subota, 30.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 27.05.2017. u 22:00 Ana Otašević
RAZGOVOR NEDELjE: ENKI BILAL, francuski strip-crtač

Uloga umetnika je da upire prstom

Vladimir Veličković je među onima čije me je delo pratilo. Napravljeni smo od istog materijala, svet koji slika odlično razumem, jer sam i sam njegov deo
Енки Билал у свом атељеу на Корзици (Фото: лична архива)

Enki Bilal je uspeo ono što retko kojem strip-crtaču pođe za rukom – vinuo se u sam vrh savremene umetnosti. Njegovi crteži u poslednjoj deceniji na aukcijama su dostizali cene kakve nijedan drugi francuski umetnik nije uspeo da postigne. Rekord je dostigao crtež iz albuma „Žena zamka”, iz 1986. godine, koji je pre dve godine u Hongkongu prodat za 361.000 evra.

Bilalovi vizionarski svetovi, u čijem je centru čovek u stalnoj transformaciji, razapet između rušilačkih i stvaralačkih poriva, dosta duguju nasleđu koje je poneo iz Beograda, gde je rođen, iz zemlje kojoj se iznova vraća kao jednom od izvora inspiracije. To je i razlog zbog kojeg često sarađuje sa umetnicima sa ovih prostora koji žive u Francuskoj, poput slikara Vladimira Veličkovića, koga navodi kao jednog od svojih uzora.

Rezultat estetskog i idejnog prožimanja dvojice umetnika jeste diptih koji su nedavno naslikali u četiri ruke.

Osećaj nestabilnosti, neukorenjenosti i potreba da se iznova rekonstruiše kroz traganje, u ranijim radovima vezan za svet 20. veka, za ratove i ideologije totalitarizma, dobija novu dimenziju u Bilalovim novim radovima, inspirisanim velikom društvenom promenom koju donosi digitalna revolucija. Dok je u dosadašnjim albumima njegova vizija sveta često imala istorijsku dimenziju, u albumu na kojem trenutno radi ona je isključena.

Kao i ranije, kada bi poželeo da pronađe mir od pariske vreve i posveti se radu, Bilal se povukao u kuću na Korzici, u intimu svog ateljea, odakle je odgovarao na naša pitanja.

– Svi kažu da se na Korzici ne radi, ali ja ovde radim. Tu je moj atelje, okrenut severoistočno da mi ne bi smetalo svetlo, tu je i bioskopska sala za projekcije, slike… U Parizu osećam veliku agresivnost, ovde je mirno, zato ovde radim. Svetlo me podseća na Jadransko more, na moje detinjstvo, na Beograd i raspuste na jadranskoj obali – kaže za „Politiku” Enki Bilal.

Šta je tema albuma na kojem radite?

Priča je složena, nazvao sam je „Bag”, na engleskom ova reč ima dvostruko značenje, može da bude kompjuterski bag – greška, ali i insekt. Oba elementa su u ovoj priči koja je smeštena u blisku budućnost, u 2040. godinu. Reč je o našoj zavisnosti od numeričkog sveta. Numerička revolucija je na putu da izmeni svet. Sve pada u zaborav preko noći, brutalno. U narednih dvadesetak godina doživećemo velika iznenađenja, partije više neće postojati, društvom će se upravljati na novi način, promeniće se odnos prema radu, novcu. U mojoj priči numerički svet odjednom nestaje i ljudi postaju siročići digitalne epohe.

Na Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji upravo je izložena vaša instalacija, koju posetioci mogu da vide do 31. jula u venecijanskom arheološkom muzeju. Ova dva toka, dela savremene umetnosti i rad na strip-albumima, odvijaju se paralelno?

Drugi put izlažem na Venecijanskom bijenalu i ova instalacija nije u vezi sa stripom. To su dve različite stvari, ali je u osnovi uvek crtež, slika. U stripu je, pored crteža, važna i naracija.

Šetajući se kroz Bijenale, primetio sam da ima malo crteža i slike u savremenoj umetnosti. Postoji praznina, nema više slikara koji uspevaju da se nametnu u svetu savremene umetnosti. To je šteta, jer čak i značajne zemlje predstavljaju veoma prosečne stvari. To je tendencija u savremenoj umetnosti.

Eksperimentišete u različitim umetničkim medijima, ali se uvek vraćate stripu?

Tražim nove izazove, ali mi je veoma važna naracija. Veliki deo mog rada je posvećen pisanju, zato se vraćam stripu, koji je osnova mog rada. Imam i filmski projekat, ali je danas vrlo teško raditi na filmu, pogotovo sada, u vreme krize. Teško je napraviti naučnofantastični film, to nije u francuskoj tradiciji. Savremena umetnost je ekskurzija, to me privlači, ali u savremenoj umetnosti ima manje dubine nego u stripu, u kojem sam veoma slobodan. Instalacija zavisi od vremena, prostora, sredstava, a album na kojem radim je intelektualni i umetnički poduhvat na duže staze.

Naracija je bila prisutna i u vašoj izložbi u Luvru iz 2012. godine, svojevrsnom dijalogu sa istorijom umetnosti i delima koja su izložena u ovom muzeju. Prošlost i sadašnjost se prožimaju u vašem radu?

Rad na toj izložbi pružio mi je slobodu u odnosu na prošlost. Izmislio sam priče koje niko ne može da proveri, zasnovane na istorijskim činjenicama. Istinito i izmišljeno mešaju se u naraciji o likovima koje sam nacrtao u vezi sa delima izloženim u muzeju. Jedan francuski novinar pitao me je kako sam uspeo da pronađem tragove o tim ljudima i njihovim životima. Kada sam mu rekao da je sve izmišljeno, zanemeo je. Mislio je da sam pristupio kao istoričar, a zapravo je u pitanju mašta koja se razvila iz istorijskih podataka. Moj način rada jeste da uvek unesem maštu u stvarnost.

Njihove izmišljene biografije oživljavaju društveni kontekst epohe u kojoj je nastalo delo koje vas je inspirisalo. Da li je društveni kontekst važan da bismo razumeli umetnika i njegovo delo?

Naravno, verujem da će, kad budu posmatrali moj rad u budućnosti, razumeti da sam bio istinski proizvod svoje epohe. Otkad sam počeo da radim na stripovima svestan sam da je moj rad vezan za epohu u kojoj živim, iako se često igram sa sopstvenim sećanjima i prošlošću naše civilizacije. U tom šetanju između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jeste fotografija epohe. Uzimam slobodu u načinu na koji se prema njoj odnosim, ali je ne izdajem. Epoha je glavni vektor moje inspiracije – stanje sveta, moje poreklo, rođenje u Beogradu koje je odredilo moju strast prema politici i geopolitici. Kada ste rođeni u Jugoslaviji početkom pedesetih, neminovno je da vas je obeležila njena istorija, Titova epoha, ratovi…

Ostajete vezani za to kulturno nasleđe?

Naravno, na prvom mestu zato što ne mogu da ga izmenim, to je moje nasleđe. Da sam rođen u Francuskoj pedesetih godina prošlog veka imao bih manje bogato nasleđe od onog koje sam poneo iz Jugoslavije. Jugoslavija je tih godina bila složenija, Francuska nimalo nije ličila na Jugoslaviju posle rata i tenzije koje su vladale u to vreme. Ne treba zaboraviti etničko bogatstvo, mešanje stanovništva koje je karakteristično za to vreme u Jugoslaviji. To je bogatstvo koje ostaje čitavog života.

Vaš pogled na savremeni svet je lucidan, neki kažu pesimistički. Bavite se temama ratova, ekoloških katastrofa, društvenim potresima…

Ne vidim sebe kao pesimistu. U mojim strip-albumima ima i mnogo humora. Uloga umetnika jeste da gleda i rekonstruiše ono što je video. Autofikcija me ne interesuje, kao ni socijalne teme, toga je dosta u novinama. Pratim šta se sada prikazuje u Kanu, to su uglavnom socijalne drame, autofikcija, ljudi koji pričaju o svom životu. To me ne interesuje, više volim velike teme. To je možda posledica mog odlaska iz Jugoslavije u Pariz, promene sveta, političkog miljea. A kad se latite velikih tema koje se tiču naše budućnosti, odmah je teže, uznemirujuće. Kada u „Snu monstruma” 1998. godine najavljujem versko mračnjaštvo koje će zahvatiti planetu, nije moja krivica što je to danas realnost. I to se nastavlja, videli smo u Mančesteru. Uloga umetnika je da upire prstom.

Često navodite Vladimira Veličkovića kao jednog od uzora. Nedavno ste radili na zajedničkoj slici. Kako je izgledao taj rad u četiri ruke?

Napravljeni smo od istog materijala, svet koji slika odlično razumem, jer sam i sam deo tog sveta. Veličković je među onima čije me je delo pratilo. Pored Fransisa Bejkona i Lusijana Frojda, on je slikar koji je na mene najviše uticao. Zajedno smo radili na platnu velikog formata, iz dva dela. Svako je počeo od detalja, od teme, ostavljajući prostor onom drugom za intervenciju i onda smo se zamenili. On je radio u ulju, a ja u akriliku. Odan je ulju, te je bio sumnjičav, govorio mi je da akrilik neće da opstane, ali sam ga razuverio. Mnogo mi se dopao ishod, ta slika je potom prodata na aukciji.

Tada je rođena ideja da nastavite saradnju…

Razgovarali smo o zajedničkoj izložbi, ali ja nisam bio zadovoljan galeristom iz Brisela. Rado bih uradio zajedničku izložbu, ali na drugom mestu.

Vaši crteži postižu rekordne cene na aukcijama, poput francuskog Džefa Kunsa…

Tržište savremene umetnosti me prevazilazi. Prijatno je, razuverava, ali ne menja ništa u mom načinu rada. Za razliku od Džefa Kunsa, sve radim sam i potpuno sam predan svom radu. On je pre svega industrijalac, biznismen. To je razlika između umetnika i zanatlije. Savremena umetnost je i to, preduzeća koja zapošljavaju osamdeset, sto osoba koje za njih rade, a umetnik je šef preduzeća. Ne vidim sebe u tome. Uvek sam radio sam u ateljeu i nastavljam tako da radim, kao Veličković, kao Frojd i Bejkon. Mi smo ljudi ateljea, usamljenici.

Komentari5
9d3fe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Crtez je osnova slike... dajte mi dobar crtez i naslikacu ga blatom. Nazalost uplivom savremenih tehnologija crtez u tradicionalnom obliku se igubio u tom haosu grafickih tabli, tastera na mob. telefonu covek je postao rob tehnologija. A nasa civilizacija je zapocela u pecinama Altamire upravo na pecinskom crtezu klasicno obrazovanje je zapostavilo etiku i estetiku i polako se pretvorilo u eksponenta informatiskog drustva, uloga umetnosti je komercijalizovana kroz web ili industrijiski dizajn dok se klasicna umetnost proterana u muzeje i ono malo galerija u Njujorku, Rimu i Parizu... Bijenale je samo odraz tog vremena u kome je umetnost sve samo ne umetnost.
Dragan
Francuzi bi rekli "du prout prout".
Radoslav Jovanovic
"njegovi crteži su dostizali cenu".... Zato i" ne volim " umetnost, sve se svodi na prodaju kao i svaka druga roba. A tamo bogati kupuju da pokažu kako mogu.
Мајкан
Као да сте рекли да не волите саобраћај зато што су нека возила скупа. Уметност је при врху сваког друштва због чега често изгуби своју истинску суштину а то је оплемењивање човечијег духа. Али то није разлог да одустајемо од уметности.
Talicni Opanak
Kapa dole,maestro!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja