Novi roman Vuka Draškovića (1946) sadrži pitanje u naslovu: „Ko je ubio Katarinu”. A Katarina smo svi mi, Katarina je ubijena Jugoslavija. Nova knjiga Vuka Draškovića, objavljena u tiražu od dvadeset hiljada primeraka, otvara se, kako ističe recenzent Ljiljana Šop, „kao roman o životu i smrti Jugoslavije, u životima i smrtima njenih građana”.
Iz politike niste izašli, ali vas je u njoj sve manje. Da li to znači da ste se potpuno posvetili književnosti?
Možda u politici radim sizifovski posao. Pokušavam da pomognem izvlačenju Srbije iz jame i postavljanjem srpskog voza na magistralu kojom je krenula Crna Gora. Većina u Srbiji je protiv. A što se tiče književnosti, zar i ona nije politika? Mora u književnosti da bude barem onoliko politike koliko u stvarnosti ima tragike.
Vaša nova knjiga govori o tragičnim godinama na razmeđi vekova, kada se Jugoslavija raspala. Da li su sukobi mogli da se izbegnu i zemlja sačuva?
Jugoslavija se nije raspala, ona je ubijena. Da nije ubijena, ta velika država iduće godine proslavila bi stoti rođendan. Jedan istarski bend, u mojoj knjizi, već ubijenu Jugoslaviju naziva Katarinom. Nije bilo malo onih koji su želeli da Katarina umre, ali nju je mogla ubiti samo ona sila koja je komandovala sedmom ili šestom po snazi armijom u Evropi, mrežom službi bezbednosti, koja je, možda, bila snažnija i od vojske, i koja je u većinskom, srpskom narodu, za projekat ubistva države, pridobila vrhove crkve, akademije nauka, većinu književnika, analitičara, medija... i koja je, napokon, kontrolisala mafiju i službine eskadrone smrti. Ta sila ubila je Katarinu, a drugi su je mrtvu komadali. Neki sukobi, početkom devedesetih, nisu mogli da se izbegnu, ali ti sukobi nisu imali odlučujuću snagu za krvavi rastur Jugoslavije.
Pišete o istinitim događajima. Potvrđuje se, po ko zna koji put, da je stvarnost romanesknija od bilo koje fikcije?
Ne samo romanesknija, nego i mnogo tragičnija. Šta smo mi ubili ubistvom Jugoslavije – pokušavam da odgovorim i ovom knjigom. U besmisao, poraze i sramotu pretvorili smo velike žrtve i pobede Kraljevine Srbije u dva balkanska i u Velikom ratu, a ubili smo i onaj san o Jugoslaviji pre nego što je ona rođena na srpskim žrtvama 1918. Čitavo stoleće pre toga, sanja se ta država. Setimo se Ilirskog pokreta, Njegoša, Štrosmajera, setimo se Branka Radičevića i njegovog „Kola”, u koje poziva da se uhvate svi, koji će se u to kolo uhvatiti tek 1918. Jugoslavija je okupirana, rasparčana 1941, ali tada nije ubijena. Genocid nad Srbima u NDH nije zaslepeo ni Tita, ni Dražu. Njihove gerile za strateški cilj imaju obnovu Jugoslavije. Danas, posle svega što se desilo devedesetih, i u ovom vremenu mržnje koja ne jenjava, nego nadolazi, gotovo da je iluzorno razmišljati o nekom ljudskom pomirenju i budućnosti. Zlo je jače.
Knjiga počinje scenom povlačenja JNA iz Slovenije (1991). Da li je već tada počeo raspad Jugoslavije?
Povlačenjem JNA iz Slovenije, Jugoslavija je prestala da postoji, a takav ishod trasiran je u Beogradu nekoliko godina ranije, kada je tadašnji srpski režim, tobože zbog izdaje socijalizma i Kosova, uveo sankcije Sloveniji. Među vojnicima, koji se u julu 1991. povlače iz Slovenije je i mladi regrut Dragoje Dragojević, iz sela Tekeriš kod Šapca, a u kasarni je dobio nadimak Tekeriš. Njegova sudbina je naša sudbina. Otkuda vojnik Tekeriš u Sloveniji 1991? Pa tamo je stigao još 1914, kada je srpska vojska u Tekerišu polomila vojsku Austrougarske. U tom selu začinjala se Jugoslavija, a u julu 1991. iz Beograda je naređeno Tekerišu da beži iz svoje države.
Jedan od junaka strada zato što se protivi paroli: „Srbija je bez Kosova trup bez glave”. Kako vi gledate na ovaj slogan?
I ja mislim isto što i moj junak Žare Magare. Taj slogan razumem kao poklič: „Ne dajmo ono što nemamo, da bismo izgubili sve što imamo”. To je produžetak one užasne parole izbačene 27. marta 1941: „Bolje grob, nego rob”, to je nastavak mita da je Lazar 1389. namerno odabrao smrt i poraz da bi Srbiju preselio na nebo.
Poslednje reči Boža Enciklopedije bile su: „Dna nema jama ova”. Jeste li i vi pesimista kada je reč o sudbini Srbije?
Od neizlečivog pesimizma deli me samo nada, tanja od paučine. Božo Enciklopedija je srpski „kišni čovek” sa fotografskim pamćenjem. On je kao vojnik prošao mnoga razbojišta, zapamtio mnoge zločine i čekao dan kada će u Beogradu da padne vrhovni komandant tih zločina, pa da piše optužnice, i da svedoči. Na njegovu nesreću, na našu nesreću, njegovo svedočenje niko nije hteo da čuje, i on je, na kraju, seo na stiropor ispred SANU, u Knez Mihailovoj, i počeo da glumi psa, i da laje. E, mi živimo to crno vreme propadanja koje neće da se suoči s istinom. Žrtve smo organizovane zavere protiv pamćenja. Oni isti koji su bili megafoni zločina devedesetih, danas propovedaju takozvanu postistinu, tako oni nazivaju laž, kojom sebe štite od kazne i kojom sebi i danas pribavljaju oreol nacionalnih spasitelja i predvodnika.
U mnogim pričama, prisutna je žal za nekadašnjim životom, kada je sve bilo čistije i sporije. Kuda nas vodi ovolika žurba, glad za novcem i slavom?
Prirodna je potreba ljudi da žele i bogatstvo i slavu. Nas razara magareći sistem vrednosti. Kada se podrumi proglašavaju za krovove, neznanje za znanje, zločin za vrlinu, laž za istinu, otpor za izdaju. Rođen sam, i najlepše godine života proveo u Jugoslaviji. Bila je to jednopartijska, komunistička država, ali država. Njenim ubistvom dobili smo bantustane i rezervate. A svuda je mržnja postala ideologija.
Šta mislite o Deklaraciji o zajedničkom jeziku, o kojoj se mnogo priča poslednjih dana?
I sa deklaracijom, i bez deklaracije, ljudi u Hrvatskoj, BiH, Srbiji i Crnoj Gori, govore istim jezikom, ne ni sličnim, nego baš istim. Kada su jednom zamerili Krleži zašto piše i univerzitet i sveučilište, on je odgovorio: „Zbog toga što ne postoji i treći izraz za isti pojam”.
Pišete ćirilicom, a knjigu ste objavili latinicom. Zašto?
Zbog toga što je i latinica naše pismo, čiji su autori Vuk Karadžić i Đuro Daničić. Pišem ćirilicom, a nisam protiv latinice, i protivan sam „patriotama” koji bi da nam otmu latinicu i vode kampanju protiv tog našeg pisma. „Dole latinica”, nastavak je pokliča istih krugova, koji su govorili: „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu”. Evo uspeli su u tome i živimo ostvarenje njihovog programa. Ne dajmo da nas dalje dele, sakate i unesrećuju.
Optužbe kao nagrade
U jednoj priči opisujete susret s jednim beskućnikom koji vas naziva – izdajnikom. Kako, inače, reagujete na ovakve optužbe?
S obzirom na to ko su tužioci, ja njihove optužbe doživljavam kao nagrade. „Ko je ubio Katarinu” – moja je optužnica protiv njih, verovatno uzaludna, kao što su uzaludne bile i optužnice Boža Enciklopedije. Otkada je srpskog naroda i države, nikada nam niko nije doneo takvu nesreću, poraze i sramotu, kao ti čija sam meta. Oni su čudo, oni se, posle svega, razmeću i hvališu zlom koje su počinili, i bivaju nagrađeni za to.
