrazovanje u Srbiji danas?

Obrazovanje u Srbiji je veoma dugo u teškoj situaciji, zato što smo sa promenama mnogo zaostali u odnosu na druge razvijene zemlje, pre svega zemlje Evropske unije. To traje od raspada Jugoslavije, rata i hiperinflacije kada su škole izgubile jedan veliki deo potpore koju su imale od države u pogledu opremanja, modernizacije i razvoja. Mislim da se čitava ideja o jednom ubrzanom razvoju, koju nazivamo „reforma obrazovanja“ – promene u strukturi, organizaciji, sadržajima i načinu rada – do danas nije desila. Ono što vidimo kao neke periferne pojave, poput incidenata koji se dešavaju u školama ili loš uspeh koji postižemo kao zemlja u okviru međunarodnih provera znanja, u stvari su odraz naše stvarnosti. Činjenica je da smo obrazovanje prepustili samo sebi, ne shvatajući da je to ključni razvojni resurs za jednu zemlju i da zahteva maksimalnu pažnju, zakonsku i finansijsku potporu državne administracije.

Milica Momčilović

-------------------------------------

POP ĆOŠE – Kako me je Vlada Divljan odneo i ovog proleća

Vlada Divljan (Foto: Z Anastasijević)

Ispred moje terase se nalazi drvo. Kako sam vazda bežao sa časova biologije, jasno je da nemam pojma koje drvo je u pitanju. Istina, znam da nije zimzeleno, a nije ni hrast, ni sekvoja. Obično neko drvo. Ali je lepo i veliko. Tokom poslednje zimske košave na njegovu granu se zakačila bela kesa. Grana je tri-četiri metra iznad zemlje, pa je kesu nemoguće skinuti rukom. A kako je došlo proleće, kesa sprečava granu da olista. I ne budem lenj, uzmem dugački džoger, stanem ispod drveta, propnem se na prste i nekako skinem kesu. Nigde ne piše da je to drvo moje. Ali jeste moje. Ne branim ga samo od kesa.

Pored se nalazi dragstor. Čim dođe toplo vreme, ispred dragstora se okupe lokalni pijanci. U rukama drže „unučiće“, pivske flaše, međusobno dele jeftine cigare, dok promuklim glasovima tupe o velikim istinama i teorijama zavere za koje bi FBI i CIA dale velike pare. Kako se količina tečnosti u njihovom organizmu povećava, tako je njihova potreba da se olakšaju sve veća. I onda dolaze ispod mog drveta. Tada mi ne preostaje ništa drugo nego da izađem na terasu i povedem nimalo milozvučni dijalog sa njima. Kako nisam baš sitan čovek, moji argumenti ih bez većih problema ubede da pronađu drugo mesto za olakšavanje. A ja ostanem sam sa svojim drvetom.

Vladimir Skočajić


Komentari5
c2df1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Defecto Artist
Sve ste tacno opisali. Jedino mi nije jasno zasto ste na kraju poslednje recenice stavili upitnik?
Inženjer
Reći ću "lapsus calami", iako sam kucao sa telefona!
Preporučujem 3
Inženjer
Ja sam po struci inženjer. Ali, za razliku od današnjih intelektualaca ("intelektualaca"), završio sam gimnaziju u Beogradu, u Titovo doba, dok su te škole vredele, a prosveta bila to što joj i ime nalaže. Opšte obrazovanje stečeno u tim školama traje i vredno je. Zato sebi uzimam za pravo da prokomentarišem gornji članak. Danas vidim da mnogi "intelektualci" i "kulturni poslenici" ne znaju šta je kič. Čak je jedna naša javna ličnost iz tzv. Centra za kulturnu dekontaminaciju ( a trebalo bi da se zove " Centar za dekontaminaciju kulture", jer dekontaminacija ne može biti ni kulturna ni nekulturna) upotrebila na tv-u sintagmu "letalni kič". Ona je, pretpostavljam, mislila na ŠUND. I, kao što autor vašeg članka lepo kaže, kič može biti čak i umetnost ( kad ga upototrebi onaj koji zna šta je to i u ispravnom kontekstu - njujorška čuvena MoMA ga je puna), dok je šund, de facto otpadak, đubre, pune su ga rijaliti srećne i ružičaste televizije. A kod Tita se na takve plaćao dodatni porez!?
Pisac
Tačno, kod Tita se plaćao dodatni porez na ŠUND (a ne na kič), npr. bio je obavezan za svu tzv. " novokomponovanu narodnu muziku".
Preporučujem 11
mlaka voda
sve je kic!pocevsi od ideje da majmunu obuces cipele i odelo...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja