Josip Juratović je poslanik nemačkog Bundestaga čiji se glas posebno uvažava kad je reč o zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije. Ovaj političar i sindikalni aktivista rođen je 1959. godine u hrvatskom gradu Koprivnici, a poslanik Socijaldemokratske partije Nemačke je od 2005. godine. Član je Odbora Bundestaga za spoljne poslove i izvestilac Odbora za evropske poslove zadužen za jugoistočnu Evropu. Aktivan je i kao član Parlamentarne grupe prijateljstva sa Srbijom.

Evropska unija zaokupljena je svojim problemima i trenutno je proces prijema novih članica usporen. Pod uslovom da usklađuje svoje propise sa evropskim i da ispunjava standarde normalnim tempom, kada se Srbija može nadati punopravnom članstvu u Evropskoj uniji?

Nijedna od država kandidatkinja na zapadnom Balkanu ne može saznati datum pridruživanja pre 2018. godine, za kada je najavljeno ponovno iznošenje stavova Evropskog veća. Srbija se smatra stabilizacionim faktorom regije, te je poslednjih godina postigla značajnije rezultate u približavanju Evropskoj uniji, za razliku od ostalih zemalja zapadnog Balkana. Međutim, još je mnogo toga na čemu Srbija treba da poradi – sadašnja vlada ima reformski potencijal, ali mora se mnogo više raditi na razvoju institucija, uspostavljanju nezavisnog pravosudnog sistema, decentralizaciji vlasti i, naravno, neizostavna su pitanja Haga i Kosova, na kojima će EU insistirati. 

Verujem u blisku saradnju i zajednički nastup Srbije sa susedima, bez obzira na promene unutar EU. Srbija ima mogućnost da, od svih zemalja zapadnog Balkana, najpre uđe u EU, ali za to je potrebno dobro zasukati rukave i fokusirati se na cilj. Svako igranje na duple karte udaljiće Srbiju od cilja.

Da li će Evropska unija i sama da se menja u narednom periodu? Da li će ostati sadašnje ustrojstvo ili će se federalizovati ili transformisati u „Evropu u više brzina” ili će, posle izlaska Velike Britanije i „antievropskog” ishoda izbora predsedničkih izbora u Francuskoj, početi proces raspada EU?

I najveći pobornici većeg povezivanja unutar EU, poput kancelarke Merkel i predsednika Evropske komisije Junkera, priznali su da je Evropska unija kakva danas postoji neodrživa, te da postoji mogućnost „EU s više brzina”. Članice EU ionako nisu sve u istom položaju, jer su neke države u evrozoni, druge nisu, neke su u Šengenu, druge nisu. Pojedine traže izuzeće od nekih zakona EU. Tako da već dugo vremena postoji EU s više brzina i nova „Bela knjiga” o budućnosti Evrope, koju je predstavio predsednik EK Junker, podstaći će 27 članica, posle bregzita, na razmišljanja kako održati celovitu EU.

U poslednje vreme opravdano se nakupilo mnogo strahova i crnih prognoza kad je u pitanju opstanak EU. Međutim, svi ti strahovi i prognoze ne nadilaze vrednost evropskog projekta, koji je u prvom redu u nenasilju i u nadilaženju međusobnih predrasuda i zazora, u povezivanju i strpljivoj gradnji alternative ratu. Najveći svedok tome jeste nezapamćeni sedamdesetogodišnji mir na evropskom tlu, za koji možemo zahvaliti jedino projektu EU. Dakle „više brzina” – da, ali samo na temeljima Lisabonskog sporazuma, dok bi više političkih pravaca po ugledu na Poljsku i Mađarsku vodilo u raspad EU.

Šta zemlje zapadnog Balkana, i Srbija među njima, mogu konkretno da očekuju od Berlinskog procesa, s obzirom na to da su do sada održana četiri sastanka na najvišem nivou i da predstoji naredni susret u julu u Trstu?

Evropska unija se takozvanim Berlinskim procesom angažovala s namerom da omogući pristupni proces tih zemalja. Berlinski proces nije ništa drugo nego osnivačka ideja EU prema kojoj se uspostavljanjem saradnje i zajedničkog tržišta oduzima želja za održavanjem netrpeljivosti. EU nije samo ekonomska, već i vrednosna zajednica. Svi ovi sastanci koji su bili, kao i sledeći koji treba da se održi u Trstu, potvrđuju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi zapadnog Balkana i dokaz da EU ostaje posvećena ovoj regiji i angažovana na svim nivoima kako bi održala stabilnost i produbila političke i ekonomske veze s regijom, ali i unutar nje. Međutim, najveći problem jeste ponašanje političkih elita, za koje imam osećaj da se baš svima i ne žuri u EU u samoj regiji. Kao prvo, jer će mnogi suzbijanjem korupcije i uvođenjem pravne države biti sami pogođeni, a drugi problem jeste kako objasniti narodu da posle trideset godina sejanja međusobne mržnje treba graditi zajednički život po ugledu na EU i izbeći sudbinu bivše Jugoslavije. Zato jedna nova generacija treba da dobije šansu, a to je moguće samo otvaranjem što više poglavlja u svim državama zapadnog Balkana za što brži ulazak u EU.

Izjavili ste da se nemačka politika prema Srbiji neće menjati, bez obzira na moguću promenu na čelnoj funkciji u vladi u Berlinu posle parlamentarnih izbora u septembru ove godine. Šta će se, ipak, generalno promeniti u nemačkoj politici, ako na mesto kancelara dođe Martin Šulc, lider vaše Socijaldemokratske partije i kandidat za kancelara?

U demokratiji se retko menjaju stvari generalno, jer se sve odluke baziraju na sporazumu s kojim možda niko nije sto odsto srećan, ali svi se u njemu mogu snaći i, što je najbitnije, svima su zaštićena ljudska prava. No, budućnost EU i Nemačke zavisi od tri političko-sigurnosna polja: to je unutrašnja sigurnost, koja zahteva i socijalnu sigurnost, kako bi se mogla uspešno graditi spoljna sigurnost. Uz sve to, potreban je i osećaj pravde, da svako da svoj iskren doprinos za društvenu zajednicu u obliku države ili EU, umesto da ih smatra plenom i iz njih vuče samo sopstvenu korist, bez obzira na okolinu. Martin Šulc je taj koji je to pitanje u nemačkom društvu otvoreno pokrenuo i verodostojno nudi alternativu za sve.

Koliko nemački model suočavanja s prošlošću i preuzimanja odgovornosti može da bude poučan i inspirativan za Srbiju? Kako ste dobro primetili u nedavnom razgovoru s bivšim ministrom spoljnih poslova Srbije Vukom Draškovićem, „Nemačka je pre sedamdeset godina bila simbol zla, a sada je postala simbol nade”? Šta je potrebno da učini Srbija da bi probudila nadu za svoje stanovništvo, region i Evropu? Da li su ti koraci – odlučni raskid s Miloševićevim nasleđem, otvaranje dosijea tajnih policija, osuda zločina komunističkog režima, reforma službi bezbednosti...?

Suočavanje s prošlošću je tema koja mora biti u interesu svakog čoveka koji se bavi politikom. Mi ne snosimo odgovornost za dela naših očeva, već snosimo odgovornost za svoja dela danas, koja će osetiti naša deca. Zato je potrebno poznavati greške naših predaka kako ih ne bismo ponavljali. Nemački parlament je već početkom devedesetih godina prošlog stoleća gotovo jednoglasno i nadstranački izglasao osnivanje Kancelarije za suočavanje s prošlošću, koja ima veliki značaj u Nemačkoj, koja je bila pogođena različitim totalitarizmima. Lično sam u Hrvatskoj i Srbiji organizovao tribine na tu temu sa šefom nemačke Kancelarije za suočavanje s prošlošću Rolandom Janom. U Hrvatskom saboru to pitanje je pokrenuo Most, dok je u Srbiji za to pitanje najviše interesa pokazao Vuk Drašković.

Ja mogu reći iz nemačkog iskustva da je mogućnost korišćenja dokumenata tajnih policija od velike pomoći kako bi se razumela istorija i sve zlo koje se sprovodilo u totalitarnim režimima. Jer, što bolje razumemo mehanizme diktature, lakše ćemo graditi pravednije društvo i demokratiju. Nemačka Kancelarija za suočavanje s prošlošću organizovana je od samih početaka s ciljem da se svaki postupak sprovede bez uticaja političkih interesa spolja. Cilj delovanja ovakve institucije nikako ne bi smeo da se zloupotrebljava za revanšizam, već da doprinese oproštaju i pomirenju u društvu.

Mogu li i kada Hrvatska i Srbija da krenu putem Nemačke i Francuske u procesu izgradnje međusobnog poverenja, pomirenja i dobrosusedskih odnosa? Šta je potrebno učiniti u obe zemlje da, kako često naglašavate, „ljubav nadjača mržnju”?

Nemačka i Francuska su odličan primer da od najljućih protivnika možete, uz predan rad i saradnju, doći do najboljih partnera. Naime, procesi pomirenja nisu nešto „prirodno”, nešto što dolazi samo po sebi ili što pada s neba, već se radi o teškom i zahtevnom procesu koji zavisi od mnogo faktora, pre svega od volje i energije pojedinaca i grupa, uprkos postojećem otporu i teškoćama.

Sve dok na zapadnom Balkanu budu pobeđivale nacionalne stranke s populističkim programima koji se zasnivaju na podgrevanju napetosti među susedima, a privredna, ekonomska i dobrosusedska saradnja bude stavljena u drugi plan, napredak će biti neznatan. Od toga, nažalost, profitiraju samo velike vođe i njihovi činovnici, koji su u svim državama zapadnog Balkana već godinama na vlasti. Najveći apsurd je da narod na zapadnom Balkanu permanentno bira uvek iste političare, iako nisu doprineli nikakvom napretku, nego su, štaviše, unazadili regiju.

Kako iz nemačke vizure izgleda normalizacija odnosa EU sa Rusijom? Obe strane trpe veliku štetu zbog sankcija uvedenih Rusiji. Koji su uslovi EU da se Rusiji ublaže ili ukinu sankcije, uvedene zbog situacija na Krimu i istoku Ukrajine? Ako ne dođe do prestanka embarga, da li će i Srbija morati da uvodi sankcije Rusiji, ako želi u EU?

Nadam se da će se postojeći konflikt između Rusije i EU brzo razrešiti, jer sankcije nikome ne koriste, već su nužno zlo kako bi se Rusija prisilila da verodostojno sprovodi sporazum iz Minska i tako doprinese miru i stabilnosti u Ukrajini. Srbija još nije u EU i zato ne mora nužno sprovoditi sankcije prema bilo kome. Međutim, za Srbiju je bitno da verodostojno drži kurs u pravcu EU – i to ne samo po pitanju ekonomskih interesa, već i po pitanju demokratskih vrednosti i ljudskih prava, kako u Srbiji, tako i u odnosima sa svim partnerima u EU i van nje.