Ro­ma­n o partizanima i Nemcima koji smo čekali 55 godina

Ru­ko­pis ro­man Gro­zda­ne Olu­jić „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, na­stao je pre vi­še od po­la ve­ka. Pi­san je u pe­ri­o­du od 1959. do 1962, i do­sad ni­je ob­ja­vlji­van, što mu da­je po­seb­nu ulo­gu u knji­žev­nom opu­su spi­sa­te­lji­ce. Još jed­na knji­ga Gro­zda­ne Olu­jić iza­ći će na sve­tlost da­na. Reč je o knji­zi za mla­de „Bi­li su de­ca kao i ti...” Pr­vu će ob­ja­vi­ti Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga, a dru­gu „Bu­klend”.

– Ro­man sam pi­sa­la po­sle div­nih knji­žev­nih i lo­ših ide­o­lo­ških is­ku­sta­va s ro­ma­nom „Iz­let u ne­bo“. Ni­sam hte­la da pra­vim kom­pro­mi­se, za­to je ovaj ro­man mo­rao da če­ka. Po­sle su do­šli dru­gi ro­ma­ni i – baj­ke. Pi­sac ni­ka­da ne mo­že u pot­pu­no­sti da upra­vlja svo­jim ru­ko­pi­si­ma i nji­ho­vom sud­bi­nom. Ob­ja­vlji­va­njem ovog no­vog-sta­rog ro­ma­na, ko­ji du­go ni­sam ima­la na­me­ru da ob­ja­vim, či­ta­o­ci će do­bi­ti pot­pu­ni­ju i za­o­kru­že­nu sli­ku o ono­me šta sam ra­di­la. Ne ve­ru­jem da bih bez rat­nog is­ku­stva po­sta­la pi­sac, a si­gur­no je da ne bih ova­ko pi­sa­la – ob­ja­šnja­va Gro­zda­na Olu­jić.

Ro­man „Iz­let u ne­bo” ob­ja­vljen je pr­vi put 1957. go­di­ne, ka­da je spi­sa­te­lji­ca ima­la sa­mo 22. go­di­ne. Ro­man je po­be­dio na kon­kur­su sa­ra­jev­ske „Na­rod­ne pro­svje­te” me­đu 157 ru­ko­pi­sa. Do­ži­veo je ve­li­ki uspeh u sve­tu, pre­ve­den je na sve zna­čaj­ne svet­ske je­zi­ke i štam­pan u Fran­cu­skoj, En­gle­skoj, Ne­mač­koj, Špa­ni­ji, Nor­ve­škoj, Dan­skoj, Fin­skoj, Če­ho­slo­vač­koj, SAD, In­di­ji... Kod nas, me­đu­tim, knji­ga je cen­zu­ri­sa­na, krat­ko sla­vlje­na i hva­lje­na, a za­tim že­sto­ko ospo­ra­va­na. In­te­gral­nu ver­zi­ju ob­ja­vi­la je SKZ (2010).

Ro­man „Pre­ži­ve­ti do su­tra” či­ta­li su u ru­ko­pi­su Zo­ra­na Opa­čić i Alek­san­dar Jo­va­no­vić, naj­bo­lji po­zna­va­o­ci knji­žev­nog de­la Gro­zda­ne Olu­jić. Pi­ta­mo ih za­što je ru­ko­pis sta­jao u fi­o­ci vi­še od po­la ve­ka?

Raz­lo­zi za to, is­ti­če Zo­ra­na Opa­čić, pre­vas­hod­no se kri­ju u na­či­nu te­ma­ti­za­ci­je Dru­gog svet­skog ra­ta. On ni­je pri­ka­zan iz ide­o­lo­ški obo­je­nog dis­kur­sa so­ci­ja­li­stič­ke epo­he, u nje­mu se ne pro­mo­vi­še na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki, par­ti­zan­ski po­kret, u me­ri ko­ja je u vre­me kad je ro­man pi­san bi­la nu­žna (par­ti­za­ni oslo­ba­đa­ju grad na je­dan dan, a za­tim se po­vla­če pred ne­mač­kom voj­skom ko­ja za od­ma­zdu stre­lja po­lo­vi­nu me­šta­na). Zbog te či­nje­ni­ce spi­sa­te­lji­ca je sma­tra­la da ni­je vre­me za nje­go­vo ob­ja­vlji­va­nje i za­vr­še­ni ru­ko­pis ni­je ni­kom po­ka­zi­va­la. Ipak, ro­man ni­je ni­ma­lo iz­gu­bio svo­ju ak­tu­el­nost i od­li­ku­ju ga ne­sum­nji­vi kva­li­tet i mo­der­nost pri­po­ve­da­nja, pa je šte­ta što ra­ni­je ni­je po­stao do­stu­pan či­ta­lač­koj pu­bli­ci.   

Pri­po­ve­da­nje po­či­nje pro­sla­vom sed­mog ro­đen­da­na pri­po­ve­da­ča ko­ju pre­ki­da še­sto­a­pril­sko bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da, či­me se ra­za­ra ne sa­mo dr­ža­va, već i nje­go­vo de­tinj­stvo. Na kra­ju ro­ma­na, po­sle sve­ga što su pre­ži­ve­li, pre­ra­no od­ra­sli de­čak, kao je­di­na mu­ška gla­va po­ro­di­ce, uvi­đa du­bo­ki jaz iz­me­đu svog fi­zič­kog uz­ra­sta i ve­li­kog ži­vot­nog is­ku­stva: iako ima sa­mo je­da­na­est go­di­na, či­ni mu se da mu je sto je­da­na­est. 

Sve voj­ske ko­je su pro­tut­nja­le kroz voj­vo­đan­sku va­ro­ši­cu za sta­nov­ni­ke do­no­se glad i smrt: ne­mač­ko i, još ra­zor­ni­je i su­ro­vi­je, sa­ve­znič­ko bom­bar­do­va­nje ru­ši grad, ma­sov­ne od­ma­zde to­kom ne­mač­ke oku­pa­ci­je, mr­tvi ko­je su ubi­le usta­še pli­va­ju Sa­vom, po­mi­nju se i čet­ni­ci sa sim­bo­lom smr­ti na šu­ba­ra­ma. U su­ro­vim i smut­nim vre­me­ni­ma, opa­ža­ju ju­na­ci ro­ma­na: „Ne­ma he­ro­ja. Po­sto­je sa­mo le­še­vi i oni ko­ji će to bi­ti”. Jed­na od za­vr­šnih sim­bo­lič­kih sce­na, u ko­joj „po­bed­ni­ci” pro­sla­vlja­ju za­vr­še­tak stra­da­nja ple­som nad ru­še­vi­na­ma, pri­zi­va­ju­ći „raj ko­ji nas na ze­mlji če­ka”, dok ret­ki pre­ži­ve­li po­sma­tra­ju zga­ri­šta i bro­je mr­tve, upe­ča­tlji­vo sve­do­či o pu­sto­ši ko­ju je rat osta­vio. 

Pra­te­ći sud­bi­ne raz­li­či­tih ge­ne­ra­ci­ja čla­no­va po­ro­di­ce Ka­ra­so­vih i Po­mo­ri­šac, do­da­je Zo­ra­na Opa­čić, spi­sa­te­lji­ca uspe­šno sli­ka tra­gič­nu sud­bi­nu srp­skog na­ro­da u pro­šlom ve­ku („ne­ma mi­ra na ovoj pro­kle­toj ze­mlji”, spo­zna­je mla­di ju­nak). De­da, so­lun­ski bo­rac, gi­ne pri ula­sku Ne­ma­ca u grad; otac pre­ži­vlja­va za­ro­blje­ni­štvo, a za­tim gi­ne u od­ma­zdi za po­bi­je­ne Nem­ce; sta­ri­ji sin pri­dru­žu­je se par­ti­za­ni­ma, a kći gim­na­zi­jal­ka ne­sta­je bez tra­ga. Lik maj­ke, Na­ta­li­je Ka­ras, ob­li­ko­van je sna­žno i upe­ča­tlji­vo: nje­na unu­tar­nja sna­ga, pri­bra­nost i ple­me­ni­tost u naj­te­žim okol­no­sti­ma, re­pre­zen­tu­ju tra­gič­nu sud­bi­nu že­ne u rat­nom vi­ho­ru ko­ja uspe­va da pod­ne­se smrt bli­žnjih i ras­pad sve­ga što je či­ni­lo njen ži­vot, u ime na­de da će joj se de­ca ipak vra­ti­ti.

Gro­zda­na Olu­jić, na­gla­ša­va Alek­san­dar Jo­va­no­vić, neo­če­ki­va­no nas je ob­ra­do­va­la ro­ma­nom na­pi­sa­nim pre pet i po de­ce­ni­ja (1959–1962), ko­ji je, ma­nje iz knji­žev­nih, a vi­še zbog ide­o­lo­ških raz­lo­ga, po­go­to­vo na­kon is­ku­stva s pr­vim ro­ma­nom, ču­van u nje­nom sto­lu. U nje­mu autor­ka si­la­zi do rat­nih go­di­na pra­te­ći od­ra­sta­nje i sa­zre­va­nje svog glav­nog ju­na­ka u pe­ri­o­du od sed­me do je­da­na­e­ste go­di­ne. Sli­ka je to ra­ta bez ne­mač­kih ofan­zi­va, slo­bod­nih te­ri­to­ri­ja, par­ti­zan­skih ku­ri­ra i slav­nih pod­vi­ga, ali ni­šta ma­nje stra­hot­na: u bač­koj rav­ni­ci i Ka­ra­no­vu (Be­če­ju), toj knji­žev­noj pre­sto­ni­ci Olu­jić­ki­ne pro­ze, uža­si i stra­da­nja bi­li su deo sva­ko­dnev­nog, pri­vid­no mir­nog ži­vo­ta. 

Tran­spo­nu­ju­ći u ro­man svo­je de­ti­nje is­ku­stvo (njen ju­nak to­kom ra­ta ima tač­no ono­li­ko go­di­na ko­li­ko je ta­da ima­la i ona), „Pre­ži­ve­ti do su­tra” nam ot­kri­va emo­ci­o­nal­no i po­e­tič­ko je­zgro iz ko­jeg su pro­i­za­šli svi nje­ni ro­ma­ni: rat­no is­ku­stvo ko­je tek na­knad­no, od­ra­sta­njem, po­sta­je tra­u­ma­tič­no, sa­zre­va­nje u po­me­re­nom si­ste­mu vred­no­sti u po­sle­rat­nim go­di­na­ma, te­žnja za slo­bo­dom i po­bu­na mla­dih, pre­ra­no sa­zre­lih lju­di. Šest ro­ma­na Gro­zda­ne Olu­jić: „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, „Iz­let u ne­bo” (1957), „Gla­sam za lju­bav” (1962), „Ne bu­di za­spa­le pse” (1964), „Di­vlje se­me” (1967) i „Gla­so­vi u ve­tru” (2009) či­ne svo­je­vr­snu pro­znu hro­ni­ku o mla­dim i ose­tlji­vim lju­di­ma, bun­tov­ni­ci­ma i sa­nja­ri­ma isto­vre­me­no, je­din­stve­nu u srp­skoj knji­žev­no­sti.