nedelja, 30.04.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:37
NOVI KULTURNI DODATAK UZ DANAŠNjU „POLITIKU”

Mizantrop pakuje kofere

petak, 07.04.2017. u 14:23
(Фото: Жељко Јовановић)

INTERVJU

Tumačim monaha Savu, koji će tek kasnije postali svetac i u narodu poznat kao Sveti Sava. Istražujući lik, to jest čitajući raznoraznu literaturu, stekao sam utisak da je monah Sava bio vrlo aktivan čovek koji je za svoga života prošao toliko kilometara, poređenja radi kao kada bi neki čovek danas obišao zemljinu kuglu nekoliko puta, kaže Dragan Mićanović

Igrao sam Teslu i nadam se da bi on uradio isto što je uradio i tada. Mnoge smo mi mlađane naše Tesle otpratili u svet, da pokušaju da nađu nekoga ko će ceniti njihov trud, rad, znanje i maštu

Argan, Alsest, Aleksa Žunjić, Porcija, Vojvoda Vuksan, Tesla, Despot Stefan Lazarević... samo je deo scenskih likova koje je tokom karijere tumačio Dragan Mićanović, glumac koji se sa novom energijom upustio u propitivanje lika i dela Svetog Save, odnosno priče o istorijskim turbulencijama s kraja 12. i početkom 13. veka, u periodu koji je prethodio ustoličenju dinastije Nemanjića. Dragan Mićanović tumači lik Svetog Save u seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine” , prema scenariju Gordana Mihića, u režiji Marka Marinkovića, u produkciji RTS-a.

Umetnik osobenog glumačkog dara, Mićanović je podjednako dobar i u komediji i drami, jednako uzbudljiv i u pozorištu i na filmu i televiziji. Stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostvario brojne kreacije, od Trigorina, Simona, Sebastijana, Valentina... Svoje scenske junake godinama unazad nosi smelo kroz vreme, putujući sa njima po svetu i šireći svoju pozorišnu misiju.

– U glumi jeste najteže trajati. Gluma je trčanje na duge staze, kako bi rekao moj pokojni profesor Vlada Jevtović: trčimo maraton. Mi ne trčimo trku na stotinu metara. Uloge dolaze, odlaze, to je već postala za mene normalnost koju volim: da ih biram, dobijam uloge, stvaram i da pokušavam da trajem. Trudim se da tu igru radosti igre zadržim u sebi, jer sve dok mogu da je delim sa svojim kolegama na sceni i sa publikom u pozorištu, biću tu, biću živ glumac. Nadam se da će ta igra trajati.

Sveti Sava je još jedan od  istorijskih junaka u vašoj biografiji. Koliko ga je kompleksno tumačiti? Koliko su ljudi zapravo naučili od istorije kojoj se neprestano iznova vraćaju?

Delikatno jeste. Ipak, ne opterećujem se veličinom i značajem lika. Za svakog glumaca je to nepotrebno opterećenje. Liku Svetog Save pokušavam da priđem sa ljudske strane, da igram čoveka. Tumačim monaha Savu koji će tek kasnije postali svetac i u narodu poznat kao Sveti Sava. Istražujući lik, to jest čitajući raznoraznu literaturu, stekao sam utisak da je monah Sava bio vrlo aktivan čovek koji je za svoga života prošao toliko kilometara, poređenja radi kao kada bi neki čovek danas obišao zemljinu kuglu nekoliko puta. U celom ovom poduhvatu meni je najvažnije da Svetog Savu prikažem kao čoveka iz naroda, koji je zadužio svoje sunarodnike. Naravno da malo učimo iz istorije budući da je neprestano ponavljamo. Skloni smo zaboravu.  Evo, tek se sada prvi put bavio temom iz 12, 13. veka, odnosno ekranizujemo tu važnu stranicu srpske istorije.

Borka G. Trebješanin

-------------------------------------

Čarobni trepet Virdžinije Vulf

Autorka Sopstvene sobe prepoznaje nevidljivost žene u kulturi i nauci na još jedan bolno ilustrativan način. Istražujući bogatstvo podataka koje nudi biblioteka Britanskog muzeja, spisateljica otkriva da se mesto žene u istoriji predočava pojednostavljenim, omalovažavajućim i uvredljivim paralelama i poređenjima. Nevidljivost i marginalizacija su krajnje konsekvence pojednostavljenog patrijarhalnog definisanja ženskog identiteta kao parazitske dopune muškom

Portret Virdžinije Vulf (Čarls Beresford/Vikipedija)

„Ja sam protiv patrijarhata, protiv dominacije muškaraca, koja je stvorila ovakav svet i poredak, a dobro znamo kakav je to svet: rat nikad ne prestaje, patnjama nikad kraja. Za to su krivi muškarci, odnosno patrijarhalni princip. Dokle god budemo živeli pod edipovskom paradigmom, ništa neće valjati.” Ovo je pre nekoliko dana izjavio Slobodan Tišma u intervjuu jednom dnevnom listu. Iako odrešitost umetnika nije znamen samo našeg doba, ovakve bi reči podrške ženama bile nezamislive osamdeset i osam godina ranije, u vreme kad je Virdžinija Vulf objavila esej Sopstvena soba, sačinjen od predavanja održanih godinu dana ranije na dva ženska koledža na Kembridžu, Girtonu i Njunemu.

Iste 1929. godine Isidora Sekulić objavljuje zapis o Virdžiniji Vulf u Srpskom književnom glasniku. Njen tekst nije dubinska analiza estetskih i poetičkih konstanti opusa Virdžinije Vulf niti književnoteorijska rasprava već pre impresionistički omaž koji je i nehotice na tragu spisateljičinog stila. Virdžinija Vulf, po rečima Isidore Sekulić, „ne piše uvek da ugodi svojoj muzi, ona piše vrlo često da ugodi smelom prohtevu svoje, malo mutne, ali neobuzdano sitne severnjačke imaginacije”. Ona piše „specijalnu vrstu fikcije, koja nije ni roman, ni kronika, ni psihologija, ni istorija, samo čarobni trepet”. Srpska književnica će delo Vulfove opisati i metaforama mreže, petlji i končića, nazvati ga „tankom mrežom životnih odnosa”. Prividno se ne mičući izvan svoje zatvorene klasne ljušture, Virdžinija Vulf ipak trese tu tanku mrežu govorom o univerzalnim vrednostima, a intelektualna saglasja postavlja kao temelj nove društvene kaste. Ne pristaje na ono što naziva „jeftinom stvarnošću”; ne pristaje da realistički književni postupak svede na beleženje i nabrajanje; realizam traži u domenu estetskog i metafizičkog.

Vladislava Gordić Petković

-------------------------------------

Šta je skrivila ideja o jednakosti

Uvek se pitam kako je to devedesetih Hrvatska, čak i ona antitotalitarna i antidesničarska struja, postavila zahtev da se Trg republike preimenuje u Trg bana Jelačića. Nikad nije dat odgovor zašto je na to mesto stavljena ona Jelačićeva sablja koja je klala ljude koji su se 1848. godine poveli upravo za idealima republike, kaže Boris Buden, filozof

 Naše nacionalne države nemaju ništa što bi za ovih četvrt veka mogle da demonstriraju kao svoju istorijsku zaslugu

(Foto: Lična arhiva)

Da li se danas može ponoviti fantazija o društvu koje je zatvoreno, koje ima svoju državu u kojoj je sve pregledno i u kojoj se može kontrolisati odnos prema spoljašnjem svetu? To više ne funkcioniše na taj način. Migracije su fenomen koji ne dolazi spolja u smislu „lupaju nam na vrata, a mi razmišljamo da li da im otvorimo“. Ne može više ovaj svet da funkcioniše bez migracija. I ne emigriraju samo ljudi nego i kapital, kaže Boris Buden, filozof i teoretičar kulture, koji je ovih dana u Beogradu učestvovao na konferenciji Evropoli o balkanskim migracijama.

Buden je diplomirao filozofiju na Zagrebačkom univerzitetu, a doktorirao je u Berlinu gde već godinama živi. Predaje na Univerzitetu Bauhaus u Vajmaru, objavio je više knjiga i studija o postkomunizmu i drugim temama iz područja filozofije, politike, kulture i umetnosti, prevodio je Frojda...

Prema njegovim rečima, stara vizija sveta više ne funkcioniše, a većina nas i dalje razmišlja u tim kategorijama.

– Mi smo i dalje patetični i morališemo. Zgranuti smo ponovo nad tim zidovima i bodljikavim žicama. Naravno da je to strašno, ali granice imaju svoju funkciju, one služe regulaciji, a nikako sprečavanju. One su filter. S druge strane, svetski kapital ulazi kako god hoće i u onoj meri u kojoj mu se sviđa ili ne, a ljudi koji bi hteli da nađu posao, ne mogu. Zato se postavlja pitanje čemu danas služe granice. Jugoslavija je bila zemlja tržišnog socijalizma, već pedesetih godina postaje članica Međunarodnog monetarnog fonda i to je razlog što su granice bile otvorene, a ne da bi ljudi putovali i videli svet – kaže Buden.

Kako biste onda definisali nacionalne države danas?

U našem okruženju one služe integraciji ovih prostora u globalni kapitalizam i olakšavaju njegovo funkcionisanje. Drugim rečima, naše države imaju zadatak da prilagode sve prostore zahtevima institucija globalnog kapitalizma i korporativnim interesima. Recimo, u Hrvatskoj ne postoji nijedna hrvatska banka. Sve je umreženo u druge bankarske sisteme. Da li su te banke došle u Hrvatsku da pomognu ljudima da žive bolje? Sasvim sigurno ne. Kada je propao komunizam nije odmah došla demokratija, nego tranzicija, zato što je potrebno vreme da se država transformiše, reformiše, da ti ljudi „zaostali u razvoju“ uhvate ritam sa naprednim svetom. To je način na koji klasični kolonijalizam tretira druge evropske narode. Danas se ističe da nema veze sa ideologijom kad tvrdite da treba kršiti radnička prava da bi kapital mogao bolje da prosperira. Navodno, to je realnost, a ne ideologija.

Gordana Popović

-------------------------------------

DRUGI PIŠU: DAILY BEAST

Kako su Rusi regrutovali Hemingveja

Pristavši da 1940. radi za NKVD Hemingvej nije prekršio zakone svoje zemlje koji su se ticali špijunaže. Godinama se držao prosovjetskog gledišta, koje je imalo više smisla 1940. nego 1945, kada su američki i sovjetski interesi jasno počeli da se razilaze, prethodeći tako hladnom ratu. Zagovarao je tokom 1948, ružičaste stavove o sovjetskoj imperiji koje je zastupao predsednički kandidat Henri Valas, deleći sa njim stanovište da su dve velike sile više slične nego različite Ernest Hemingvej na Kubi

(Foto: Flicker/CCBY 2.0/Ida Woodward Barron Collection(

Sovjetski špijun pod imenom Džejkob Golos regrutovao je Ernesta Hemingveja „za njihovu stvar“ jednog dana u Njujorku, tokom zime 1940/1941. Golos je bio koloritan stari boljševik, dugogodišnji revolucionar, koji je svoje boravište pronašao na Menhetnu, gde je postao jedan od osnivača Komunističke partije Sjedinjenih Američkih Država i osovina sovjetske špijunske mreže na istočnoj obali. U danima u kojima je pridobio Hemingveja radio je u ime NKVD-a, službe prethodnice hladnoratovskog KGB-a, današnjeg SVR-a (Inostrana obaveštajna služba Ruske Federacije). Nakon njihovog sastanka Golos je javio Moskvi da je „siguran da će on (Hemingvej) sarađivati sa njima... da će učiniti sve što može“ da bi pomogao NKVD-u.

Šta je NKVD želeo od Hemingveja? Nije radio za vladu, nije imao pristup tajnim dokumentima. Nisu od njega očekivali da se sa njima sastane u nekom mračnom sokaku kako bi im predao aktovku punu dokumentacije. Upravo je to ono za čime je većina ruskih špijuna tragala, kako bi se dodvorila svojoj najvažnijoj mušteriji – Staljinu: tajne na papiru, posebno one koje bi se ticale američke tehnologije i inostrane politike. Jer, znali su da će SAD, u jednom trenutku, izroniti iz sopstvenog izolacionizma i da će time poremetiti balans moći u Evropi. Želeli su da budu spremni kad taj dan osvane. U međuvremenu, plan je bio da nastave da kradu američku tehnologiju. Nakon što su dve zemlje uspostavile diplomatske odnose 1933, NKVD je (zajedno sa sestrinskom vojnom obaveštajnom službom GRU) nastavio da regrutuje sve više američkih državnih službenika koji su ih redovno snabdevali obaveštenjima.

Postojala je i druga vrsta špijuna koja je takođe mogla da bude korisna, kao što su to političari i novinari. Njihova je uloga bila da pomognu Sovjetima da bolje razumeju jednu mladu zemlju na drugom kraju sveta, toliko stranu kao da je reč o drugoj planeti, i da im time omoguće da, s vremena na vreme, utiču na njenu politiku. Na platnom spisku je bio čak i jedan kongresmen, Samuel Dikstajn koji je umesto da glasa po savesti to činio spram novčanika, u koji su Rusi mesečno dodavali 1.250 dolara, kraljevsku sumu za to doba.

Nikolas Rejnolds

-------------------------------------

INTERVJU: Volim neočešljane romane

Zlo jeste srž mog romana. Argentina je zemlja psihoanalize i njena popularnost čini da ljudi misle, pogrešno tumačeći Frojda i Lakana, kako su deca proizvod svojih roditelja bez ostatka. Htela sam da pokažem jedan prosečan par koji ima savršeno zlu kćer, u smislu da je nije briga za drugog, već samo ide za onim što želi za sebe, gazi preko mrtvih

Moj drugi roman, Lauritine ljubavi bio je vrlo erotski i vrlo uspešan: akademske veličine ne praštaju komercijalni uspeh piscima. Kad sam potom objavila knjigu Prosečni argentinski muž, bestseler koji me je mnogo zabavljao, moj ugled pisca bio je ozbiljno ugrožen. Trebalo mi je puno knjiga i godina da ga povratim. Smrt kao sekundarna posledica je u tom pogledu bila presudna knjiga.

(Foto: Lična arhiva)

Ana Marija Šua (Buenos Ajres, 1951) jedna od najuglednijih i najprevođenijih argentinskih autorki, objavila je krajem prošle godine Kćer, po oceni kritike najbolji domaći roman 2016. Pre nekoliko godina, u ediciji „Bolero“ izdavačke kuće Laguna, objavljen je njen roman Teret iskušenja, a prisutna je i u antologiji argentinske priče Borhesova deca (Agora).

Da li je i za vas Kćer, dosad vaše najbolje delo i gde ga svrstavate u okviru vašeg celokupnog stvaralaštva?

Kao svi pisci, pokušavam da napišem nešto što je drukčije od onog što sam dotad napisala. Kćer je upravo takva knjiga. Verujem da je među mojim najboljima, možda na istom nivou kao roman Smrt kao sekundarna posledica.

Uporedite Kćer sa Teretom iskušenja, vašim romanom koji je imao veliki međunarodni odjek i koji je objavljen i u Srbiji.

To su, srećom, dve vrlo različite knjige. Teret je roman anticipacije, sve se dešava u nekoj bliskoj, mogućoj budućnosti. Bavi se jednom od mojih opsesivnih tema: ljudi zatvoreni u represivnoj instituciji, podvrgnuti nepravičnom autoritetu. Kćer je knjiga ovoga vremena u kojoj jednu slabu majku punu griže savesti ucenjuje ćerka koja je od malih nogu postala oličenje zla. Kao posebna poglavlja sam ubacila dnevničke zapise o pisanju ovog romana, o nedoumicama koje su me mučile kao autora, o tome gde sam nalazila materijal za radnju, itd. Mnogi čitaoci su mi rekli da su im ta poglavlja donosila olakšanje u poređenju sa teskobom stvorenom malverzacijama protagoniste. Meni je takođe donosilo olakšanje pisanje tog dnevnika. Ipak, Teret i Kćer dele izvesni prilično okrutni humor, kao i ironiju i razmišljanje autora.

Branko Anđić

-------------------------------------

NAUKA – Park iz doba ćilibara

Danas na svetu verovatno ima više plastičnih igračaka dinosaurusa koji liče na guštere nego što ih je ikada u jednom trenutku nastanjivalo Zemlju. I za razliku od drevnih reptila, svi oni nemaju perje

(

Foto:: Royal Saskatchevan Musem / Ryan C McKellar)

Tokom prethodne zime u Njujork tajmsu, Gardijanu, Nešenel džeografiku i u stotinama drugih, kako političkih, tako i naučnopopularnih časopisa iz svih delova sveta, objavljena je fotografija koja pokazuje jasno vidljiv, ubedljiv paleontološki dokaz. Slika prikazuje oko četiri centimetra dug komad fosilizovane smole, ćilibara, u kojoj je punih 99 miliona godina zarobljen jedinstven fosilni ostatak nepoznatog dinosaurusa. U ovom grumenu ćilibara, međutim, ne nalazi se delić kože jednog gušterolikog reptila kakav bismo mogli očekivati. Drevni, u vremenu okamenjeni rep pradavnog stvorenja nimalo se ne uklapa u prepoznatljivi imidž dinosaurusa kao divovskih, hladnokrvnih i glatkih gmizavaca. U ćilibaru se nalazi – perje, kojim su po svemu sudeći praistorijski reptili bili prekriveni, bilo da su hodali po tlu bilo da su leteli poput njihovih današnjih potomaka, ptica. Redakciji Elemenata, u Srbiji, a sada i Kulturnom dodatku Politike, ovu fotografiju ustupio  je autor, dr Rajan Mekelar iz Kraljevskog muzeja u Redžini, u kanadskoj provinciji Saskačevan, koji je učestvovao u analizi ovog paleontološkog dokaza. Slika otkriva kako su Zemlju milionima godina – pre nego što će je pre 65 miliona godina pogoditi meteor u području meksičkog poluostrva Jukatan i dovesti do masovnog izumiranja dinosaurusa – nastanjivali reptili koji su mnogo više ličili na male, poput vrapca i ogromne, gigantske, poput „Beograđanke”, kokoške.

Pre nekoliko nedelja, u seriji potonjih vesti o dinosaurusima, časopis Nejčer objavljuje i rad kojim se uspostavlja sasvim nova klasifikacija ovih stvorenja. U nauci se događaju ponekad takve stvari, sasvim nalik životu ili na primer, politici – neka spoznaja je možda oduvek bila tu, izložena u muzejima, na eksponatima pored kojih prolaze stotine hiljada ljudi, ali kako smo svi zagledani u drugom pravcu, u njima vidimo pogrešnu sliku, onu kojoj smo naučeni. U slučaju dinosaurusa je posebno bizarno što je, u međuvremenu, nastala čitava kultura dino-parkova, zabavnih programa i predmeta koji su, ispostavlja se, svi pogrešni. I kojima svima, ako bi se htelo da se učine naučno ispravnim, sada mora izrasti perje. U svetu sa sedam milijardi ljudi igre velikih brojki čak i jednu tananu grešku, palentološku dilemu kako je izgledao jedan reptil spolja, pretvaraju u delirijum masovne proizvodnje zabluda. Danas na svetu verovatno ima više plastičnih igračaka gušterolikih reptila nego što ih je ikada u jednom trenutku nastanjivalo Zemlju. Verovatno su milijarde takvih predmeta proizvedene u kineskim fabrikama, i još uvek se proizvode, na mestima inače ne mnogo udaljenim od poznatih kineskih nalazišta.

Slobodan Bubnjević

-------------------------------------

39. SALON ARHITEKTURE – Od proleća do proleća

Ne dešava se često da najveća nagrada Salona ode van Beograda, a ovog puta otišle su čak dve u Kragujevac. Gran pri dobio je Predrag Milutinović za Paraolimpijski centar, prvi u ovom delu Evrope. Bez fizičkih barijera, taj prizemni objekat, sveden i jednostavan, izveden u opeci, skroman u izboru materijala odskočio je od ostalih. Jednostavnost je osvojila simpatije žirija

Gran pri salona arhitekture, Paraolimpijski centar u Kragujevcu

Poslednjih desetak godina slogani Salona arhitekture koji se održava u Muzeju primenjene umetnosti, su sve jedan dramatičniji od drugog. Upozoravaju da još ima arhitekture, pitaju čega smo to svedoci, konstatuju da smo u realnosti. A ta realnost se nikom ne sviđa. Pozicije arhitekata su nestabilne, vrednosti urušene, o društvenoj odgovornosti skoro da se i ne razgovara, posebno ne sa investitorima, ograničenja su velika, osim... E, za to treba prodati dušu đavolu. Što i nije nepoznato ovoj profesiji. Arhitekti nemaju vremena za čekanje boljih vremena, zato su uz pobednike koji uvek nešto grade, ma koje političke boje i opredeljenja bili.

No, budimo realni. Šta je moguće i ostvarivo danas u Srbiji? Kako, koliko i gde se ovde može raditi? Kakve veze ima ovdašnja arhitektura sa onom koja nastaje širom sveta, a pratimo je svakodnevno na arhitektonskim portalima? Mogu li se jednom izložbom dobiti odgovori na sva ta i mnoga neizrečena pitanja? Znam da je odgovor odričan, ali ipak. Venecijanska bijenala arhitekture već se u nekoliko postavki bave elementarnim i realnim problemima ovog sveta, dok su beogradski Saloni arhitekture smotra tekuće produkcije. S druge strane, baš u tome se često jako dobro mogu pročitati definišuće karakteristike aktuelne političke i društvene scene. A one nisu obećavajuće.

Nema arhitektonskih konkursa, ni društvenih objekata, ne grade se škole, vrtići, bolnice, domovi za stare, na pristojno socijalno stanovanje kao da se zaboravilo, ne zna se gde sa izbeglicama... A ipak, nešto se izgradilo od prošlog aprila. Stotinak izabranih radova od dvesta i nešto pristiglih brane boje uglavnom ovdašnje arhitektonske scene u šest kategorija: arhitektura, urbanizam, enterijer, eksperiment i istraživanje, publikacije, arhitektonska kritika. Ne dešava se često da najveća nagrada Salona ode van Beograda, a ovog puta otišle su čak dve u Kragujevac. Gran pri i nagrada za arhitekturu.

Snežana Ristić


Komentari0
56a5a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja