nedelja, 15.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:03

Srđa Penezić: Nisam ljubitelj politike, sem lista „Politika”

Krcunovu zaostavštinu njegov sin Srđa Penezić zvanično predao užičkom arhivu
Autor: Branko Pejovićsreda, 03.05.2017. u 22:00
Срђа Пенезић у ужичком Историјском архиву (Фото С. Јовичић)

Uži­ce – Re­di­telj Sr­đa Pe­ne­zić, sin Slo­bo­da­na Pe­ne­zi­ća Kr­cu­na je u užič­kom Isto­rij­skom ar­hi­vu, pot­pi­sav­ši za­pi­snik o pre­da­ji za­o­stav­šti­ne svog oca, ozva­ni­čio od­lu­ku po­ro­di­ce da ustu­pi ce­lo­kup­nu gra­đu – do­ku­men­ta, fo­to­gra­fi­je, oče­ve lič­ne pred­me­te.

Sve je to ov­de do­pre­mlje­no pre me­sec i po i ras­po­re­đe­no u 21 ar­hiv­sku ku­ti­ju.

– Moj brat, se­stra i ja ne­ma­mo po­tom­ke, a ži­ve­ći u Ame­ri­ci vi­de­li smo šta se de­ša­va kad umre ne­ko ko ne­ma na­sled­ni­ka: sve mu se ba­ca na đu­bri­šte, ce­la isto­ri­ja, sve pri­če, naj­div­ni­je fo­to­gra­fi­je... Ni­sam vo­leo da oče­ve stva­ri ta­ko za­vr­še. Ova gra­đa sa­da je u Uži­cu, ko­je je mom ocu bi­lo to­li­ko bli­sko. Ar­hiv je slo­bo­dan da s njom ra­di šta ho­će, s tim što bih pre sve­ga vo­leo da se ona si­ste­ma­ti­zu­je i ču­va – iz­ja­vio je za „Po­li­ti­ku“ u užič­kom ar­hi­vu Sr­đa Pe­ne­zić, ko­ji je ov­de do­šao s du­go­go­di­šnjim pri­ja­te­lji­ma, glum­cem Slav­kom Štim­cem i Slav­ko­vom su­pru­gom sli­kar­kom Ve­snom Go­lu­bo­vić. Za­jed­no su po­se­ti­li se­voj­nič­ku Va­lja­o­ni­cu ba­kra, ko­ja se ne­kad zva­la po Kr­cu­nu, i raz­go­va­ra­li s pred­stav­ni­ci­ma gra­da Uži­ca.

Ukraden orden narodnog heroja 

Pod­se­ća­mo da se me­đu ovim Kr­cu­no­vim lič­nim pred­me­ti­ma na­la­zi i rat­ni dnev­nik ko­ji je ovaj par­ti­zan­ski ko­me­sar vo­dio po­čev od 1943. go­di­ne. Tu je i za­ni­mlji­va pre­pi­ska sa su­pru­gom Gro­zda­nom, za­tim nje­go­va do­ku­men­ta, cr­ve­ni di­plo­mat­ski pa­soš iz 1959. go­di­ne, član­ska kar­ta FK „Cr­ve­na zve­zda” iz 1951, mno­ga od­li­ko­va­nja, pa i pra­zna ku­ti­ja u ko­joj je bio Or­den na­rod­nog he­ro­ja (Sr­đa pret­po­sta­vlja da je iz po­ro­dič­ne ku­će taj or­den ne­ko ukrao), Kr­cu­no­va škol­ska sve­do­čan­stva u ko­ji­ma su uglav­nom troj­ke i če­tvor­ke a pe­ti­ca iz ve­ro­na­u­ke, lo­vač­ki pri­bor, knji­žev­ne pri­če ko­je je pi­sao, no­vin­ski na­pi­si o ude­su 1964. go­di­ne...

– Ov­de je mno­štvo oče­vih fo­to­gra­fi­ja. Znam, re­ci­mo, da ih ima sa Le­kom Ran­ko­vi­ćem, Slav­kom Ko­la­rom, sa Mo­šom Pi­ja­de, Sa­vom Ko­va­če­vi­ćem i dru­gim. A tu je i jed­na Ti­to­va sli­ka ko­ja je oči­gled­no ce­log ra­ta no­še­na, go­to­vo po­ce­pa­na od no­še­nja, i to ču­ve­na sli­ka ko­ja se po­sle mo­gla vi­de­ti u ne­kim či­tan­ka­ma – ob­ja­šnja­va 65-go­di­šnji Sr­đa, ko­ji je u Ame­ri­ci ži­veo od 1980. da bi se u Be­o­grad vra­tio 2014. go­di­ne:– U Ame­ri­ci sam ži­veo du­go, ta­mo sre­tao ne­ke lju­de iz čet­nič­kih po­ro­di­ca i uvek se le­po s nji­ma sla­gao, ni­su mi ni­kad pri­go­va­ra­li. Je­di­no su mi ne­ki lju­di iz Sr­bi­je pri­go­va­ra­li, i to oni ko­ji se ni­su ni ro­di­li u vre­me ra­ta, mla­đi od me­ne po 15–20 go­di­na. Je­dan ta­kav, čet­nik ko­ji se ro­dio ne­gde še­zde­se­tih, hteo je da me tu­če u Los An­đe­le­su, a čo­vek je tu do­šao na­krat­ko iz Be­o­gra­da. Se­be lič­no ni­kad ni­sam iden­ti­fi­ko­vao kao si­na to­ga i to­ga, već kao se­be, to sam šta sam. Za­i­sta mi ne sme­ta da lju­di mi­sle šta god ho­će i ne mo­gu da tvr­dim da oni ni­su u pra­vu, a da je ne­ko dru­gi u pra­vu. Ja ni da­nas ne znam do­volj­no o svom ocu i žao mi je što se ni­sam vi­še in­for­mi­sao.

Bez sigurnog odgovora 

Na pi­ta­nje da li sma­tra da su ne­ga­tiv­ne pri­če ko­je se ču­ju o Kr­cu­nu isti­ni­te ili zlo­na­mer­ne, Sr­đa Pe­ne­zić od­go­va­ra:

– Mi­slim da su one i re­al­ne i zlo­na­mer­ne, isti­ni­te i ne­i­sti­ni­te, sve to ta­ko po­me­ša­no. Jer, objek­tiv­no, ni u jed­noj stva­ri ni­ko ne mo­že da bu­de pot­pu­no u pra­vu, a dru­gi, što bi re­kli Hr­va­ti, u kri­vu. Me­ni mo­žda po­ma­že što se ni­sam za­ni­mao za isto­ri­ju i po­li­ti­ku. Eto, list „Po­li­ti­ku“ sam uvek či­tao od dru­gog de­la: otvo­rio bih i po­gle­dao bi­o­sko­pe, vi­deo stra­ne spor­ta, pa sam je skla­pao ne či­ta­ju­ći šta je na pr­vim stra­na­ma.

Po­vo­dom pri­ča o po­gi­bi­ji Kr­cu­na, da li je ona bi­la ne­sre­ćan slu­čaj ka­ko je gla­si­la zva­nič­na ver­zi­ja ili ubi­stvo ka­ko su ne­ki sum­nja­li, nje­gov sin ne­ma si­gu­ran od­go­vor.

– Oti­šao je tog ju­tra kao što je če­sto ne­gde išao i do­bro se se­ćam kad su do­šli da nam ka­žu da je po­gi­nuo. Ni­sam, kao de­te, do­volj­no do­ži­veo šta se u stva­ri de­si­lo. Maj­ka je sum­nja­la da je ne­što po­sto­ja­lo iza, da to ni­je bi­la kla­sič­na sa­o­bra­ćaj­ka. Ovu pri­ču sam jed­nom pri­čao: imao sam 15–16 go­di­na i zvo­ni te­le­fon, ja­vim se, a ču­je se s dru­ge stra­ne: „Ov­de se­kre­ta­ri­jat mar­ša­la Ti­ta“, tra­ži­li su mo­ju maj­ku. Vr­lo br­zo po­sle to­ga vi­dim je ja­ko ozbilj­no ob­u­če­nu, ka­že ide da se vi­di s Ti­tom. Oti­šla je i vra­ti­la se, ali mi ni­kad o tom su­sre­tu re­či ni­je re­kla. Go­di­na­ma ka­sni­je dok sam ži­veo u Nju­jor­ku do­la­zi Do­bri­ca Ćo­sić da ne­kog ta­mo po­se­ti, a uvek je kad ta­mo do­đe zvao da se vi­di­mo. Se­di­mo u ne­koj ka­fa­ni i on mi pri­ča epi­log ce­log tog do­ga­đa­ja. Is­po­sta­vi­lo se da je mo­ja maj­ka išla na sa­sta­nak s Ti­tom da pi­ta ima li isti­ne u to­me da je moj otac ubi­jen. Ti­to je ma­lo po­ću­tao i re­kao: „Isti­na je. Ubio ga je Ran­ko­vić“. Mo­ja maj­ka to ni­je po­ve­ro­va­la, tu se raz­o­ča­ra­la. Ti­ta ni­šta ni­je ko­šta­lo da to ka­že, ni­je mo­gao šte­tu da na­pra­vi ni se­bi ni Ran­ko­vi­ću, jer to mu je po­ra­že­ni po­li­tič­ki pro­tiv­nik, pa što mu ne bi još ne­što do­dao. Ni Do­bri­ca Ćo­sić ni­je ve­ro­vao za Ran­ko­vi­ća, ali je ve­ro­vao da je moj otac ubi­jen, za­to mi je is­pri­čao tu pri­ču da bih ozbilj­ni­je to shva­tio – ka­že Sr­đa Pe­ne­zić i do­da­je da ipak ra­di­je go­vo­ri o eko­nom­skim ne­go o po­li­tič­kim te­ma­ma: „Ja sam ve­li­ki lju­bi­telj eko­no­mi­je. Ni­sam lju­bi­telj po­li­ti­ke, sem li­sta ’Po­li­ti­ka’, na­rav­no”.

Zva­nič­nim do­bi­ja­njem te Kr­cu­no­ve za­o­stav­šti­ne, užič­ki Isto­rij­ski ar­hiv pri­stu­pa si­ste­ma­ti­zo­va­nju ove ar­hiv­ske gra­đe. – Tru­di­će­mo se da je si­ste­ma­ti­zu­je­mo po vr­sti i poč­ne­mo ob­ja­vlji­va­nje zbor­ni­ka do­ku­me­na­ta. To će olak­ša­ti po­sao is­tra­ži­va­či­ma ko­ji se već in­te­re­su­ju, mo­ći će da je ko­ri­ste po pra­vi­li­ma ar­hi­vi­stič­ke de­lat­no­sti. Pro­ce­nju­je­mo da je po­treb­no naj­ma­nje go­di­nu da­na da svu tu gra­đu ar­hi­vi­stič­ki sre­di­mo. Sr­đa je odo­brio da idu­će go­di­ne, ka­da užič­ki ar­hiv obe­le­ža­va 70 go­di­na ra­da, za Dan gra­da pri­re­di­mo iz­lo­žbu ove gra­đe ko­ja je sa­da zva­nič­no pri­mlje­na – iz­ja­vio je di­rek­tor ar­hi­va Želj­ko Mar­ko­vić. 


Komentari3
780c9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ипак, политика
Г. Пенезић је могао бар да сними, или да некоме да то уради, нека документа и фотографије и објави их на интернету - макар на Фејсбуку. Тако би она била на увиду јавности, што би било демократски; овако ће се само стручњаци њима бавити, што може, али још више и не мора да буде добро, из добро познатих разлога у Србији.
миле
И тај српски краљ је био лош и водио је катастрофалну политику за Србију, а све вођен истим оним "западним пријатељима" који нас воде и сада, мада је опет макар био наш.
Твртко
Као диван показатељ колико је погрешна била та комунистичка "револуција" јесте да су безмало сва деца комунистичких лидера - живела и школована иностранству. И то капиталистичком. Нико није ишао на Универзитет Мао Це Тунга. Ово намеће нужно питање зашто су се борили сви ти комунисти кад су сва њихова деца живела у иностранству. Очигледно се нису борили за идеале већ за власт. Дакле-борили су се да сјаше курта да би узјахали они - мурта. У борби за власт - наравно да ће Бравар рећи да је "Ранковић" убио оца госн Пенезића. Заправо - кад си спреман да српског краља замениш за Загорског бравара - онда је све остало - закономерност.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja