petak, 21.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:18

Hajduk Marko se ženi

Ostaće samo Marko Đilas, kao jedan nepokošen cvet u poljani, da ore, ore i kosi do starosti, dok mu se ne rodi sin koji će ga u kući zameniti. No tada će biti dockan. Starost i umor će mu se uvući podmuklo kao lopov u kosti i krv; neće mu više biti lake noge da protrče planine, ni ruke da vitla handžarom, a oko bistro, mirno kad prisloni džaferdar uz obraz i spuči mu vrh sa grudima kakvog bega nikšićkog
Autor: Milovan Đilaspetak, 12.05.2017. u 09:58
Паја Јовановић: Црногорци се враћају из боја

Sreo ga je Jovan Ilin Grujičić i zabadajući palčeve u pojas uzdahnuo žalosno i duboko.

- I ti se Marko oženi...

– E, šta ćeš Jovane sam sam, inokosan, pa me nagnaše braća i majka. Najstariji sam, došao mi red, a ženske glave nemamo u kući, poče Marko, obarajući pogled, da se pravda

– Ako, ako reče Jovan i potamnje mu u dubokim, divljim zenicama.

– Samo nisi više za nas i četu našu. Treba kuću da paziš, zemlju da oreš, a ne..

– Pa ja mogu i oženjen ići sa vama, planu Marko.

– Ne možeš, grijeh je da ostaviš mladu udovicu iza sebe. Pa mu okrenu svoja široka pleća i vitak, lak, držeći tanak i dug džeferdar u ruci, Jovan se uputi niza selo.

Ostade Marko gledajući za njim pusta, prazna pogleda i tek kad Jovanova snažna i laka prilika nestade razmahnu se žalosno i široko rukama.

– Oh, lele meni do Boga, šta učinjeh?

I bi mu sve jasno. Kao da grunu sunce u duboki mrak i osvjetli sve... Rodio se da nosi pušku, nož, da prolazi planine, skriva se po gudurama i vodi čete na Turke; da žalbe sirotinje i raje prolome bolom njegovu dušu.

Pa da se da ceo narodu, raji, krv svoju za nju da prolije. Hej, ni telo njegovo da nije njegovo, nego njeno, ruke, oči, srce.

Da diše za nju i ona da ga, krijući od silnika, upliće u ganutljive zvuke gusala. Sad će orati njive, čuvati kuću, paziti decu, ženu, majku.

Smiriće se lagano njegova hajdučka krv, mahnita i mlada, i dok bude orao brazde i kosio livade sećaće se samo kako je bilo nekada.

A oni, Jovan Ilin, Ilija Đukanov, Milija Markov i mnogi, odlaziće u četu, donositi glave i dogoniti krda ovaca i goveda. Ostaće samo Marko Đilas, kao jedan nepokošen cvet u poljani, da ore, ore i kosi do starosti, dok mu se ne rodi sin koji će ga u kući zameniti. No tada će biti dockan. Starost i umor će mu se uvući podmuklo kao lopov u kosti i krv; neće mu više biti lake noge da protrče planine, ni ruke da vitla handžarom, a oko bistro, mirno kad prisloni džaferdar uz obraz i spuči mu vrh sa grudima kakvog bega nikšićkog.

Biće zaboravljen pod planinom, gde je celog veka kosio, nadgledao kuću i stoku...

A mislio je hajduk Marko kad se oženio da neće poturiti pušku i nož prije nego svoju glavu, da će i dalje hajdukovati i sjeći glave a to samo dovodi majci i braći odmenu. Sad, međutim, reče mu Jovan Grujičić i još mnogi iz sela, da je grijeh da mu ostaje nevjesta mlada kod kuće, da kopni, čezne, dok on četu vodi.

Milovan Đilas

I da jednog dana, kad mu skinu glavu sa ramena ostane iza njega udovica, mlada kao kap, sveža, nenačeta. Začudo, taj krvolok i glavosek, bojao se toga greha i svakog greha uopšte, više od smrti.

Hajdučki život, večito klanje s Turcima po granici koja nikad nije bila omeđena, stvorili su jedan specijalni moral, poimanje dobra i zla, Boga i čoveka.

Iz sela odlijegnu puška i poklič: to se okupljahu hajduci da u četu idu. Prolomi taj pucanj u njemu staru želju za četovanjem, odlane kroz njegovu dušu stokrato i bolno. Ali sa tim pucnjem kao da se rodi, iz bola koji ga obuzimaše, jedna misao, svetla, draga, jedina, kao trun spasenja.

– Radovane, Radovane viknu on brata koji je tesao nešto pred kućom. Trči, sedlaj oba konja brzo.

Radovan se diže, lenjo, polako, a Marko ulazeći u kuću viknu:

– Hitaj! Šta si se ukočio, mrcu jedan.

Zatim zasta nasred kuće i krupan, širok, živ kao da je ispuni nekom golemom snagom. Majka mu je razgrtala ognjište, a snaha joj ruku uvaljenih u testo mesila hleb.

– Slušaj ti, reče on nevjesti kratko i odsječno kao da je rezao nožem, ustaj, spremi se da ideš.

– Kuda će sine, jedva se usudi majka da pita.

– Ja znam. Nek` hita, nema se kad.

Nevjesta se ustumara po kući, majka Markova joj pomagaše da se spremi. Nisu smele da kažu ni reči, jer je Marko bio domaćin i glava kuće... Išao je Marko sam ispred kuće, nestrpljivo, uzdrhtan i odlučan.

Beše mu teško. Bolelo ga je zapevanje majke, plašljiva, nerečena tuga brata i ropac nevjeste koja se drugi dan po udaji vraća domu. Ali mu plamtijaše krv, želja za drugovima koji su već odmakli niz planinu.

„Juče se svadba rasturila. Još kod nje legao nijesam. Vratiću im je nevinu i čistu kao što su je i doveli. A za mene je gora, nož i krv. Smrdi mi žena, zadiše na mrtvilo, talog, trulež. Uleža bih se, umrtvio od tog zadaha.“

Brat mu izveo konje, uplašen, zbunjen, bled.

– Iznesi mi oružje, naredi Marko.

Radovan otrča i donese handžar u srmi kovan, džeferdar vezan tankom srebrenom žicom, fišekliju, dve male puške i jedan kratak nož. Pred njim su išle majka i neveste.

– Pojaši je na konja, reče Marko Radovanu. A ti đevojko, pozdravi oca i reci mu da ti ništa rđavo ne znam. Da si dobra kao dobar dan u godini, radna kao mrav i poštena kao cvijet. Samo nisam ja za tebe, hajduk sam, pustahija. Ne rodih se da kuću kućim i vodim brigu oko rala i ognjišta.

– Marko, sine, jesi li poludio? Kuku ovoj gorskoj kukavici danas pa zanavijek, zakuka majka busajući se u prsa.

Nevjesta je plakala, krijući lice u šake i u maramu.

– Vodi je njenoj kući, odreza Marko Radovanu.

Beše mu teško. Bolelo ga je zapevanje majke, plašljiva, nerečena tuga brata i ropac nevjeste koja se drugi dan po udaji vraća domu. Ali mu plamtijaše krv, želja za drugovima koji su već odmakli niz planinu. Pojaha konja, snažno ga ošinu i otutnja niz drum.

Prolazilo drveće, začuđeni ljudi, plotivi, zatim potoci, uvale, dubrave.

„Stići ću ih, znam đe su. Još malo, pa neću smjeti na konja, moraću gorom, pješke.. Stići ću ih, stići...“

Konj je brektao, zapenjen, umoran. Marko ga odjaha, zaturi mu uzdu na jabuku sedla i vrati ga nazad.

–`Ajd, đogate doma.

Zatim se prerami džeferdarom i potrča kroza šumu. Zapahnuo ga snažan, toliko znan miris dubrave; zapljusnuo mu oči, dušu, nebo, kroz granje. Obuzela ga mahnita radost slobode, junaštva. Probudio se u njemu glavosek, krvopija, osvetnik raje.

„Stići ću ih... Znam biće oni kod Nikčevih izvora“ Zapevao je. Ni sam ne znajući šta. Pa se posle smejao na misao da će ga hajduci dirati i reći: da za malo ne baci pušku a uze ženu.

Tim smehom i silovitom radošću koja se širahu u njemu kao da odlijegaše cela planina, moćno, beskrajno do nema.

 

Politika, 11. oktobar 1931. godine

 


Komentari5
6da51
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vladislav Marjanovic
Vrlo zanimljiva prica koja pre svega doprinosi boljem razumevanju licnosti autora koja je javnosti do sada bila poznata iz njegove "Besudne zemlje". Vec iz ovog ranog rada mladog Djilasa moze se zakljuciti da je imao spisateljskog dara. Uzeo je motiv iz svog kraja, njegov govor, jednu epizodu iz zivota jednog njegovog pretka i dilemu, koja je verovatno i njega mucila: slava u destruktivnoj delatnosti ili bezimenost ipak konstruktivnog porodicnog zivota. Mogla bi se u tome videti i simbolika teznje intelektualca za angazovanjem za jednu apstraktnu viziju bolje buducnosti nasuprot utapanja u malogradjansku svakodnevnicu. Medjutim, motiv "Hajduk Marka" je drukciji. On nije obican hajduk, vec harambasa koji rukovodi svojom druzinom, cija se rec slusa bez pogovora, sto mu u patrijarhalnom selu ne bi bilo moguce. U druzini je "neko", kod kuce "niko". Da li je, medjutim, biti "neko" i konstruktivno, odn. humano, Djilas je ostavio citaocu da to sam zakljuci. On sam krenuo je putem svoga pretka
Osman Delić
Puno veća je hrabrost brinuti i hraniti svoju djecu, nego braniti nepostojeću granicu. Život u šumi bez bilo kakvih uzusa, uz onu iskonsku - u se, na se i poda se, nije za plemenita čovjeka. Kuća - dom - žena i naravno, djeca kao najveća vrijednost za koju se jedino isplati ginuti i patiti, sve drugo su puke trice. P.S. i Milovan Đilas ovdje sjetno i vješto priča o četovanju. Hm, karamba i karambita, a bio blizu Tita.
Nebojsa Joveljic
Može li biti da je ovo prvi Djidin tekst objavljen u Politici nakon što je 1954. nametnuta opšta zabrana na objavljivanje svih njegovih tekstova, koja je trajala sve do 1988? U tom period se nije smio štampati čak ni njegov stari prevod/prepjev “Izgubljenog raja” Džona Miltona, uradjen na toaletnom-papiru za vrijeme njegovog prvog tamnovanja u Sremskoj Mitrovici. Nadam se da ćemo uskoro još nešto od njega pročitati u ovom listu. Ovo rano dijelo mu i nije čemu ako bi mu se sudilo po strogim književnim kriterijima. Bojim se da je on bio puno bolji guslar nego književnik, a kakav guslar je bio to najbolje njegove komšije znaju. Rečenica “E, šta ćeš JovanA sam sam, inokosan, pa me nagnaše braća i majka.” vjerovatno bi trebala da bude “E, šta ćeš, JovanE, sam sam, inokosan, pa me nagnaše braća i majka.”
Grigorije MMM
Voleo bih da pročitam rezultate naučnog istraživanja koje bi nesumnjivo utvrdilo da li su, ili nisu, robijaši u to vreme imali na raspolaganju toaletni papir. Bojim se da je to bajka.
Preporučujem 23
Sreten Bozic -Wongar
U Beogradu se oko 1955g pricalo kako je nekada Milovan Djilas pisao price. Ocekivalo se u tim predratnim godinama da ce postati dobar pisac.Na nesrecu okrenuo se politici i Komunistickoj partiji sto mu nije nista dobro donelo. Da je ostao veran pisanju citale bi ga generacije.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja