četvrtak, 28.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 08.04.2017. u 22:00 Aleksandar Čotrić
RAZGOVOR NEDELjE: JOSIP JURATOVIĆ, poslanik Bundestaga

Strpljiva gradnja mira

Nemačka i Francuska su odličan primer da od najljućih protivnika možete, uz predan rad i saradnju, doći do najboljih partnera. – Srbija ima mogućnost da, od svih zemalja zapadnog Balkana, najpre uđe u EU, ali za to je potrebno dobro zasukati rukave i fokusirati se na cilj. Svako igranje na duple karte udaljiće Srbiju od cilja
(Фото лична архива)

Josip Juratović je poslanik nemačkog Bundestaga čiji se glas posebno uvažava kad je reč o zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije. Ovaj političar i sindikalni aktivista rođen je 1959. godine u hrvatskom gradu Koprivnici, a poslanik Socijaldemokratske partije Nemačke je od 2005. godine. Član je Odbora Bundestaga za spoljne poslove i izvestilac Odbora za evropske poslove zadužen za jugoistočnu Evropu. Aktivan je i kao član Parlamentarne grupe prijateljstva sa Srbijom.

Evropska unija zaokupljena je svojim problemima i trenutno je proces prijema novih članica usporen. Pod uslovom da usklađuje svoje propise sa evropskim i da ispunjava standarde normalnim tempom, kada se Srbija može nadati punopravnom članstvu u Evropskoj uniji?

Nijedna od država kandidatkinja na zapadnom Balkanu ne može saznati datum pridruživanja pre 2018. godine, za kada je najavljeno ponovno iznošenje stavova Evropskog veća. Srbija se smatra stabilizacionim faktorom regije, te je poslednjih godina postigla značajnije rezultate u približavanju Evropskoj uniji, za razliku od ostalih zemalja zapadnog Balkana. Međutim, još je mnogo toga na čemu Srbija treba da poradi – sadašnja vlada ima reformski potencijal, ali mora se mnogo više raditi na razvoju institucija, uspostavljanju nezavisnog pravosudnog sistema, decentralizaciji vlasti i, naravno, neizostavna su pitanja Haga i Kosova, na kojima će EU insistirati. 

Verujem u blisku saradnju i zajednički nastup Srbije sa susedima, bez obzira na promene unutar EU. Srbija ima mogućnost da, od svih zemalja zapadnog Balkana, najpre uđe u EU, ali za to je potrebno dobro zasukati rukave i fokusirati se na cilj. Svako igranje na duple karte udaljiće Srbiju od cilja.

Da li će Evropska unija i sama da se menja u narednom periodu? Da li će ostati sadašnje ustrojstvo ili će se federalizovati ili transformisati u „Evropu u više brzina” ili će, posle izlaska Velike Britanije i „antievropskog” ishoda izbora predsedničkih izbora u Francuskoj, početi proces raspada EU?

I najveći pobornici većeg povezivanja unutar EU, poput kancelarke Merkel i predsednika Evropske komisije Junkera, priznali su da je Evropska unija kakva danas postoji neodrživa, te da postoji mogućnost „EU s više brzina”. Članice EU ionako nisu sve u istom položaju, jer su neke države u evrozoni, druge nisu, neke su u Šengenu, druge nisu. Pojedine traže izuzeće od nekih zakona EU. Tako da već dugo vremena postoji EU s više brzina i nova „Bela knjiga” o budućnosti Evrope, koju je predstavio predsednik EK Junker, podstaći će 27 članica, posle bregzita, na razmišljanja kako održati celovitu EU.

U poslednje vreme opravdano se nakupilo mnogo strahova i crnih prognoza kad je u pitanju opstanak EU. Međutim, svi ti strahovi i prognoze ne nadilaze vrednost evropskog projekta, koji je u prvom redu u nenasilju i u nadilaženju međusobnih predrasuda i zazora, u povezivanju i strpljivoj gradnji alternative ratu. Najveći svedok tome jeste nezapamćeni sedamdesetogodišnji mir na evropskom tlu, za koji možemo zahvaliti jedino projektu EU. Dakle „više brzina” – da, ali samo na temeljima Lisabonskog sporazuma, dok bi više političkih pravaca po ugledu na Poljsku i Mađarsku vodilo u raspad EU.

Šta zemlje zapadnog Balkana, i Srbija među njima, mogu konkretno da očekuju od Berlinskog procesa, s obzirom na to da su do sada održana četiri sastanka na najvišem nivou i da predstoji naredni susret u julu u Trstu?

Evropska unija se takozvanim Berlinskim procesom angažovala s namerom da omogući pristupni proces tih zemalja. Berlinski proces nije ništa drugo nego osnivačka ideja EU prema kojoj se uspostavljanjem saradnje i zajedničkog tržišta oduzima želja za održavanjem netrpeljivosti. EU nije samo ekonomska, već i vrednosna zajednica. Svi ovi sastanci koji su bili, kao i sledeći koji treba da se održi u Trstu, potvrđuju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi zapadnog Balkana i dokaz da EU ostaje posvećena ovoj regiji i angažovana na svim nivoima kako bi održala stabilnost i produbila političke i ekonomske veze s regijom, ali i unutar nje. Međutim, najveći problem jeste ponašanje političkih elita, za koje imam osećaj da se baš svima i ne žuri u EU u samoj regiji. Kao prvo, jer će mnogi suzbijanjem korupcije i uvođenjem pravne države biti sami pogođeni, a drugi problem jeste kako objasniti narodu da posle trideset godina sejanja međusobne mržnje treba graditi zajednički život po ugledu na EU i izbeći sudbinu bivše Jugoslavije. Zato jedna nova generacija treba da dobije šansu, a to je moguće samo otvaranjem što više poglavlja u svim državama zapadnog Balkana za što brži ulazak u EU.

Izjavili ste da se nemačka politika prema Srbiji neće menjati, bez obzira na moguću promenu na čelnoj funkciji u vladi u Berlinu posle parlamentarnih izbora u septembru ove godine. Šta će se, ipak, generalno promeniti u nemačkoj politici, ako na mesto kancelara dođe Martin Šulc, lider vaše Socijaldemokratske partije i kandidat za kancelara?

U demokratiji se retko menjaju stvari generalno, jer se sve odluke baziraju na sporazumu s kojim možda niko nije sto odsto srećan, ali svi se u njemu mogu snaći i, što je najbitnije, svima su zaštićena ljudska prava. No, budućnost EU i Nemačke zavisi od tri političko-sigurnosna polja: to je unutrašnja sigurnost, koja zahteva i socijalnu sigurnost, kako bi se mogla uspešno graditi spoljna sigurnost. Uz sve to, potreban je i osećaj pravde, da svako da svoj iskren doprinos za društvenu zajednicu u obliku države ili EU, umesto da ih smatra plenom i iz njih vuče samo sopstvenu korist, bez obzira na okolinu. Martin Šulc je taj koji je to pitanje u nemačkom društvu otvoreno pokrenuo i verodostojno nudi alternativu za sve.

Koliko nemački model suočavanja s prošlošću i preuzimanja odgovornosti može da bude poučan i inspirativan za Srbiju? Kako ste dobro primetili u nedavnom razgovoru s bivšim ministrom spoljnih poslova Srbije Vukom Draškovićem, „Nemačka je pre sedamdeset godina bila simbol zla, a sada je postala simbol nade”? Šta je potrebno da učini Srbija da bi probudila nadu za svoje stanovništvo, region i Evropu? Da li su ti koraci – odlučni raskid s Miloševićevim nasleđem, otvaranje dosijea tajnih policija, osuda zločina komunističkog režima, reforma službi bezbednosti...?

Suočavanje s prošlošću je tema koja mora biti u interesu svakog čoveka koji se bavi politikom. Mi ne snosimo odgovornost za dela naših očeva, već snosimo odgovornost za svoja dela danas, koja će osetiti naša deca. Zato je potrebno poznavati greške naših predaka kako ih ne bismo ponavljali. Nemački parlament je već početkom devedesetih godina prošlog stoleća gotovo jednoglasno i nadstranački izglasao osnivanje Kancelarije za suočavanje s prošlošću, koja ima veliki značaj u Nemačkoj, koja je bila pogođena različitim totalitarizmima. Lično sam u Hrvatskoj i Srbiji organizovao tribine na tu temu sa šefom nemačke Kancelarije za suočavanje s prošlošću Rolandom Janom. U Hrvatskom saboru to pitanje je pokrenuo Most, dok je u Srbiji za to pitanje najviše interesa pokazao Vuk Drašković.

Ja mogu reći iz nemačkog iskustva da je mogućnost korišćenja dokumenata tajnih policija od velike pomoći kako bi se razumela istorija i sve zlo koje se sprovodilo u totalitarnim režimima. Jer, što bolje razumemo mehanizme diktature, lakše ćemo graditi pravednije društvo i demokratiju. Nemačka Kancelarija za suočavanje s prošlošću organizovana je od samih početaka s ciljem da se svaki postupak sprovede bez uticaja političkih interesa spolja. Cilj delovanja ovakve institucije nikako ne bi smeo da se zloupotrebljava za revanšizam, već da doprinese oproštaju i pomirenju u društvu.

Mogu li i kada Hrvatska i Srbija da krenu putem Nemačke i Francuske u procesu izgradnje međusobnog poverenja, pomirenja i dobrosusedskih odnosa? Šta je potrebno učiniti u obe zemlje da, kako često naglašavate, „ljubav nadjača mržnju”?

Nemačka i Francuska su odličan primer da od najljućih protivnika možete, uz predan rad i saradnju, doći do najboljih partnera. Naime, procesi pomirenja nisu nešto „prirodno”, nešto što dolazi samo po sebi ili što pada s neba, već se radi o teškom i zahtevnom procesu koji zavisi od mnogo faktora, pre svega od volje i energije pojedinaca i grupa, uprkos postojećem otporu i teškoćama.

Sve dok na zapadnom Balkanu budu pobeđivale nacionalne stranke s populističkim programima koji se zasnivaju na podgrevanju napetosti među susedima, a privredna, ekonomska i dobrosusedska saradnja bude stavljena u drugi plan, napredak će biti neznatan. Od toga, nažalost, profitiraju samo velike vođe i njihovi činovnici, koji su u svim državama zapadnog Balkana već godinama na vlasti. Najveći apsurd je da narod na zapadnom Balkanu permanentno bira uvek iste političare, iako nisu doprineli nikakvom napretku, nego su, štaviše, unazadili regiju.

Kako iz nemačke vizure izgleda normalizacija odnosa EU sa Rusijom? Obe strane trpe veliku štetu zbog sankcija uvedenih Rusiji. Koji su uslovi EU da se Rusiji ublaže ili ukinu sankcije, uvedene zbog situacija na Krimu i istoku Ukrajine? Ako ne dođe do prestanka embarga, da li će i Srbija morati da uvodi sankcije Rusiji, ako želi u EU?

Nadam se da će se postojeći konflikt između Rusije i EU brzo razrešiti, jer sankcije nikome ne koriste, već su nužno zlo kako bi se Rusija prisilila da verodostojno sprovodi sporazum iz Minska i tako doprinese miru i stabilnosti u Ukrajini. Srbija još nije u EU i zato ne mora nužno sprovoditi sankcije prema bilo kome. Međutim, za Srbiju je bitno da verodostojno drži kurs u pravcu EU – i to ne samo po pitanju ekonomskih interesa, već i po pitanju demokratskih vrednosti i ljudskih prava, kako u Srbiji, tako i u odnosima sa svim partnerima u EU i van nje.

Komentari9
ee254
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Demos Cratein
Josip Juratovič kaze da u Evropi 70. godina nije bilo rata. Za njega bombardovanje Jugoslavije 1999. godine nije rat. Ni rat koji se vodi u Ukrajini dok on ovo govori, takodjer nije rat. Ni proterivanje i genocid nad Srbima 1991-1995 iz Dalmacije, Like, Kopduna, Banije, Slavonije nije nikakav rat. A novinar "Politike" je baš lepo u istu ravan stavio Hitlerovu nacističku Nemačku l Jugoslaviju antifašiste i Jugoslovena Miloseviča. Bravo!
Vjeko
Nemacka je odlican primer. Ne izmisljati toplu vodu. Otvoriti arhivu da srbiija progleda
Miomir Maksimcev
Nepoverljiv sam prema inicijativama Nemaca narocito kada ih sprovode Hrvati. Potpisnici Beckog knjizevnog dogovora su bili gradjani Austrougarske. Inicijator je bio carski bibliotekar i poslanik u Rajhstagu Fran Miklosic. Knjizevni jezik je postao jezik kojim se govorilo u BiH. Ideja Carevine je bila da se citav Balkan prisajedini Austrougarskoj a Dogovor je bio korak ka tom cinu jer su ga predvodili ljudi odani Carevini. Bilo je to vreme nakon 1848. kada su Srbi trazili i dobili svoje Vojvodstvo unutar Carevine. Teznje Srba su bile da se ujedine sa ostatkom Srba juzno od Save i Dunava. Dogovorom se pokusalo privuci Srbe na stranu Carevine. Srpska imena su latinizovana i u skolama je uvedeno obavezno ucenje nemackog i madjarskog. Knjizevni jezik koji je prihvatio Vuk Karadzic je bio drugaciji od jezika juzno od Save i Dunava i udaljio je jug Srbije od Makedonije i Bugarske sa kojima je cinio most omogucivsi formiranje makedonske nacije u Staroj Srbiji. Sve je to delo Nemaca.
Miloš Busarac
"Свако играње на дупле карте удаљиће Србију од циља" Mi i ne igramo na duple karte-hoćemo u EU i hoćemo vojnu neutralnost!
Okreni-obrni,oduzimanje srpskih teritorija!
Naravno,uslov svih uslova je predaja,de fakto,i de jure,preko 25 odsto teritorija drzave Srbije Siptarima za njihovu novu drzavu,drugu po redu na Balkanu. Eto,to je 'pravda' i 'logika' zlocinackog Zapada,koji nas je divljacki bombardovao!
Beogradjanin Schwabenländle
Резултат сте тачно навели, само нешто сумњам да су вам узроци познати, или да Ви те узроке осуђујете, значи политику Милошевића и банде. Овде не мислим на Вас лично, него на две трећине Срба који су осећају увређени, не због губитка земље, не, него зато што су ти " покварени " Амери, Енглези дали предност Хрватској, и шиптарима, не Србији, а пре 100 година и пре 50 година смо се борили раме уз раме заједно.Они који су заборавили шта су његови до јуче радили добро се сећају заједничког ратовања - И маните се сталног писања о проблемима ЕУ, видите ми имамо често проблем, хоћу ли да купим филе из Француске или Аргентине, лосос из Шкотске или са Аљаске; Мајорка, Тајланд или Малта?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja