subota, 17.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:42
IZVEŠTAJI IZ VOJVODINE

Daća u Kikindi

Kikinda to je nešto nevidljivo, što se nazire tek posle kad je čovek napit. To je selo dokle pogled dopire radikalski, u kome ljudi imaju ogromne čizme, ogromne brkove, ogromne trbuhe, ogromne volove i ogromne plastove slame, koji nadvisuju kuće na kojima se i po nebu vozaju svake nedelje svatovi.
Autor: Miloš Crnjanski utorak, 11.04.2017. u 12:16
Милош Црњански

Stići u Kikindu vozom to je sasvim obična stvar; da biste je upoznali treba u nju da idete kolima, u svatove. Ovako vas dočekuje obična stanica kao i drugde i afere carinarnice, kao svud u državi.

Jedina senzacija to je romantični omnibus u blatu pred stanicom, koji ovde zovu „anibus“ i koji vas vuče po dugim ulicama, što pričaju da su sve naše varoši volele da budu sela. Duž beskonačne ulice redovi lipa. Jedan ogroman mlin, možda najveći u državi, pa bezbrojne seljačke ulice onih kvartova koje ovde zovu „frtalji“.

To ovde nije makar šta, ljudi iz „frtalja“ znače naročitu nijansu Srbina i radikala. Zatim se ukazuju velike i lepe zgrade, bioskop sa slikama Mia Mej, bircuzi po ćoškovima i crkveni toranj. Malo dalje lepe zgrade, gimnazije, suda, opštine i ogromna pijaca.

Ali to nije Kikinda. Kikinda to je nešto nevidljivo, što se nazire tek posle kad je čovek napit. To je selo dokle pogled dopire radikalski, u kome ljudi imaju ogromne čizme, ogromne brkove, ogromne trbuhe, ogromne volove i ogromne plastove slame, koji nadvisuju kuće na kojima se i po nebu vozaju svake nedelje svatovi.

Sve je to srpsko i pravoslavno i radikalsko i cele zime rađa Srbe, pravoslavne i radikale. Tako je bilo i tako će biti.

Dan ujedinjenja proslavljen je i u Kikindi svečano, samo malo docnije jer SHS za njih prosto znači Srbiju i dan ulaska srpske vojske kojoj su dali čitav puk dobrovoljaca, hiljadu i sto na broju, sa mrtvima, koji su ostali u Makedoniji i koji se neće vratiti ni za svečare.

Ulica kralja Aleksandra u Kikindi (Foto Vikipedija)

Stigao sam dockan, posle podne kad je ogroman ručak u čast vojske, na kome je bilo 400 zvanih, bio prošao. U velikoj dvorani u kojoj se sad igra: „Seoski Lola“ i „Faust“ bio je postavljen ogroman sto, zasut uvelim „lepim katama“. Gradonačelnik i tri pukovnika artiljerca bili su jedini koji su još sa svim pravo gledali.

Cigani su svirali i kolo je igralo. Ali to nije bila prava Kikinda, to je bilo tek tako sa gospodom. Pre podne se sve lepo svršilo, svi su bili u crkvi, a Miloš Budišin upregao je svoj šestar, šest grdnih vranaca i provozao brigadira. Zvona su zvonila za pokoj duše mrtvih Kikinđana.

Pred veče tek, Kikinda i na ovom zvaničnom banketu učinila svoje. Sve je bilo nagužvano i počeli su skidati kapute. Lazar Bartul, kabaničar, uzviknuo je kraj mene oduševljeno: „Nisam ja star kao čika Miša“ i tiše dodavao: „a moj gospodine, žena je slatka tek kad se oznoji.“

I taj pop znači neverovatnu, u palanci sahranjenu, govorničku snagu. Riđ, sa očima pod staklom, tresao je napitim dušama Kikinđana, kao uvelim lišćem

Ali da ne mislite kako je nastala pijanka, sve je to išlo mirno i veselo, kako to dolikuje, ako još ima koga ko zna šta je to nekad značilo dištrikt.

Kroz kafanske prozore spuštao se zimski, kišoviti mrak. Govora je bilo mnogo i dok su trajali ja sam išao od društva do društva, oko stola i beležio. Koliko smešnih stvari na Dan ujedinjenja, iskrenih i banatskih.

Pod zapaljenom svećom sa Ciganima sav crven u licu sedi Mika Katarivas i peva srpske ubojne pesme. Srnao i Orjuna. Srpska nacionalna omladina. Mika Katarivas je viđen član tog „užasnog“ društva. U stvari to je vrlo dobar čovek sa kudravom kosom, beogradsko Jevrejče.

Veliki radikal, desna ruka Joce Budišinog. Bivši tanc majstor sad trgovac haljina u Kikindi. Došao je od nekud posle oslobođenja i zadržava se tu, dobri i veseli čovek.

Kaže: „Ja često idem u Beograd, poznajem sve, i Vujičića i Ninčića i Srškića. Stalno sam na putu i živim samo za partiju. Viđam ih često, ali se oni prave da me ne poznaju.”

„Ej, Srškiću bre, zar me ne poznaješ, a kad sam te učio valcer?“

Rukama maše, očima žmirka i pijucka. Ovdašnji ga Jevreji mrze.

Zatim sam razgledao velike i slavne partijske ljude. Tu je starina seda Marko Bogdan, veliki radikal od 1918. godine, zna da pre nije mogao da vidi Jašu Tomića. Zet mu je baron Gerlic, Mađar, ali on je veliki nacionalist, kao svi Kikinđani.

Divan i bistar i lukav, sa četiri razreda osnovne škole, on je nacionalizirao fabrike, upravitelj banke, trgovac i ekonom. Prevrće radikalsku stranku tako da sve puca.

Gospodin Ninčić mora lično da dolazi u Kikindu da je lepi. Uokolo artiljerijski oficiri i dve-tri lale pod šubarom i dva kaputaša, sasvim pokisla, od kojih jedan jednako ponavlja ovom napitom drugu: „Joco drž’ fason, Joco drž’ fason.“

Na kraju stola, među sitnijom gospodom diže se jedan suh čovek da govori. Dizao je čašu, iznad sveća, vinskih čaša, sparušenog cveća, kafa i prljavih servijeta, ali nisu hteli da ga čuju. Imao je ogromnu, donkihotsku senku. Suh i smešan, to je gospodin Čavić-gnjavić, cela ga Kikinda zna. Voli da govori, a ne vole da ga slušaju, međutim nemaju pravo.

U velikom žagoru i dimu, zaboravio sam da beležim, toliko je njegov govor, o našim grobovima, Makedoniji, severnom moru, banatskom izobilju, suzan i očajan bio čudan. Pošto su opet poskakali na noge, odlikovanja i sablje zazvečale, čaše tresle o zid, besedio je pop Jakšić, jer onaj drugi bio je već napit.

I taj pop znači neverovatnu, u palanci sahranjenu, govorničku snagu. Riđ, sa očima pod staklom, tresao je napitim dušama Kikinđana, kao uvelim lišćem. Govorio je o savesti i patnji, o pijanom srbizmu, sa groznom kaluđerskom prestavom. Za jedan trenutak Banaćani su bili preplašeni.

Posle njegovog govora nastalo je opšte grljenje i ljubljenje. Cigani su kidali žice, a potporučnici lupali čaše o zid, Kikinda, velika Kikinda pevala je Mnogaja ljeta izginulim Lalama.

Malo dalje grlio se i ljubio Đura Varađanin, viđen gazda, sa sedom i lepom glavom. O njemu ima malo da se kaže. Pošten je i ima dvokatnicu na pijaci, koja bi mogla i u Beogradu da stoji. Elem njegova dvokatnica ima balkon, ali on tamo ne sedi, ne, nanese lepo stolicu pred kapiju i tamo sedi. Neće da bude gospodin.

Bilo je već dockan kad sam se umešao među dobrovoljce. Oni su najočajniji, na najluđe radosti padaju u potpunu žalost i bes, kao da ih mrtvi drugovi gone.

Ništa im ne valja i sve im se čini da je bilo uzaludno.

Mali gospodin sa glavom kao kruška, on je gvozdenom logikom dokazivao da je imao neke odnose sa ruskom caricom i da je on Raspućin. Kad ga je pukovnik zagrlio i stisnuo na stolicu da sedne, pobledeo je i jadao se da ima šuljeve

Papudžija Uroš Malogajski, sa starinskim brcima, pun odlikovanja zaprepastio bi sve one koji govore o debelom, pitomom Banaćaninu. Prigušeno i gorko pričao im je i jadao se na Srbijance. Neki kapetan psovao mu švapsku majku i to još pamti. Zatim ga je mučio neki gospodin, koji je u Odesi krao konje. „E moj gospodine, neka, neka i verujte video sam pre dana šajkaču pre nego svoju kapu.“

Što je bliža bila noć, Kikinda je sve luđe slavila svečan dan Ujedinjenja. Ne kažem da je bilo gadnih stvari, ali je dvorana izgledala kao posle svatova. Ljudi su bili izgubili glave, pili i ljubili se. Dugi stolovi, sa zapaljenim svećama i cvećem, popovima i ljudima u crnom izgledali su kao posle daće.

Najčudniji i najiskreniji bio je govor artiljerijskog komandanta nama mlađima.

Kikinda pre Velikog rata (Foto Vikipedija)

Sa čašom u ruci, umoran od kola, on je sa ludim žarom rekao sve što mu beše na srcu. Kragujevčanin, stari vojnik, bio je pri potpunoj svesti.

„Šta ću ja ovde gospodo među vama, za mene je Makedonija. Zašto i ovi topovi i sve drugo, vama treba konjica i ništa više. Mesec dana sam ovde, ali ima da izvestim, pa da idem. Nije ovo za nas. Ovo je propast, sve se pije, sve se jede, sve pitomo, sve mirno. Nisam ženjen i propiću se ovde. Idem ja u Makedoniju gde ima posla. Za vas je nekoliko žandara i gotovo. Zar vi mislite da dođe do čega, da ću ja da sedim tu, u blatu. Moje topove na voz i hajd’ iza Dunava, u Srem. Tamo malo da počekamo, da se skupimo u pesnicu, pa onda udri do Pešte. A vi ćete da gorite. Ući će, mora da uđe, zapaliće, mora da zapale. Kikinda će da gori, mora da gori itd.”

Možete misliti kako je umirio i utešio Lale. Slušali su ga zabezeknuto. Iza Dunava, iza Save, a Kikinda da gori.

Pravi pandan tom govoru bio je govor senatora Kikinde g. Živka Rotarova. On je bio u žaketu i kad je pokisao išao je od stola do stola i kucao se u ime gradonačelnika i senata.

Mali gospodin sa glavom kao kruška, on je gvozdenom logikom dokazivao da je imao neke odnose sa ruskom caricom i da je on Raspućin. Kad ga je pukovnik zagrlio i stisnuo na stolicu da sedne, pobledeo je i jadao se da ima šuljeve.

Izgovorio je sto oduševljenih zdravica, ali bez veze. Grdio je nekada Crnogorce i bio sve bleđi i zaista ga je bolelo da sedi. Najzad je potpuno izgubio moć racionalnu i govorničku.

Kada smo izašli iz dvorane padala je kiša u noći.

Tako je naša čelenka dištrikta Kikinda proslavila zvanično dan Ujedinjenja. Narod je vikao „Živeo kralj Aleksandar i Njegova gospođa i Njegovo dete“.

A sve to nije bilo ni malo ružno, kao što možda ovako opisano izgleda.

 

Politika, 13. decembar 1923. godine


Komentari2
07f18
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

M. Popovic
Dobro je da nas ovom serijom starih tekstova podsetite sta imamo pravo da od vas ocekujemo, a i da podsetite vas sta vam je mera i duznost. Hvala.
Д. Збиљић
"Сеобе" Милоша Црњанског, "Време смрти" и "Деобе" Добрице Ћосића и "На Дрини ћуприја" Иве Андрића ко зна када ће бити надмашена уметничка и истинита историја српске муке, храбрости, књижевне уметности и трагедије српског народа. Сва се та дела могу и критиковати, али је питање велико да ли ће и када бити надмашена по вредности и уметничке реалности, па и српске истине филозофски.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja