četvrtak, 27.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:08
70. KAN

Kako me je ubio američki graničar

Minut ćutanja za mančesterske žrtve, Injarituova izbeglička virtuelna realnost i razočaranje novim filmovima Hanekea i Lantimosa
Autor: Dubravka Lakićutorak, 23.05.2017. u 22:00
Из филмa „Срећан крај” и ВР-инсталације „Месо и песак” (Фото: Кански фестивал)

Kan Tačno u 15 časova je u svim dvoranama i prostorima 70. Kanskog festivala zavladala jednominutna tišina. Minut ćutanja u znak solidarnosti sa mančesterskim žrtvama terorizma, njihovim porodicama i britanskim narodom.

Kanski festival je, kako je zvanično saopšteno, želeo da na ovaj način izrazi užasnutost, bes i ogromnu tugu zbog ovog tragičnog događaja – „još jednog napada ne samo na javnost, već i na kulturu, omladinu i radost, na našu slobodu, velikodušnost i toleranciju – na sve ono što je i festivalu i umetnicima i filmskim gledaocima drago i blisko”.

Najznačajniji filmski festival u Evropi, pa i na svetu, pritisnut je osećanjem tuge i dodatne nelagode. Ni svet ni Kanski festival već duže nisu isti. Bezbrižnost ovde više ne spava...

***

Taj osećaj se izgubio odmah i u susretu sa fascinantnom virtuelnom instalacijom „Meso i pesak” meksičkog rediteljskog maga Alehandra Gonzalesa Injaritua i slavnog snimatelja Emanuela Lubeckog koja svoju svetsku pretpremijeru ima u okviru 70. Kana.

Nekih dvadesetak minuta vožnje od Kana, u hangaru obližnje fabrike dočekuje vas mladi ljubazni domaćin, uzima i zaključava sve stvari koje nosite sa sobom i daje kratko obaveštenje. „Ući ćete u potpuni mrak, hodaćete peskom pustinje na meksičko-američkoj granici i imaćete bliski susret sa meksičkim imigrantima. Ukoliko budete osetili strah ili bilo kakvu nelagodu samo dignite ruku ...”

I dok sam trepnula okom već sam bila unutra. U Injarituovoj virtuelnoj realnosti. Puna prašine koju mi je na lice nanosio pustinjski vetar u sutonu, nesigurna gde sam i kuda to idem. Sve do susreta sa grupom imigranata među kojima su i majke sa bebama i jedna petogodišnja-šestogodišnja devojčica koju sam instinktivno sve vreme zaklanjala svojim telom od trenutka kada su na nas prvo nasrnuli policijski psi, pa onda i sami američki graničari sa dugim cevima uperenim direktno u naša prsa.

„Na kolena, na kolena! Ruke iza glave! Izuvaj svoje cipele!”, vikali su neprestano, nadjačavajući krike ovih uplašenih meksičkih nesrećnika čak i zvuk helikoptera koji je leteo nad našim glavama osvetljavajući pustinjski prostor. Panika, zbunjenost, strah, pesak koji se lepi za bosa stopala i lice, devojčica iza mog tela sve do trenutka dok je nisu ugurali u policijski kombi.

Krećem spontano ka policajcu koji je uperio oružje ka obližnjem grmu, radoznala da vidim ko se tamo krije. Ubila me radoznalost! Nisam reagovala na njegovu komandu: „Na kolena, na kolena!”, nastavila sam da hodam ka grmu nesvesna da je taj užasan zvuk koji sam upravo čula, zapravo zvuk metka s kojim me je on upucao. Sve mi se zamaglilo pred očima. Još koji trenutak se kao u daljini čuju zvuci i onda zavladaju i potpuni mrak i potpuna tišina, znak da više nisam živa. Sa očiju mi skidaju taj posebni uređaj koji mi je i omogućio da u svega šest i po minuta doživim sva poniženja, dehumanizaciju meksičkih i latinoameričkih imigranata na granici sa Amerikom. Neverovatno iskustvo! Uzbudljiv susret sa stvarnošću uz pomoć nove filmske tehnologije novog veka. Ne znam koliko ova instalacija virtuelne realnosti može da košta, ali bi bilo sjajno ukoliko bi se ona jednog dana pojavila i u Srbiji. „Meso i pesak” je vanserijsko umetničko delo koje donosi veliko uzbuđenje.

***

Veliko uzbuđenje vladalo je i pred projekcije takmičarskih filmova austrijskog autora Mihaela Hanekea i njegovog grčkog kolege Jorgosa Lantimosa i kako to obično biva usled (pre)visokih očekivanja, sa oba filma se izašlo sa onim gorkim osećajem velike razočaranosti. Hanekeov „Srećan kraj” je neka vrsta autokarikature u kojoj on poseže za svim onim što je do sada radio, ali na način koji je znatno ispod njegovih dosadašnjih dela. Sama ideja filma je bila obećavajuća – Haneke prati jednu savremenu francusku buržoasku porodicu i odnose među njenim članovima, smeštajući njeno „carstvo” u Kale, primorski grad koji je već duže vreme poznat po „Džungli” – najvećem nehigijenskom ilegalnom izbegličkom kampu u Evropi, odakle migranti sa Bliskog istoka i Afrike kreću u pokušaj ulaska u Veliku Britaniju.

Nažalost, iako je jasno šta je kao autor hteo da kaže ovim filmom, Haneke je lišio gledaoce bilo kakvog susreta između dva potpuno različita sveta koja u filmu, baš kao i u životu, egzistiraju ne mešajući se jedan sa drugim. Sva autorova pažnja je fokusirana na dekadenciju bogataške porodice, na nemoral koji u njoj vlada zaklonjen hladnom ljubaznošću, na zločine koji ostaju nekažnjeni i na telefonske snimke koji su u slučaju „Srećnog kraja” zamenili one video-trake iz „Benijevog videa”. Sve je tako hanekeovski i u ovom filmu u kojem igraju Izabel Iper, Žan-Luj Trentinjan, Matje Kasovic, ali to ipak nije Haneke na svom visokom nivou...

Kao što sam već napomenula, ni Jorgos Lantimos sa filmom „Ubijanje svetog jelena”, u kojem igraju zvezde Nikol Kidman, Kolin Farel i sjajni mladi irski glumac Beri Kegan, nije dostigao one visine svojih prethodnih filmova „Očnjak” ili „Jastog” koji su od njega stvorili rediteljsku zvezdu. „Ubijanje svetog jelena“ je užasno hladan film, žanrovska mešavina melodrame, trilera, čak i horora, očigledno inspirisan Hanekeovim filmom „Smešne igre” i zlom i sociopatijom koji rastu u telima otuđene dece otuđenih savremenih roditelja.

Inspirisan je i klasičnom grčkom tragedijom o sinoubistvu zarad spasa ostatka porodice i slično. Iako je u filmu sve estetski savršeno i utegnuto, priča o hirurgu čijom je greškom preminuo pacijent, zbog čega će sin žrtve lekarskog nemara krenuti u osvetnički pohod, gledaoca nad kojim lebdi pitanje čemu sve ovo, na kraju ostavlja prilično ravnodušnim...

Olivera Katarina pred publikom

Kan – U programu „Klasici” gledaoci će večeras videti restauriranu kopiju legendarnog filma Aleksandra Saše Petrovića „Skupljači perja” nagrađenog u Kanu 1967. i lično pozdraviti jednu od zvezda ovog filma – glumicu i pevačicu Oliveru Katarinu.

Ponovnim boravkom u Kanu posle pola veka, na poziv i u organizaciji Jugoslovenske kinoteke i FCS-a, barem delimično se ispravlja nepravda nedavno naneta glumci kada je u Beogradu nisu pozvali na obeležavanje jubileja nastanka „Skupljača perja”.


Komentari2
096d2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

milena milic
bilo ih je briga.Posle posla i dobre klope uvaljivali su se u fotelje i uzivli u prenosu bombardovanja Srbije.
Boris
A kada su Srbi ubijani od Vardara od Triglava...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja