ponedeljak, 22.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:26
100 GODINA OD VELIKOG RATA

Pismo hrabrog ratnika

Autor: Ljubiša Stojilkovićpetak, 05.05.2017. u 22:00
Српски војник у часовима одмора (Фото Самсон Чернов)

Josiv Dinić iz sela Kozarnice kod Crne Trave je bio učesnik oba balkanska rata. Za iskazanu hrabrost u Kumanovskoj bici uručena mu je medalja za hrabrost.

Kada je objavljena opšta mobilizacija 1914. godine, iako je kao sin jedinac po zakonu imao pravo da se ne odazove pozivu, on je sa svojim seljanima krenuo da državu brani.

Na ispraćaju majka ga je pred nejakom dečicom i drugovima molila da ostane zato što nema muške glave u porodici koja bi brinula o njoj. On je to, teška srca i svestan svojih roditeljskih obaveza, odbio rečima: „Male, svi možemo da nađemo opravdanje da ne stavimo pušku na rame. Mi seljaci moramo da branimo ljude, zemlju, i grobove. Gazde mogu da biraju zato što im je otadžbina tamo gde su im pare. Mi seljaci ne. Najgore je kada vam tuđin dođe na vrata. Zaboravili smo šta su nam Turci radili”.

Radovao se pobedama na Kolubari i Ceru, ali i južnjački duboko tugovao kada je silna neprijateljska vojska nagrnula na slabo naoružanu i desetkovanu srpsku vojsku, Josiv se pred povlačenje srpske vojske preko Albanije našao u Peći 1915. Tu je ugrabio vreme da napiše pismo majci koje je u Kozarnicu nekako stiglo posle tri i po godine. Ono se danas nalazi, kao i njegova medalja za hrabrost, u Muzeju u Vlasotincu. Objavljujemo ga u celosti.

„Zdravo male,

Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaki čas ko da smo se orodili sas smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju. Ali pravo da ti kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam, male, sin jedinac, pa ako se živ ne vratim nema kuj da vi rani, iako znam da i vi s’g trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali.

Mi smo s’g na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se s’g malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj pustinjak. Male, vodi račun od dečicu, slušaj Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak. Ako se živ ne vrnem kazujte im kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo žal za mene, osvetil sam se na ove švapske ale, malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo je krvi do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, kolko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dojdem. Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onija pilišta sama, još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberete, iskopajte rupu pa krite, nemoj na zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povratimo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi još puno, ali svi vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onaj pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću. S’g male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simku i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male t’g dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi. Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.”

Kad je Josiv Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido. Kada je pismo stiglo bogzna kako, posle tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici. Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kći Simka (u dvadesetoj). Ratne golgote jedino su preživeli Josivova žena Perka i osmogodišnji sin Jakov, kojima su najčešća hrana bili koren slatke paprike i „mzga” (sok ispod kore bukve u proleće).


Komentari7
45a47
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Душан
Е мој Јосифе брате у Господу, твоје речи одзвањају десет пута јаче данас него када си их писао својој мајци и деци пре више од стотину година. Хвала ти и у име своје деце за коју си такође дао свој живот иако су рођена читав век касније. Хвала ти Јосифе и у нади да ће српска деца једнога дана, уместо фејсбука, читати твоја писма и учити српску уместу историју оних што су нас поробљавали. Бог да ти душу прости. Амин.
Predrag Stosic
Slava Gospodu Slava Srbiji
Славиша Милошевић
Јесу ли зато Срби овако умирали, да би данас политичари поклањали српску земљу, натопљену крвљу јунака, као да им је деда оставио.
Зоран Николић (Ваљево)
Јосиве, јуначе српски, за вечно памћење пера си се латио и рукописао срце и душу свеколиког српског страдања, вере, наде и љубави, рукописао најдужу реченицу чија лепота истине оплемењује сваку страдалну и трагичну слику коју слова из твојег писмена порађају...Вреди писмо твоје једнако сваком јуришу и ратничкој части коју си, ту у грудима што жари и греје, носио к' слободе барјак...Хвала " Политици " за потресну, а дивну српску причу.
Миле Пироћанац
Политико, не замећи кавгу вредностима нашим па се повући у ћошак. Наиме, ми у електронском делу једва чекамо да прочитамо неку добру вест догађаја из наше историје, кад оно наставак дајете у ШТАМПАНОМ ДЕЛУ КОЈЕ МИ У ИНОСТРАНСТВУ НЕМАМО. Немојте да нам урнисујете једину везу са земљом и кратите задовољство наше писане речи. Немојте, аман, немојте. Дајте цели допис или га не стављајте уопшре осакаћеног. На слици је наш војник на ТУЂЕМ ПРАГУ на Крфу снимљен ондашњим ратним фотографом. Мислим да се зваше Риста Марјановић. П. С. Политико, ово је мој први текст коментара који из неког разлога се некеко изгуби па се опет појави.
Djura
@Damir. .. Covek je iz Pirota. Srpski skotlandjanin. Cicije ovekovecene u bezbrojnim vicevima jos iz doba SFRJ. Njegov komentar treba procitati kao salu na sopstveni racun. Shvatice jednom Mile da se i njegove stampane novine kupuju bas kao i ove, elektronske. A Internet ocigledno ima ... samo treba jos malo vremena, da se seti.
Preporučujem 8
Damir
Poštovani Mile, stavite ovu stranicu u bookmark Vašeg internet pretraživača i sutra je otvorite ponovo. Ceo teks će biti objavljen. Politika je pre svega novina, pa moraju od đtampe da žive. Internet je džabe.
Preporučujem 31

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja