petak, 22.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 17.04.2017. u 22:05 Borka Golubović-Trebješanin
INTERVJU: Dara Džokić, glumica

Duboko me muči osećaj stida

Živimo u najopasnijem i najgorem trenutku ljudske civilizacije. O nama kao maloj zemlji neću da govorim, a znamo šta smo sve preživeli. Svet je debelo iskočio iz zgloba, kako bi Šekspir rekao.
(Фото Игор Мандић)

Koliko ima ljubavi u komadu „Ljubav, ljubav, ljubav” čija se priča događa u tri vremenska perioda: 1967. godine, devedesetim godinama prošlog veka i 2011. godine, proverićemo u nedelju uveče, 23. aprila, u Ateljeu 212. Dara Džokić, koja u ovoj predstavi u režiji Alise Stojanović igra glavnu junakinju Sandru, u razgovoru za „Politiku” kaže da je to jedna od uloga sa kojom se prilično mučila „upravo zbog preispitivanja same sebe i sopstvenog života”.

U komadu Majkla Bertlera njenog supruga Keneta tumači Tihomir Stanić, a u glumačkoj ekipi su i Uroš Jakovljević, Filip Hajduković, Iva Ilinčić, Radmila Tomović i Dejan Dedić.

– Suočila sam se sa pitanjem: šta smo to uradili samima sebi, našoj deci i svetu u kojem živimo. Šta smo im ostavili i šta je bilo sa menjanjem sveta koje je počelo šezdesetih godina. Sandra je u prvom činu mlada devojka sa 19 godina, studentkinja prve godine Oksforda. I onda se šezdesetih godina pojavljuje ta bebi-bum generacija, hipi pokret i sve ostalo što donosi to vreme. To su mladi ljudi koji su rešili da zbace okove, da dovedu u pitanje i klasno poreklo, i novac, i odeću, i prava žena, i razvod kao takav. Da budem iskrena, nisam ni znala da su se u to vreme borili za pravo žena na razvod u Engleskoj. Mi smo, naravno, bili komunističko, socijalističko društvo u kojem su se žene bez problema razvodile. Sandra je na početku priče idealista koji je rešio da se priključi novom talasu rokenrola, lakih opijata i sl., misleći da će taj svet biti šaren, da je ljubav nešto što će da poveže sve narode. Da ćemo se svi voleti, da više nikada neće biti rata.

U kakvom stanju zatičemo Sandru ranih devedesetih godina prošlog veka? Kako je igrati neku retrospektivu ključnih trenutaka iz sopstvenog života?

Tih devedesetih godina Sandru zatičemo sa mužem i dvoje dece. Oni su korporativni roditelji. Međutim, to više nisu oni ljudi od po 19 godina. Sandra je korporativna majka rastrzana između posla i dece. Sve je manje razumevanja, sve veća je autoopsesija sobom i svojim mestom, postizanjem svih obaveza u toj mašini. I na kraju, te 2011, Sandra sanja o večnoj mladosti o čemu je maštala i na početku, ali ovde je taj san doveden do karikature. Sandra i Kenet su se u međuvremenu razveli. Sve što su krvavo radili zarobljeni kapitalističkom mašinerijom sada bezočno troše, ne osvrćući se na sudbinu svoje dece. Žive u potrošačkom društvu koje propagira: budi mlad i lep zauvek. I na kraju imamo tragikomičan sudar roditelja i dece.  

Gde je „pogrešila” generacija koja je šezdesetih godina propovedala ljubav, slobodu i optimizam. Šta se desilo sa tim idealima? Da li se hipi generacija na neki način prodala?

Ti dragi, mili hipici su vrlo brzo postali japijevci. Živimo u najopasnijem i najgorem trenutku ljudske civilizacije. O nama kao maloj zemlji neću da govorim, a znamo šta smo sve preživeli. Svet je debelo iskočio iz zgloba, kako bi Šekspir rekao. Ponovo smo u iskakanju iz zgloba. Svetu nije dobro, zapravo jako je bolestan. Ovo je uznemiravajuće vreme življenja. Na pragu smo novih ratova, ogromnog migracijskog talasa. Svet se debelo ljulja. Duboko me muči osećaj stida i u svoje ime, ali i u ime svih nas, u ime svoje generacije, zbog zapitanosti: odakle smo krenuli, šta smo to ostavili i zarad čega?

S obzirom da je komad britanski i ima u fonu politički milje Velike Britanije, koliko sličnosti ima sa nama? U šta se pretvorila revolucija šezdesetih? Kako je moguće da se ta generacija brže prilagodila zahtevima liberalnog kapitalizma od njihove dece koja su i dalje nesnađena?

Pratimo porodicu u Engleskoj koja je reprezent celog tog zapadnog građanskog sveta. Na lokalnom planu suočili smo se sa traumatičnim dešavanjima. Živeli smo u Jugoslaviji koja je imala Titov režim sa svim vrlinama i manama. Preživeli smo raspad zemlje, napravili užasni krvavi rat. Sa prljavom vodom bacili smo i dete. Unakazili smo se, pobili i evo šta smo dobili. Neke ideale koji su bili pravi mi smo prodali i zamenili za ovo. I sada imamo ovo što imamo.

Kako bi ovo vreme prokomentarisao vaš pokojni suprug Bogdan Tirnanić Tirke, taj neponovljivi čuvar duha srpske prestonice?

Tirke je bio dalekovidiji od drugih. Imam pravo to da kažem, a kako prolazi vreme to mi je sve jasnije. On je video na daljinu i to ga je odvelo sa ovog sveta. Nije mogao da podnese ovakvu stvarnost, odnosno ovo što sami sebi radimo i to kako se nismo snašli u ovom vremenu. Mislim da bi bio očajan.

Ljudi danas mešaju estradu i umetnost. Koliko se pozorište približilo estradi?

Onoliko koliko je bačeno na tržište. Dakle, sve više i više se govori: pa gospodo to je jako skupo. Zatim, da neće moći toliko glumaca da postoji, odnosno koliko prodate toliko ćete i trajati. Umetnost u svim vremenima mora da se neguje, da bude dotirana, kao što široka kultura mora da bude pažljivo negovana. Kao što predsednik države i ministar kulture, ako hoće da brinu o svom narodu, moraju da ga neguju kulturno. To je dug proces od 10, 20, 100 godina… Pa će tad taj narod početi da se civilizuje. Narod će da liči na svoj uzor. Ako su mu uzori današnji televizijski programi, novine, on će biti takav. To je ogledalo. Kod nas se ozbiljna muzika sluša samo kada je dan žalosti. Jako malo ljudi ide na koncerte ozbiljne muzike, pa ni sama nisam ta. Tako i pozorište, koliko će i kako da se neguje, tako će i da živi.

Kako da spasemo goli život?

Tako što sebe ne smemo da izneverimo. Moramo biti pošteni prema sebi i čuvati svoj mali život. To je jedino što je naše, jer kako izađemo iz tih svojih malih pećinica sve nas čupa. Da biste bili neko i nešto morate znati ko ste i kada ste sami i i kada ste siromašni. Ali i zadržati dostojanstvo.

Da li su novinari, kako tvrdite, zaista dobri muževi?

Ubeđena sam, uverena u to, jer sam imala takvog muža.

Komеntari12
c921c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragana spasic
Pomešali ste glumice i muževe, a I druge lončiće
Aleksandar Mihailovic
Prošlo je pola veka od kako su "noviteti" u življenima počeli da se "spontano" nameću i da čitav svet upadne u zamku kapitalizma najalavijeg i najagresivnijeg tipa kiji je svima, čak i ukućanima međusobno, nametnuo konkurenciju, prestiž i dolazak do cilja po svaku cenu i ne birajući sredstva. U takvim uslovima življenja, za mnoge životarenja, kada su se počele da pojavljuju epidemije frustracija, lako je bilo nametati "spasonosna" kratkoročna i brzopotezna "rešenja" koja su naivne odvela u stranputice. Oni koji su pljačkali, pravili kolonije, ratovali i ubijali da bi njihov ego bio veći i da bi više nagrabili, na standardu stvorenom na patnjama drugih, počeli su kao sa "svetlog Zapada" da nameću razne životne stilove, po najčešće iz arsenala primitivizma i niskih strasti, kojima su druge držali sa one strane ekonomskog, socijalnog i svekolikog jaza i na taj način polako osvajali svet. Dok ne budu slomljeni neće shvatiti da je opstanak moguć jedino putem saradnje, ne konkurencije i rata
Aleksandar Mihailovic
Prošlo je pola veka od kako su "noviteti" u življenima počeli da se "spontano" nameću i da čitav svet upadne u zamku kapitalizma najalavijeg i najagresivnijeg tipa kiji je svima, čak i ukućanima međusobno, nametnu konkurenciju, prestiž i dolazak do cilja po svaku cenu i ne birajući sredstva. U takvim uslovima življenja, za mnoge životarenja, kada su se počele da pojavljuju epidemije frustracija, lako je bilo nametati "spasonosna" kratkoročna i brzopotezna "rešenja" koja su naivne odvela u stranputice. Oni koji su pljačkali, pravili kolonije, ratovali i ubijali da bi njihov ego bio veći i da bi više nagrabili, na standardu stvorenom na patnjama drugih, počeli su kao sa "svetlog Zapada" da nameću razne životne stilove, po najčešće iz arsenala primitivizma i niskih strasti, kojima su druge držali sa one strane ekonomskog, socijalnog i svekolikog jaza i na taj način polako osvajali svet. Dok ne budu slomljeni neće shvatiti da je opstanak moguć jedino putem saradnje, ne konkurencije i rata.
divno je divno
Ništa od demokratije. Toliko divote i milote, prosto sam zasuzila. Nego, šta ono bi, gde ste vi i vaš muž bili do skora? Kanada? I tamo ste se stideli?
uh tebra
Joj kako je to sve fino i dirljivo, prosto da se rasplaces od milote. Hipokrizija do daske.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja