U Skupštini grada Beograda, nagradu „Momčilo Momo Kapor”, ovogodišnjem dobitniku – Labudu Dragiću, uručio je Matija Bećković, predsednik Upravnog odbora Zadužbine „Momčilo Momo Kapor”.
Žiri za dodelu nagrade: Dragan Lakićević (predsednik), Žaneta Đukić Perišić i Ivan Negrišorac, doneo je jednoglasnu odluku da se nagrada dodeli Labudu Dragiću za roman „Kukavičja pilad”, koji je objavljen u „Kolu” Srpske književne zadruge. U najužem izboru bile su i knjige Ljubice Arsić „Rajska vrata” i Miroslava Maksimovića „Bol”.
Labud Dragić, izborom teme i književnim postupkom, posebnim čulom za istorijske tokove, psihologiju aktera, prirodu i jezik, kaže se u obrazloženju žirija, ostvario je originalno i snažno delo dostojno tradicije najboljih srpskih pripovedača. O nagrađenom piscu govorio je Ivan Negrišorac, a odlomke iz dela kazivala je dramska umetnica Vjera Mujović.
Labud Dragić, istakao je Negrišorac, napisao je provokativan, tematski izuzetno nosiv i estetski veoma uspeo roman „Kukavičja pilad”. Spajajući dve neskladne reči i sačinjavajući oksimoron u naslovu svoga dela, romansijer je od prvog, početnog čitaočevog susreta naznačio kako će u ovom delu biti reči o nečem neobičnom, čudnom i teško razumljivom, ali ipak, uz nešto intelektualne veštine, shvatljivom. Kukavičja pilad su, dakle, ona čudna bića koja se pojavljuju tamo gde im mesto nije: u gnezdu, međ pilićima, gde bi sve što se izlegne moralo biti pile, a ono odjednom ispade nekakva sinja kukavica. Dakako, to ipak ne biva odjednom, nego je takav ishod događaja još ranije pripreman: nekakva prethodna kukavica je morala da podmetne svoja jaja u kokošje gnezdo da bi se izlegla pilad koja nisu kokošja, nego su kukavičja. Na takvu alegorezu navodi nas već naslovom, a pogotovo sadržinom svoga romana Labud Dragić.
U svom slovu, Labud Dragić je rekao da je svakom svojom knjigom Kapor iznova bivao sve više svetski pisac, ali time nije bio manje i srpski. Nije slučajno da je jednom od najvećih, najomiljenijih, najprihvaćenijih pisaca Beograda, posvećen zbornik radova pod naslovom „Pripovedač urbane melanholije”.
Poznavao je najlepšu stranu svoga grada. Dragić je podsetio i na reči Marka Nedića: „Grad se, tako, u Kaporovim pričama ukazuje i kao realni, i kao željeni, i kao neminovni egzistencijalni prostor u kojem najoptimalnije funkcionišu Kaporovi književni junaci. Time se Momo Kapor uvrstio u najizvornije pisce gradske proze u savremenoj srpskoj književnosti”.
Zahvalivši Zadužbini „Momčilo Momo Kapor”, Dragić je, na kraju, rekao da ne može da sakrije zadovoljstvo što se njegovo ime pridružilo zvezdanom jatu dobitnika ove nagrade, okupljenom oko imena našeg najvećeg pisca među slikarima, najvećeg slikara među piscima, kako je Momo sam za sebe, u šali govorio.
