četvrtak, 23.11.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:33
INTERVJU: ČARLS SIMIĆ, pesnik

Srbi me nerviraju jer ne uče od istorije

Autor: Marina Vulićevićnedelja, 16.04.2017. u 22:00
(Илустрација Драган Стојановић)

Nova knjiga izabranih eseja Čarlsa Simića, američkog pesnika srpskog porekla, „Tamo gde počinje zabava”, u izdanju beogradskog „Arhipelaga” i u prevodu s engleskog jezika Vesne Roganović, obuhvata pesnikova sećanja na Srbiju i Beograd, zapise o američkom jugu, o Njujorku, o srpskim i svetskim pesnicima i piscima, o situaciji u svetu.

Kada piše o Americi, Simić često zauzima kritički stav, a u esejima o Beogradu priseća se sopstvenog detinjstva i članova porodice.

Bilo da piše o odnosu poezije i istorije, bilo o pesničkom jeziku ili poetskoj kompoziciji, autor često staje u odbranu poezije, ali kritikuje i njenu samodovoljnost.

„Moja tema je u stvari poezija u vremenu ludila(...) Zadivljen sam, otud, kad vidim kako za najveći deo današnje poezije istorija ne postoji. Pesnici pišu o Prirodi, o sebi samima sa izrazitom samodovoljnošću, ali ne pišu o svojim egzekutorima”, kaže Simić u jednom od eseja. Čarls Simić je, pored ostalih, dobitnik Pulicerove nagrade, Nagrade Makarturove fondacije, nagrada „Edgar Alan Po” i Američke akademije, a nedavno je saopšteno da je Simić ovogodišnji dobitnik „Zlatnog venca” Struških večeri poezije.   

 

Iz Beograda ste otišli kada ste imali 15 godina. Mnogo kasnije, rekli ste da vam domovina nikada nije nedostajala. Da li je razlog tome to što ste u Americi pronašli ono čemu ste težili, ili zbog toga što vam se nije sviđalo ono što ste ostavili za sobom?

Ništa tome slično. Pošto sam došao u Ameriku, moji roditelji su se razveli, ja sam napustio kuću kada sam imao 18 godina i počeo da živim sam, prvo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Radio sam danju, a školu pohađao uveče. Bio sam prezaposlen i presrećan zbog toga što sam u mogućnosti sve to da učinim sam i da se, pri tome, uopšte i ne sećam odakle potičem.

 

Iako ste odsutni decenijama, posmatrate Srbiju s udaljenosti i zaključujete da u srpskom mentalitetu ima neke plašljivosti da se suoči sa totalitarnom prirodom njenih lidera, da osvesti ono zbog čega se toliko zanosi sopstvenim istorijskim greškama... Ako je „iscrpljujuće” biti Srbin, kao što kažete, da li se i dalje osećate tako, ili ste uveliko Amerikanac?

Srbija i Srbi nastavili su da me fasciniraju zato što sam rođen kao jedan od njih i imam urođeno shvatanje toga kako njihov um funkcioniše, a kako ne funkcioniše. Srbi me nerviraju zbog toga što su opsednuti sopstvenom istorijom, a nikada iz nje ništa nisu naučili. Amerikanci, kao što to već biva, pate od iste bolesti, tako da se u Sjedinjenim Američkim Državama osećam kao kod kuće.

 

Ne dolazite u Beograd tako često, ali kada ste tu, primećujete li neke promene? Pisali ste o prozoru koji ste posle nekoliko decenija zatekli razbijenog, kakvim ste ga davno ostavili... Šta to za vas simbolizuje?

Posle 64 godine, naravno, mnogo toga se promenilo, ali opet je i veliki deo Beograda ostao isti. Na iznenađenje mojih prijatelja, nemam problema s tim da se snađem. Dosta sam izostajao iz škole kad sam bio klinac, i provodio bih po čitav dan u šetnji dok nije bilo vreme da se vratim kući. Tako sam dobro upoznao Beograd. A što se tiče tog prozora, mislim da nije bio popravljen zbog toga što su porodice, koje su živele na različitim spratovima u toj zgradi, bile u svađi i decenijama ranije, tako da nisu ni mogle da dele troškove popravke zbog toga što ne govore međusobno.

 

Pišete o američkom jugu. Čini se da se i tamo stvari sporo menjaju... Isti rasni problemi, isti konzervativizam. Kako, pak, tumačite savremeni „američki san” u velikim gradovima, kulturnim i industrijskim centrima?

Američki san bio je bajka, koju smo prepričavali sebi i verovali da postoji kao odlučnost i samoinicijativa, što svakom Amerikancu garantuje podjednake mogućnosti da dosegne sreću u životu. Međutim, to nikada nije bilo tačno za većinu nas. Ipak, bilo je perioda kada je to zvučalo uverljivije nego danas, kada je našoj deci gore nego njihovim roditeljima, a nejednakost u prihodima ljudi veća nego ikada u istoriji.

 

Kako vidite budućnost Amerike Donalda Trampa i sudbinu malih zemalja poput Srbije u njenom ogledalu?

Ne vidim ništa dobro. Sjedinjene Američke Države krenuće u nove ratove, bogati će postati još bogatiji, a zemlja će biti podeljenija više nego ikada pre. Kada je reč o Srbiji, ako neki tamo misle da Tramp daje pet para za nju, ili da čak zna da je pronađe na geografskoj karti, ne znaju oni našeg Donalda.

 

Ludilo ideologija i nepravdi ratova tema je vašeg mišljenja, poezije i eseja. Pesnici su po vašem sudu uvek u egzilu. Osećate li se tako?

Ne osećam se tako. Volim ovu zemlju i osećam kao da sam rođen u Americi, što me uopšte nije sprečilo da je kritikujem čitavog života. Pesnici su, još od Platonovog doba, bili pod sumnjom da kvare omladinu i da izazivaju strasti umesto svesnog mišljenja, te su zbog toga bili proterivani iz idealne države. Za mene je to najbolja preporuka ikada izrečena i pravi razlog da ljudi čitaju poeziju.

 

Vaš poetski izbor među srpskim pesnicima čine Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Aleksandar Ristović... Da li ih, na neki način, smatrate svojom duhovnom porodicom?

Prevodio sam poeziju sve trojice na engleski jezik i volim njihove stihove, ali oni ne bi bili jedini članovi moje „duhovne porodice”, koja uključuje najmanje pedeset pesnika najrazličitijih nacionalnosti.

 

Pisali ste, takođe, o srpskim narodnim epskim pesmama Kosovskog ciklusa. Kako kosovski mit, po vašem mišljenju, korespondira sa savremenošću Kosova i Metohije?

Mit nikada ne korespondira sa stvarnošću. Vekovi prolaze i nema više Grka u Troji. Volim Kosovski ciklus, ali taj svet nema koristi u rešavanju problema današnjice.

 

Da li ste još uvek u kontaktu sa srpskim jezikom. Na kom jeziku sanjate?

U dodiru sam sa srpskim jezikom tako što čitam knjige i novine, prevodim pesme. Retko imam mogućnost da govorim srpski, ali nisam ga zaboravio. Sanjam na engleskom, osim kada se moji davno preminuli roditelji pojave u nekom od snova.


Komentari52
a3475
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milic
Neka pisu pobednici istoriju Srbima meni je to postalo i dosadno. Izvucem ono sto mi odgovara i vaspitao sam sina da se zeni sa svojim narodom i da nam loza bude Srpska odakle i poticemo ako on moj naslednik bude preneo svom sinu da se ozeni sa Srpkinjom, loza ce da se nastavi a to sto zivimo van Srbije uprevo kazuje da sam dosledan svom rodu i porodu. Uopste me ne zanimaju misljenja onih koji skrivaju svoje poreklo bilo da menjaju ime ili prezime, uostalom oni razmisljaju razlicito i imaju razlicit pogled i interese.
Д. М. С.
Мој Симићу, боље је да Срби и не уче ништа из историје, јер им није написана реална историја. Ова историја коју Срби уче је наметнута историја. лажна историја. Историју увек пишу победници из ратова (физичких или идеологија). И та историја је идеолошка, а не стварна. Каква ти је то историја коју су писали комунисти као победници?
Д. З.
Какви су то Срби који свој језик пишу хрватским писмом или било којим писмом осим српскога. То су Срби којима је наметнута латиница, а они тога нису свесни. То су они Срби који мало или недовољно знају. Да ишта озбиљно знају, знали би да је српско писмо ћирилица и знали би да свој језик треба да пишу својим писмом из хиљаду разлога.
Milivoje Radaković
Zar ćirilica nije, po toj logici, bugarsko pismo?!
Preporučujem 7
Рђосав
- значи, кад iе Душан Симић "научио нешто из историiе" постао iе Чарлс. Добро. Предлажем да сваки Душан постане Чарлс, па ћемо ваљда бити добри ђаци Историiе? Мада ми његов избор америчког имена ниiе претерано логичан, требало iе да задржи понеко слово. Да му макар ново име почиње на "D", рецимо: Duke, Doug, Dan или тако некако. Овако iе то iедно велико бежање од себе самога...
Srboljub Tudej
"Из Београда сте отишли када сте имали 15 година." Pitam se da li se i u tih prvih petnaest godina zivota zvao ЧАРЛС СИМИЋ?! Predpostavljam da nije. Dakle: kako mu je bilo ime u Srbiji? Valjda javnost ima pravo da to sazna! Sem toga, je li sam sebi kumovao i dao novo anglikansko ime?
Milivoje Radaković
Dušan, Srboljube, g. Simic se zvao Dušan, i javnost nema nikakva prava da to zna jer je kršteno ime PRIVATNA STVAR!
Preporučujem 14

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja