četvrtak, 06.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 30.05.2017. u 22:00 Dubravka Lakić
INTERVJU: Dajana Kruger, dobitnica nagrade za najbolju glumicu u Kanu

Žena bez šanse za poslednji poljubac

​70. KAN -Živim u Njujorku, u najimigrantskijem gradu na svetu, u kojem je svakodnevno moguće videti kako se prebijaju ljudi iz rasističkih pobuda
Дајана Кругер (Фото Фонет/АП)

Kan – Od maloletničke manekenske karijere u Parizu, preko francuske škole glume i prvih glumačkih filmskih uspeha u Francuskoj, pa sve do uloga u američkim blokbasterima poput „Troje” Volfganga Petersena, „Infiltratora” Breda Furmana, „Nacionalnog blaga” Džona Tirteltoba ili „Prokletnika” Kventina Tarantina, životni i glumački put nikako nije navodio Dajanu Kruger u zemlju svog rođenja – u Nemačku.

Sve do sada, kada je zahvaljujući saradnji sa Fatihom Akinom u filmu „Niotkuda”, posle toliko godina prvi put snimala u Nemačkoj i na maternjem jeziku.

I sada već znamo kako se to završilo. Sa zasluženom nagradom za najbolju glumicu 70. Kanskog festivala, prema odluci žirija kojim je predsedavao Pedro Almodovar.

U razgovoru za „Politiku” vođenom posle njene neprospavane noći na plaži hotela „Mažestik”, Dajana Kruger je govorila i o velikoj tremi pred svetsku premijeru filma u Kanu, o liku mlade majke Katje, Nemice udate za Turčina, koja je izgubila sina i muža u eksploziji bombe koju su podmetnuli pripadnici neonacista i o samom filmu koji je podigao adrenalin gledalaca i otvorio polemike u samoj festivalskoj završnici...

Vaš prvi nemački film i prvi na vašem maternjem jeziku, kako to?

Napustila sam Nemačku veoma mlada, sa svega 15 godina. Otišla sam u Francusku da bih bila model, tako da nije postojala mogućnost da upoznam filmski svet u Nemačkoj ili ostvarim neke kontakte. Moji prvi glumački koraci bili su u Francuskoj, a tek sada se stvorila prilika da zaigram i na maternjem jeziku.

I pre ste poznavali Fatiha Akina?

Za njega sam znala i pre našeg prvog susreta koji se dogodio pre pet godina baš ovde u Kanu. Njegovi filmovi su uticali na moju generaciju. Sećam se tih svojih tinejdžerskih odlazaka u bioskop u Nemačkoj.

Kako ste reagovali kada vam je baš on ponudio tu prvu nemačku ulogu?

Bila sam veoma nervozna zbog svega toga. Brinula sam se kako bi sve to moglo ispasti. Mogu da kažem da sam bila i veoma nesigurna, jer je trebalo da učestvujem u veoma snažnoj i aktuelnoj priči punoj suza i da baš to bude moj prvi nemački glumački zadatak.

Videli ste burne reakcije u Teatru Limijer posle zvanične projekcije filma, ali kako ste ih vi doživeli?

Bila sam baš ganuta i to se videlo. Osetila sam istovremeno i ogromno olakšanje i neki duboki osećaj zahvalnosti, jer sam zaista unela celu sebe u ovaj film. Zaista sam skočila sa previsoke stene, ali sam se dočekala na noge. Znam da se na duže neću rešiti ove uloge i svega onoga što sam za lik Katje osećala. Sve ovo je na mene mnogo uticalo, nekako me je promenilo i zato je reakcija publike koja je duboko doživela ovaj film u meni stvorila najbolji i najvažniji osećaj ikada.

„Niotkuda” je snažan, aktuelan i provokativan film, vaš lik u njemu skončava kao bombaš-samoubica, kako ste vi gledali na ovakav izazov?

Znala sam scenario i znala sam u šta se upuštam, ali kada ste glumac vi ne sudite liku koji igrate. Vi ga prihvatate takvim kakav jeste i hodate najbolje što možete u njegovim cipelama. Na publici je da prosuđuje i osuđuje, da sama za sebe odlučuje i razmišlja kako bi ona sama reagovala u sličnim prilikama u stvarnom životu.

Kako ste postali Katja i pronašli pravi izraz za toliku patnju i želju za osvetom?

Svi mi, u većoj ili manjoj, meri poznajemo taj osećaj patnje, ali sam ja imala i izuzetno dug period priprema za ovu ulogu. Provela sam četiri meseca u Hamburgu, upoznala i analizirala okruženje, družila se sa majkama i ženama iz mešovitih nemačko-turskih brakova, upoznala i žrtve rasističkih napada i žene koje su nasilno izgubile muževe i decu i sve je to uticalo na uverljivost lika koji sam gradila dok nisam postala ona – Katja. Sve te žene sa kojima sam razgovarala rekle su mi istovetnu stvar, a to je da nisu imale priliku da vide tela svojih najvoljenijih kako bi ih zagrlili, poljubili ih i poslednji put se oprostili od njih i to je ono što strašno boli. Teško je objasniti svu tu energiju koju sam kao Katja imala u ovom filmu. Ta energija je jednostavno pala na mene tokom poslednja dva meseca priprema i nije me napuštala ni tokom snimanja filma. Čak ni sada.

Sa stanovišta emotivnosti, koji je po vama krucijalni filmski trenutak za lik Katje?

Ima ih mnogo, ali je možda najgori onaj kada je Katji saopšteno šta se dogodilo, da neće moći da vidi i poljubi tela sina i muža, jer tela nema i policajac kaže: „To su samo komadići mesa”. Takođe, tu je i ta scena u sudnici kada Katja sluša detalje iz izveštaja forenzičara. To je užasno i mene lično je slomilo.

Akinov film je i o narastajućem besu i nasilju u Evropi, o rasizmu i politički je određen?

To je ipak više pitanje za Fatiha, jer je on politički angažovan, ali da – ovo jeste film koji ukazuje i na narastajuću opasnost od neonacizma u Nemačkoj i Evropi. Mogao bi biti i film o džihadističkom nasilju, ali je za mene ovo pre svega film o tome kako živeti posle terorističkog napada koji ti je odneo sve najmilije i najvoljenije. Gledamo užase na televiziji i u filmovima, ali niko ne govori o ljudima koji su preživeli te užase. Ne govorimo o porodicama žrtava, o majkama žrtava i ne govorimo o tome kako li oni uopšte nastavljaju život. To je za mene najvažnije u ovom filmu.

Možete li sada da kažete da ste bolje upoznali Nemačku i da znate više o životu Turaka u njoj?

Fatih Akin je sin turskih imigranata i ovo je negde i njegova životna priča. Nije to samo tako u Nemačkoj. Živim u Njujorku, u najimigrantskijem gradu na svetu, u kojem je svakodnevno moguće videti kako se prebijaju ljudi iz rasističkih pobuda. Mi živimo u takvom svetu i to je globalni problem.

Katja u filmu ima poseban odnos prema tetovažama, a vidim, vi ih nemate?

Nemam, ali sam obećala Fatihu da ću, ako odemo u Kan, istetovirati istovetno hamburško brodsko sidro, kakvo on ima na mišici. Mislila sam da je na to zaboravio, ali me je već nekoliko puta podsetio na obećanje.

Vaša uzbudljiva američka karijera nije vas udaljila od evropskog filma?

Nije, i dalje se trudim da snimim bar jedan francuski film godišnje. Posle filma „Niotkuda” možda ću češće snimati i u Nemačkoj.

Postoji li neki reditelj o kojem sanjate da ćete s njim raditi?

Postoji! Mihael Haneke! Upoznala sam ga u Kanu kada je osvojio „Zlatnu palmu” za film „Bela traka” kada sam i ja bila članica žirija. Prišla sam mu sva srećna, obratila sam mu se na nemačkom, čestitala mu, predstavila se i rekla mu koliko bih volela da sarađujemo, a on je samo pružio ruku, rekao: „Drago mi je” i krenuo dalje. Slično je bilo i ove godine na večeri povodom 70. rođendana festivala. Sedela sam preko puta Hanekea zajedno sa Kristofom Valcom i sva srećna ga pitala da li se seća kada smo se upoznali, a on je samo rekao „Da, sećam se”. I to je bilo sve. Toliko o mom neostvarenom snu. Ako znate način kako da ga ubedim da sledeći film radi sa mnom, vi mi ga otkrijte.

Komentari0
baee1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja