petak, 23.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 02.05.2017. u 21:50 Biljana Radomirović
DOSIJE POLITIKE: PRIRODNA I KULTURNA DOBRA POD ZAŠTITOM UNESKA (5)

Na Kosmetu najbogatija riznica

U poslednje vreme Albanci iz Dečana, i pored odluke Ustavnog suda da se 24 hektara zemlje vrate u vlasništvo manastira, demonstriraju, najavljuju blokade puta ka manastiru, koji je godinama na meti raznih ekstremnih grupa
Монаштво Дечана обитава у изузетно тешким безбедносним условима (Фото Анђелко Васиљевић)

Na Uneskovoj listi svetske prirodne i kulturne baštine Srbija ima pet zaštićenih lokaliteta i još 11 koji su nominovani za ulazak na listu. „Politika” u dosijeu otkriva detalje o onima koji su već proglašeni svetskom baštinom: Stari Ras i Sopoćani (1979), Studenica (1986), srednjovekovni spomenici na Kosovu (2004), Gamzigrad-Romulijana (2007) i srednjovekovni nadgrobni spomenici stećci (2016)

Kosovska Mitrovica – Srpski manastiri Visoki Dečani, Gračanica i Pećka patrijaršija i crkva Bogorodice Ljeviške jesu kulturna dobra na teritoriji Kosova i Metohije koja su 2004. odnosno 2006. godine upisana na Listu svetske kulturne baštine Uneska, pod objedinjenim nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu”.

Oni predstavljaju vrhunac vizantijsko-romaničke kulture, s jedinstvenim stilom fresko-slikarstva koji je nastao na Balkanu od 13. do 17. veka. Svi ovi spomenici, koji su zbog teške bezbednosne situacije na Kosovu i Metohiji 2006. godine stavljeni na Listu svetske baštine, svojim vrednostima uveliko nadilaze lokalne i regionalne okvire.

Manastir Visoki Dečani aktivan je i u njemu se redovno održavaju bogosluženja. Nalazi se u Metohiji, nadomak grada Dečani i zbirno je mesto ne samo Srba iz Metohije, već i svih Srba koji žive na Kosmetu i onih u rasejanju, koji ga o praznicima posećuju. Manastir je grobna crkva i zadužbina kralja Stefana Dečanskog, a sačuvana je originalna osnivačka povelja iz 1330. godine. Gradio ju je franjevac Vita iz Kotora, a posle Stefanove smrti gradnju je završio njegov sin Dušan.

Vrednost drvenog prestola iz 1335. godine i sarkofaga kralja Stefana Dečanskog iz 1340. posebne su vrednosti koje karakterišu ovu srpsku svetinju, a od ikona se posebno su važne one s kraja 16. veka koje je naslikao monah Longin. Njih 15, ikone velikih praznika i monumentalna ikona Svetog Stefana Dečanskog s motivima iz njegovog života, spadaju u remek-dela pozne srpske i vizantijske umetnosti.

Fresko-živopis je gotovo u celini sačuvan i broji preko hiljadu pojedinačnih figura i scena, razvrstanih u više od 20 ciklusa. Dečanska riznica je najbogatija manastirska riznica u Srbiji, s oko 60 ikona iz perioda 14. do 17. veka, starim rukopisima i mnogobrojnim bogoslužbenim predmetima.

U poslednje vreme Albanci iz Dečana, i pored odluke Ustavnog suda da se 24 hektara zemlje vrate u vlasništvo manastira, demonstriraju, najavljuju blokade puta ka manastiru, a već godinama, činjenice govore, Visoki Dečani su bili na meti raznih ekstremnih albanskih grupa.

Razgovor vodimo s istoričarom umetnosti konzervatorom iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Vladimirom Džamićem, koordinatorom Republike Srbije za saradnju s Uneskom za dobra upisana na Listu svetske kulturne baštine, koji pojašnjava da je manastir Dečani upisan na listu Svetske baštine u julu 2004. godine na 28. zasedanju komiteta, održanom u Sudžou u Kini.

– To je prvi spomenik s teritorije Kosova i Metohije koji je upisan na Listu, mada je na preliminarnu listu za upis stavljen još davne 1985. godine. U zvaničnoj odluci komiteta kao razlozi za upis navedeni su da manastir Dečani predstavlja izuzetnu sintezu vizantijskih i zapadnoevropskih srednjovekovnih umetničkih tradicija, a da je posebno njegovo fresko-slikarstvo ostvarilo značajan uticaj na razvoj umetnosti i arhitekture tokom dugog perioda osmanske vlasti, kao i da manastir Dečani predstavljaju izvanredan primer poslednje faze razvoja srpskoslovenske kulture – ističe za Džamić, uz napomenu da je sticajem okolnosti i nepovoljnih istorijskih prilika, koje su zadesile manastir tokom gotovo sedam vekova postojanja, većina manastirskih građevina izgubila prvobitan izgled, a sadašnji su dobile u nekom od kasnijih obnova koje traju sve do danas.

– Najbitnije je da je najvažnija manastirska građevina, Dečanski katolikon – hram Hrista Pantokratora, do danas sačuvao svoj izvorni izgled, u gotovo autentičnom stanju – naglašava Džamić, navodeći da Republički zavod kao centralna institucija kulture vodi brigu o svim nepokretnim kulturnim dobrima u zemlji, a logično, među njima su na prvom mestu spomenici koji se nalaze na Listi svetske baštine, gde prioritet imaju ugroženi spomenici, a to su upravo Dečani, Bogorodica Ljeviška, Pećka patrijaršija i Gračanica.

Konzervatorski i drugi radovi izvode se uglavnom sredstvima Ministarstva kulture, mada u poslednje vreme radove finansira i Ministarstvo pravde. Ono što Dečane izdvaja od ostalih crkava i manastira koji su na Listi je, po rečima Džamića, enciklopedijski karakter dečanskog fresko slikarstva iskazan u ikonografskom izobilju, koje dečansko slikarstvo čini jedinstvenim primerom u čitavom hrišćanskom svetu i svojom raskošnom arhitekturom koja je akcentovana izvanrednom kamenom plastikom, a koja s arhitekturom građevine čini neraskidivu celinu.

S obzirom na izuzetno teške bezbednosne uslove u kojima obitava monaštvo Dečana, da li stavljanje na Listu svetske baštine u opasnosti, manastir, eventualno, ima neki poseban vid zaštite Uneska?

– Unesko ništa ne štiti, između ostalog jer ne postoji mehanizam za tako nešto, pa je stoga pogrešno za neko dobro reći da je pod zaštitom Uneska. Najsvežiji i veoma potresan primer je sirijski antički grad Palmira, koji je na Listi svetske baštine od 1980, a pre dve godine je razoren gotovo do neprepoznatljivosti. Spomenike na Uneskovoj listi štiti država koja ih je nominovala za upis jer je time na sebe preuzela obavezu, prema čitavom čovečanstvu, da upisano dobro sačuva garantujući budućim generacijama njegov autentični izgled i integritet. Unesko, odnosno njegova savetodavna tela zbog velikog broja spomenika nisu u mogućnosti redovno da ih obilaze, pa se polazi od toga da je državi koja je nominovala dobro i najviše stalo do njegovog očuvanja.

Međutim, Uneskove interdisciplinarne komisije obilaze spomenike u opasnosti svake godine, pa tako od 2007.  jedanput  godišnje dolaze na Kosovo i Metohiju.

Kao reakciju na uništavanje kulturne baštine u martovskom pogromu, Unesko je, po rečima Džamića, organizovao donatorsku konferenciju za zaštitu i očuvanje kulturnog nasleđa na Kosmetu, kada je prikupljeno oko 2,8 miliona dolara, od čega je Ruska Federacija donirala dva miliona. Novčano su pomogli i Italija, Grčka, Češka i Bugarska, i u narednih osam godina Unesko je upravljao tim sredstvima, na međunarodnim tenderima poslove su dobijale firme koje se bave konzervacijom iz Srbije i Italije, a sve radove je nadzirao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, po čijim projektima je i izvedena većina njih.

Stručnjaci Republičkog zavoda „u jeku restauratorskih radova” i po nekoliko meseci provode na Kosovu, a Dečani su na neki način i konzervatorska baza.

Tako se, kaže Džamić, već nekoliko godina u Dečanima sprovode konzervatorski radovi na ikonama iz crkava u Velikoj Hoči.

– Dečansko fresko-slikarstvo, ikone, kamena plastika i drugo zahtevaju konstantan konzervatorski tretman. Nikada ne možemo reći, ne samo za Dečane, već i za ostale spomenike, da smo sve poslove završili i da se nalaze u izvanrednom stanju. Inače, kada su u pitanju Visoki Dečani, najveći problem nije iz konzervatorskog domena. Najveća pretnja Dečanima i svim manastirima na Kosmetu jesu albanska netrpeljivost, nepredvidivost njihovih reakcija, koje mogu biti nasilne i rušilačke, kao što smo videli marta 2004. godine. I pitanje manastirske imovine, iako je odluka suda pozitivna, nažalost daleko je od trenutka kada će manastirsko bratstvo i fizički povratiti svoj posed.

Crkva Bogorodice Ljeviške, na Listu svetske baštine upisana je u julu 2006. godine, na 30. zasedanju komiteta za Svetsku baštinu, u Viljnusu u Litvaniji. Nalazi se u Prizrenu i zadužbina je kralja Milutina. Crkva je podignuta u prvoj polovini 13. veka, a vekovima je bila saborni, odnosno katedralni hram prizrenskih episkopa i mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Najstarije freske potiču iz treće decenije 13. veka, dve se čuvaju u Galeriji fresaka u Narodnom muzeju u Beogradu, dok je jedna sačuvana u samoj crkvi.

Porušena je i zapaljena u martovskom pogromu 2004. godine. Stradala je, navodi za „Politiku” naš sagovornik, tako što su u nju uneti bure nafte i automobilske gume, pa je oštećen živopis, a i delovi priprate zvonika i krova. Crkva je oskrnavljena lomljenjem časne trpeze i prava je sreća da tada nije izgorela do temelja.

Tu se nasilje nije zaustavilo, pa je sledeće godine odnesen deo krovnog olovnog pokrivača s crkve koji je saniran 2008. godine, da bi na meti vandala bio ponovo u aprilu 2011. godine, kada je ponovo skinut jedan njegov deo. Iste godine izvršena je sanacija krova, oko 20 m2, a sanaciju je direktno finansirao Unesko preko svoje kancelarije u Veneciji. Tako su, četiri godine nakon pogroma, stvoreni uslovi za rad na živopisu u priprati i naosu crkve, a radove je predvodio Centralni institut za konzervaciju u Rimu. Učestvovali su i naši stručnjaci, a Republički zavod je sprovodio nadzor nad radovima. Iako su radovi izvedeni po svim profesionalnim standardima, dobar deo fizički uništenih fresaka s kraja 13. veka nije bilo moguće obnoviti i one su nepovratno izgubljene. Pre tri godine Republički zavod je sredstvima Ministarstva kulture nastavio rad na restauraciji fresaka u egzonarteksu – kaže za „Politiku” Džamić, inače i sam angažovan i na izradi projekata konzervatorsko-restauratorskih radova na zidnom slikarstvu i ikonama na još jednom dobru s Uneskove liste – manastiru Hilandaru na Svetoj Gori.

Crkva Bogorodica Ljeviška je jedini kosmetski spomenik s Uneskove Liste u kome nema redovnog bogosluženja. Crkva je uglavnom zaključana, a ključ crkve imaju sveštenici i monasi koji žive i rade u Bogosloviji.

– Nažalost, Srba u Prizrenu gotovo i da nema, a upitna je i njihova sloboda kretanja. Bilo bi dobro kada bi crkva makar povremeno bila u bogoslužbenoj upotrebi. Ljevišku, navodno, od 2013. godine čuva Kosovska policija, a za nas bi bilo najbolje i najsigurnije rešenje da je čuva Kfor, kao i ostale manastire na listi Uneska – napominje Vladimir Džamić.

Komеntari4
9e1aa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

cokoladica
Monastvo uopste ne "obitava" u "izuzetno teskim bezbednonim uslovima" nego su se sredstva informisanja raznezila. Ako padne sneg naslovi drame, ako grane sunce, naslovi se tope od vrucine. Pred manastirskim vratima se nalazi italijanski bataljon. Sta bismo mogli reci za pet vekova kada su taj manastir okruzivali Turci, pa i Austrijanci i Nemci su ga pljackali. Tada ga niko nije cuvao. I monasi su sve preziveli. Nasa Crkva vecna. Naslovi bi trebali da budu realisticniji a ne isfeminizirani.
Milivoje Radaković
Sasvim ste u pravu. Koji god medij da pogledate ili je skandal, ili je patetika, ali bez izuzetka usiljeno, bombastično i hiperbolično. Gde nestade vrlina odmerenosti?! Ne verujem da se sve sunovratilo kad su fudbaleri počeli da čupaju obrve ;)
Арсеније
Вероватно је и то решено Бриселским споразумом. Све и апсолутно све на Космету се предаје Албанцима.
Milivoje Radaković
Koja god da je vlast na Kosovu, i koja god da je država, u tim će manastirima ljudi da se mole Bogu i da drže službu po vizantinskom obredu. Činili bi to i da se Srbi nikada tamo nisu pojavili. I ništa ih neće sačuvati ako ih ne sačuva Gospod i ljudi koji oko njih žive, a ti su ljudi Albanci. Uzdati se u silu umesto u Boga i dobru volju, zazivati đavola a onda cmizdriti kad ovaj dođe, inatiti se sa svetinjama, ništa od toga, Arsenije, neće doneti ama baš nikakvo dobro, i naopako bi bilo kada bi takvo što moglo da izdobri! Slava Bogu na nebesima, mir ljudima na zemlji!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja