sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:45

Borba malog Petra i njegove braće

U neomalterisanoj kući, podno Kamilje, gde sve fali i gde je sve dotrajalo, živi petočlana porodica Vulićević
Autor: Biljana Radomirovićnedelja, 14.05.2017. u 22:15
Породица Вулићевић у својој кући: на прозорима некакви најлони „кроз које се ништа ноћу не види”, док промаја бије кроз рупе јер је силикон са штокова ко зна кад отпао (Фото Б. Радомировић)

Leposavić – Samo dan po Đurđevdanu, trojica malene braće Vulićević, dvanaestogodišnji blizanci Petar i Spiridon i godinu dana mlađi Sretko, krstili su se u crkvi Sveti Vasilije Ostroški u Leposaviću. Ispunili su želju ovi mali veliki borci, đaci Osnovne škole „Kosovski božur” iz Kosovske Mitrovice, sa isturenim odeljenjem u Leposaviću.

Sva trojica, gde najmlađi po visini odskače, su u istom, četvrtom razredu. Dele iste knjige, školski pribor, odeću, pohabanu obuću, a dele i jedan dotrajao ulegao krevet, na kojem poprečke spavaju.

Nevolja ih je bratski zbližila u specijalnoj školi, u kojoj su naučili prva slova, otplakali „nešto što im nije po volji”, naučili da crtaju Isusa Hrista, crkve i manastire, zavoleli informatiku, ali i onda kada su saznali da mali Petar ima visok pritisak i da ne sme da okusi so. „Tri puta dnevno Pero ide u dom zdravlja da mu doktori mere pritisak. U decembru prošle godine, pedijatri u Domu zdravlja u Leposaviću su mu otkrili bolest. Isto su potvrdili i u Tiršovoj u Beogradu, gde je doktor kazao da Pero ama baš ništa slano ne sme da okusi”, spuštenog pogleda, zagledan u cigaru, priča Dragiša, otac trojice mališana, dok sedimo za klimavim stolom pokrivenim nekom izbledelom mušemom, na još klimavijim rasparenim stolicama. „Je l’ hoćete da napišete da je naša ulica Topličkih ustanika bez broja?”, upada u mučnu tišinu Spiridon, najvrcaviji od trojice braće, dok na sto spušta nacrtane crkve, manastire, Isusa Hrista i u dahu moli! „Da vam recitujem himnu ’Bože pravde’?” „Ajde, Spiro, da vidimo je l’ celu znaš”, kažemo, dok ko po komandi sa kreveta skaču Pero i Sretko, hoće i oni.

Bejasmo zatečeni Spirovim recitovanjem, tu u malenoj kuhinji, koja je i dnevna i spavaća soba, sa sve „smederevcem” koji je, reklo bi se, poboden nasred tamnog, ko zna kada okrečenog sobička.

Na prozorima nekakvi najloni „kroz koje se ništa noću ne vidi”, dok promaja bije kroz rupe jer je silikon sa štokova ko zna kad otpao.

Majka Mirija (40) spustila pogled, ne progovara, zagledana u vrhove, bar tri broja većih papuča. „Izvinite, je l’ mogu ja nešto da kažem?”, molećivo, tihim dečjim glasićem javi se Pero, vižljasti dečak kojeg je bolest, kako reče, „dovela na 42 kila”. „Znate, ja sam jeo sve slano. A, sada ne sme majka ni hleb da posoli. Mesi mi svako jutro. Ali, evo danas sam pojeo burek. A, nisam smeo! A, je l’ znate šta me je obradovalo? Rekli mi u jednoj buregdžinici da će samo za mene da mese neslan burek. I, još nešto da vam kažem! Volim sve pedijatre dole u domu zdravlja i druge doktore koju mi mere pritisak kad zakasnim”, kao starmali, i dalje se izvinjavajući „što upada dok tata govori”, priča Petar, dok u ruci gužva neke pare, koje su on i braća dobili na krštenju.

„Samo još ovo da kažem! Dobili smo 35 evra, a za sve pare kupićemo pet kila bataka. To sada volim da jedem. Al’ ne sme da bude ni trunka soli”, jedva čujnim, tananim glasom, ko da se srami, izusti Petar, dok mu bistre suze zamagliše pogled.

Vulićevići žive od kosovskog i dečjeg dodatka i od 30 evra, koliko prima Dragiša na ime rada u Rafineriji „Trepče” u Zvečanu, u kojoj je do rata radio. Često ostanu bez lekova jer u „državnim apotekama nema”, a iz Raške im tek nekad neko donese. Tamo se lekovi dobijaju na propisani recept. „Išao sam u ’Trepču’, u Zvečan, tražio da me vrate da radim puno radno vreme. Niko mi glave nije okrenuo. Molio sam i ovde u Leposaviću u Flotaciji, ali mi kažu: ’Može, ali u rudnik.’ Ja sam bolestan, nisam za rad pod zemljom. Imam slabo srce, gušenje, slabovid sam. Neka me vrate u Rafineriju, ili neka mi daju neki posao ovde. Ja hoću da radim, ali niko me ne vidi”, govori u dahu rečiti Dragiša, otac tri dečaka, tri uzdanice, kojima sudba baš nije išla naruku.

Vrzmaju se Spiro i Sretko, hteli bi „svašta da pokažu i kažu”, ali znaju za red, pa puštaju roditelje da o jadu govore.

Nemaju Vulićevići, tu u Leposaviću, u naselju zvanom Do, ništa od stoke. Dok su bili u Zabrdu, selu gde je Dragiša rođen, držali su kravu, kokoške, sejali luk, krompir, zaoravali njive.

Sada ništa ne rade „jer sve mora da se plati”.

„Od ovih para, nisam u stanju da plaćam oranje. Trebao bi mi traktor ili kultivator, imam gore u selu i šumu, a ja eto, kupujem drva”, zamišljeno priča Dragiša, oženjen Mirijom, Gorankom iz sela Orćuša.

Upoznali se, kaže u Kosovskoj Mitrovici, pred „Metohijom”.

Pitali ga mnogi, priča Dragiša, „kako je nađe”. „A kako oni svoje žene nađoše?”, malo se brecnu domaćin kuće, gde su sve stvari dotrajale, stare, gde se u jednoj od te dve sobe naherio trokrilni šifonjer i gde je sve krcato stvarima „koje će zatrebati”, gde u kupatilu curi voda i u kojem, u koritu, na ruke Mirija pere veš.

Prizemna neomalterisana kuća na kojoj klaparaju vrata i koja vetar odozgo s Kamilje, potkopaoničkog brda otvara i gde Petar, Spiridon i Sretko žive svoj mali život koji ne zna za more, za zoološki vrt, za utakmice Zvezde i Partizana.

Imali su priliku da idu na more, rekoše nam u Specijalnoj školi „Kosovski božur”, ali nisu. „Nismo mogli da ih pustimo”, i dalje ne diže pogled Mirija, sitna ženica, kojoj se teška muka svalila na nesretni život.

Opet graja, najbučniji Sretko, ali ni Spiro ne zaostaje. „A imate li vas trojica neku želju?”, dadosmo se u priču sa malenom braćom koja su se sve vreme nešto domunđavala i smejala, na onom istom raspadnutom krevetu gde sva trojica spavaju. „Je l’ može crveno biciklo? Da vozim do doma zdravlja”, oglasi se Petar. „I, meni biciklo, ali sa onom trubom što svira. Pa da se spustim dole, do centra”, isprečio se Sretko. „I meni. Bilo koja boja”, najglasniji je Spiro.

Hteli bi i tablet i mobilni da „slušaju crkvenu muziku”... „A ko to ispunjava želje?”, sramežljivo upita Petar, kojem je već bilo vreme da ide i da meri pritisak.

Rekosmo: „Želje ispunjavaju ljudi dobre volje!”


Komentari3
a6917
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Citalac
Jel moze neko da mi kaze, redakcija Politike ili neko drugi, postoji li neki proveren ziro racun da se novac uplati ovoj porodici?
Biljana Radomirović
Videću, danas, na koji način možete novčano da pomognete Vulićevićima! Ostaviću poruku u komentarima (broj žiro računa ili, već kako Vulićevići budu rekli). Hvala, Biljana Radomirović
Preporučujem 8
Еладан
Покажимо се сада и нађимо се овој деци-невољницима, браћо Срби. Да поновим још једном: адреса је Драгиша Вулићевић, Топличких устаника бб, насеље До, 38218 Лепосавић Да Бог поживи ову тројицу малишана, и да се њиховим родитељима помогне да привреде и децу изведу на пут!!!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja