subota, 21.10.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:09
U sutrašnjem Kulturnom dodatku čitajte:

Veliko prestrojavanje kulture

petak, 21.04.2017. u 11:00
Фигурице Конфучија на улазу у Међународни сајам културних индустрија у Шенџену, одржан у мају 2016 (Фото Данијела Пурешевић)

U sklopu, prvenstveno ekonomskog projekta, Kinezi su iznenadili kada su formirali organizaciju poznatu kao „16+1”, odnosno „Jedan pojas, jedan put” – šesnaest, po njima, srednjeevropskih zemalja – Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Rumunija, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Slovenija, Letonija, Češka Republika, Mađarska, Poljska i Slovačka, Estonija, Litvanija– plus Kina. Opredelili su 50 milijardi evra kao potencijalni fond za investiranje u ove zemlje Figurice Konfučija na ulazu u  Međunarodni sajam kulturnih industrija u Šendženu, održan u maju 2016

U Americi se pitaju zašto su, na čuvenom Harvardu, među najposećenijim predavanjima baš ona koja govore o drevnim kineskim filozofima. Odgovor se traži, i nalazi, u spoznaji da kineske mudrosti, stare i preko dve hiljade godina, u današnjem prenapregnutom svetu lažnih vesti i alternativnih činjenica dovode u pitanje savremena uverenja o tome šta je potrebno da bi se postigao uspešan i kvalitetan život. Ali, dovodeći ih u pitanje, daju i neočekivane, lucidne odgovore. Na primer. Transformacija ne dolazi kroz unutrašnje traganje za suštinom ličnosti već kroz stvaranje uslova koji podstiču nove mogućnosti. Dobri odnosi nisu posledica iskrenosti i autentičnosti, već rituala koje izvodimo u tim odnosima. Dobar život nije rezultat plana nego usvajanja navike da se pozitivno reaguje na „male” trenutke. Uticaj ne dolazi kroz upotrebu moći već kroz suzdržanost. Izvanrednost proističe iz naše odluke o tome šta ćemo da radimo a ne iz naših prirodnih nadarenosti.

Stanko Crnobrnja

-------------------------------------

IZLOŽBE – Taština klasnih razlika

Centralni segment izložbe Grejsona Perija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine čine monumentalne tapiserije koje kroz satiru prikazuju mnoge ekscentričnosti i osobenosti, kao i stereotipe o životu u Velikoj Britaniji, od svakodnevnih običaja, uređenja enterijera, mode i britanske kuhinje, do političkih protesta i medijskih objava o životima poznatih ličnosti

Grejson Peri: Izgnanstvo iz Rajskog naselja, br.8,2012  (Foto arhiva umetnika  i  Arts Council Collection, Southbank Centre, London i British Council. Poklon umetnika i galerije Viktoria Miro uz podršku televizije Čenel 4, organizacije Art Fund i fondacije Sfumato i dodatnu podršku kompanije Aliks Partners.)

Na iskustvu prethodne prakse, izložbe „Nova religija“ Dejmijana Hersta, Britanski savet i Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu organizovali su izložbu radova još jednog relevantnog savremenog britanskog umetnika i dobitnika prestižne Tarnerove nagrade Grejsona Perija. Posle umetnika kao što su: Gilbert i Džordž, Ričard Dikon, Toni Kreg, Ričard Long, Aniš Kapur, Rejčel Vajtrid, Daglas Gordon, Stiv Mekvin i dr., Grejson Peri je bio prvi dobitnik ove nagrade koji je došao iz sfere primenjene umetnosti, usmeren najviše ka keramici, skulpturi, crtežu, grafici i tapiseriji.

Sa polazištem u istoriji umetnosti, simbolici i običajima sredine iz koje dolazi, i ovaj autor pristupa kritički savremenom društvu kroz analizu sopstvenog okruženja. Bavi se univerzalnim humanističkim temama – identitetom, rodom, socijalnim statusom, seksualnošću i religijom, uz snažno prisustvo ironije i sarkazma. Koristi iskustva narodne umetnosti i tradicionalnih zanata u realizaciji izrazito dekorativnih radova intimističke sadržine, narušavajući često elitističke podele unutar akademske umetničke scene i čineći je otvorenijom za eksperimente. Umetničkom radu pristupa kroz prizmu ličnih stavova i odnosa, privatnog i porodičnog života, te životnog iskustva koje iznosi u javnost i koje postaje predmet društvenih polemika.

Sanja Kojić Mladenov

-------------------------------------

GINZBERG, ISKOSA

Ujak koji je voleo da komanduje

Srazmerno sa važnošću i obavezama, zavist i ljubomora lokalnih pesnika prema njemu je rasla. Jednom mi se polušaljivo obratio pred bioskopom: „Šta to čujem, Nina, da me Ajra Koen, moj drug i brat, mrzi iz dubine duše ? Zamera mi što nema moju slavu i ovu gnjavažu a nikad mu i nije palo na pamet koliko je srećniji od mene! Pogledaj kako su njegovi sinovi, Rafael i David odrasli u divne momke! A ja ostadoh bez dece, večito sam.“

Povodom dvadesetogodišnjice smrti američkog bit pesnika Alena Ginzberga i knjige njegove prepiske sa Džekom Keruakom (objavljene i uzdanju Klija), pesnikinja Nina Živančević, koja živi i radi u Parizu, priseća se svoje saradnje i prijateljstva sa poznatim „bitnikom“

Jedan od najslavnijih pesnika dvadesetog veka, politički aktivista i borac za ljudska prava pozvao me početkom osamdesetih godina prošlog veka da mu pomažem na Institutu za književnost i umetnost „Naropa“, koji je osnovao sa grupom avangardnih istomišljenika u Koloradu, krajem sedamdesetih godina prošlog veka u Americi.

Nina Živančević i Alen Ginzberg u Njujorku 1996. (godinu dana pred pesnikovu smrt) (Foto: Ajra Koen)

Alena Ginzberga sam upoznala nekoliko meseci pre toga u Beogradu, prevodila sam za njega i njegovog prijatelja, pesnika Pitera Orlovskog – pričali su da su obojica pesnika u dugoj ljubavnoj vezi. Veoma sam se obradovala njegovom pozivu. Napokon ću nešto naučiti o pisanju poezije, napokon ću raditi na nečemu što veoma volim – na književnoj građi ruskih futurista koje je Ginzberg predavao i posedovao ogroman ruski arhiv savremenih ruskih pesnika. Najzad će neki stari majstor, koji ne gaji seksualne pretenzije, pokušati da me poduči avangardnoj poeziji koju sam nespretno pokušavala da pišem te godine. Upravo sam završila svoj prvi đački rukopis i predala ga u amanet Ivanu V. Laliću, tadašnjem uredniku Nolita.

Nina Živančević

-------------------------------------

Nikom nije dobro u četiri ujutru

Od našeg dopisnika iz Subotice

Shvatila se konačno moć pozorišta, pa svako koje iole ulazi u konfrontaciju sa stvarnošću jednostavno biva finansijski sankcionisano i time mu se onemogućava rad, kaže rediteljka Selma Spahić. Ali, dodaje, mi iz umetničke branše smo svesno odabrali profesiju u kojoj društvo mora da nas žulja i boli. Zadatak nam je da o tome i govorimo

(Foto Džim Maršal)

Rediteljka Selma Spahić u januaru je režirala u  Zenici predstavu Moja Fabrika. Pre toga u septembru 2016. godine na sceni Hrvatskog narodnog kazališta „Plemeniti Ivan Zajc” u Rijeci režirala je Majstora i Margaritu Bulgakova, i evo je već gotovo mesec dana u Subotici, u teatru „Kostolanji Dežo“.

Gotovo svaka predstava koju je do sada potpisala predstavljala je potres u pozorišnom svetu. Od diplomskog Buđenja proleća, potom predstave Hipermnezija nagrađene na MESS-u  nakon čega je pozvana na međunarodni pozorišni festival „Kontakt” u Poljskoj. Grebanje ili kako se ubila moja baba režirala je 2012. godine u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici. Režirala je predstave Skupština,  Kokoš, kao deo trilogije u kojoj su još Orao i Janje u režiji Ane Tomović i Anice Tomić, a u Subotici je pre nekoliko godina u Narodnom pozorištu režirala predstavu Natatorijum. Selma Spahić je i umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala MESS u Sarajevu.

U Subotici ponovo, sada u pozorištu „Kostolanji Dežo“ režira predstavu 4 ujutru po poeziji Vislave Šimborske, ali kaže ravnopravno je stvaraju i u njoj igraju glumci Marta Bereš, Emeše Nađabonji, Boris Kučov i Imre Elek Mikeš. Premijera je zakazana za 5. maj, a kostim i scenografiju radi Darinka Mihajlović. Za scenski pokret je zadužena Henrijeta Varga, a Draško Adžić za muziku.

Zašto 4 ujutru?

Predstava je nazvana po jednoj od pesama Vislave Šimborske. Četiri ujutru je poseban sat u danu, kao neki procep u nesvesno. Čula su jako izoštrena, sve je napeto, sve se čini mogućim, a minut posle toga potpuno besmislenim. Iracionalan je taj sat. Šimborska kaže da nikom nije dobro u četiri ujutro. Da je taj sat dno svih drugih sati i poziva da dođe pet sati, ukoliko treba nastaviti živeti. Volela bih da predstava ima tu atmosferu, pred zoru, u četiri ujutro, kada smo svi istovremeno najgora i najbolja verzija sebe. Čini mi se, da sebi tada pružimo priliku da zaboravimo šta znamo i da možda pogledamo na svet iz drugog ugla. Dok radimo scenu pokopa mrava koja traje deset minuta svaki put se zapitam da li imamo luksuz da se time bavimo? I onda kažem sebi da vredi probati.

Aleksandra Isakov

-------------------------------------

Planeta Zemlja, imamo problem

Specijalno iz Rijeke za „Politiku”

Danas više od dvadeset odsto Amerikanaca i gotovo trideset procenata Rusa sumnja da je čovek bio na Mesecu, naročito u trenutku kada se organizuju komercijalni letovi u svemir i kada se planira misija sa ljudskom posadom na Mars, kaže Katarina Živanović, kustos Muzeja Jugoslavije povodom izložbe Povratak na Mesec u riječkom Pomorskom i povijesnom muzeju hrvatskog primorja Šta se to desilo sa čovekom koji je još pre pola veka počeo da osvaja svemir, a danas je zarobljen banalnostima na sopstvenoj  planeti, gde više ne samo da ne mašta o tome da osvoji zvezde nego teorijama zavere osporava i ono što je postignuto?

Ovo pitanje bi moglo da predstavlja suštinsku ideju izložbe Povratak na Mesec, koja je otvorena u Rijeci 12. aprila u Pomorskom i povijesnom muzeju Hrvatskog primorja i gde su skupljeni svi mogući eksponati na tu temu. Osnovu postavke čini istoimena izložba Muzeja Jugoslavije iz Beograda sa deset eksponata, među kojima je svakako najznačajniji kamen sa Meseca, lunarni bazalt starosti 3,8 biliona godina, težine 1,142 grama, inače poklon tadašnjeg američkog predsednika Niksona.

Tito je odlikovao astronaute Apola 11, Oldrina, Kolinsa i Armstronga ordenom jugoslovenske zvezde sa lentom (Foto iz arhive Muzeja Jugoslavije, Beograd)

Prema rečima Nede Knežević, direktorke Muzeja Jugoslavije, kamen s Meseca drugi put je zbog ove izložbe napustio Beograd. Prvo gostovanje imao je na izložbi istog naziva sa kojom je beogradski muzej gostovao u Muzeju savremene umetnosti u Banjaluci.

– Neverovatno je da danas više od dvadeset procenata Amerikanaca i gotovo trideset procenata Rusa sumnja da je čovek bio na Mesecu, naročito u trenutku kada se organizuju komercijalni letovi u svemir i kada se planira misija sa ljudskom posadom na Mars. Internet i društvene mreže omogućile su da svako ima pravo da plasira svoje mišljenje gradeći autoritet ne na argumentima već na broju ljudi koji ih prate. To dovodi do velikog broja različitih, često oprečnih informacija i stavova koji kruže medijskim prostorom – kaže Katarina Živanović, kustos Muzeja Jugoslavije iz Beograda i koordinator za međunarodnu saradnju i projekte, inače i koautor izložbe.

Gordana Popović

-------------------------------------

Klabing je kontrakultura

Danas, kad se gugla Austrija – žena, dobija se Nataša Kampuš, kad se gugla Srbija – čovek, dobija se Milošević, a ako tražite Nemačka – čovek, izlazi Hitler, kaže Bogomir Doringer, koji je večeras gost Rezonejt festivala

Bogomir Doringer (Iz lične arhive)

Kao pokušaj integracije migranata u društvo, lajpciški klub Institut za budućnost organizovao je autobuse za izbeglice ne bi li se u kolektivnoj igri navikli na novu sredinu, kao i ona na njih.

I – počela je žurka. Na jednoj strani izbeglice iz muslimanskih zemalja igrale su sa rukama u vazduhu, nešto nalik našem kolu, na drugoj Nemci samo cupkaju u ritmu i oponašaju zvuk iz zvučnika. Njihove koreografije iz ptičje perspektive zabeležio je umetnik Bogomir Doringer (1983), u okviru projekta „Ja igram sam”, koji je večeras gost Rezonejt festivala.

– Da bi se sinhronizovale te dve grupe, morali su i neki Nemci da podignu ruke, a i neke izbeglice da oponašaju mašinu. Za dve godine ove grupe su se međusobno pomešale – ističe Bogomir Doringer, koji živi u Amsterdamu. Diplomirao je nove medije na Gerit Ritveld akademiji i završio master na Holandskoj akademiji za film i televiziju.

I njemu samom tokom bombardovanja Srbije 1999. klabing je bio jedan vid terapije. Zapitao se, možemo li, gledajući ljude na podijumu za igru širom sveta, nešto da kažemo o društveno političkom uređenju iz kojeg ti ljudi dolaze. Postavio je kamere u klubove u Amsterdamu, Lajpcigu, Berlinu, Brazilu, Kini, Džordžiji i snimao kolektivnu koreografiju, koja je potom analizirana putem softvera.

Mirjana Sretenović


Komentari0
fedd1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja