Prvi dokument potreban da bi se odredile smernice srpske kulturne politike iznet je pred sud javnosti. Strategija razvoja kulture zamišljena je kao putokaz za srpsku kulturu u narednih deset godina. Slične strategije u praksi evropskih zemalja donose se na kraći period, a Ministarstvo kulture i informisanja imalo je ambiciozniji plan, s namerom da uredi oblast kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva.

S ministrom kulture i informisanja Vladanom Vukosavljevićem razgovarali smo o ciljevima koji su postavljeni, akterima na kulturnoj sceni, položaju umetnika i smeru u kojem se kreće srpska kultura.

Šta je bilo s prethodnim strategijama koje su završile u fioci?

Nisam upoznat s detaljima. Možda nije bilo dovoljno energije ili političke spremnosti da se s njima izađe u javnost.

To se dovodi u vezu sa čestim promenama ministara, koji ne uzimaju u obzir ono što su radili njihovi prethodnici i kreću od nule…

Ne bi dobro bilo da ministri posmatraju strateška pitanja po sopstvenom nahođenju. Strategija obuhvata čitav niz tema oko kojih mora postojati saglasnost. Teme strategije moraju biti: kulturno nasleđe i savremeno stvaralaštvo, definisanje kulturnog prostora i jezgra, identitetska pitanja, zakonodavna aktivnost, razvoj publike i veće učešće nevladinog sektora, zaštita kultura nacionalnih manjina. Teme su poznate, pitanje je kako ih ispuniti sadržajem, odlučnim namerama i održivošću.

Zašto nije konsultovan Nacionalni savet, savetodavno telo koje je učestvovalo u izradi prethodnog nacrta?

Nacrt strategije dostavljen je Nacionalnom savetu, iako mu je mandat istekao još polovinom 2016. godine, a u toku je složena procedura izbora novog sastava. U ovom telu su predstavnici različitih institucija. Ministarstvo je predložilo četiri člana, a od ostalih predlagača dobili smo imena njihovih kandidata.

U Nacionalnom savetu kažu da je u nacrtu korišćeno nekoliko različitih strategija, u izvesnoj meri nesaglasnih, pa je tekst heterogen…

To su reči samo jednog od članova. Smatram da takva ocena ne stoji. Nisam siguran ni da su ovaj nacrt svi pročitali. Prava su pitanja za prethodni Nacionalni savet za kulturu – kako da za nekoliko godina njihovog rada nije sačinjen ovaj dokument i šta im se isprečilo u tom poslu?

Njihova funkcija je savetodavna.

Mogli su, možda, u nedostatku predloga iz tadašnjeg kabineta, da budu odlučniji u zalaganju za donošenje strategije razvoja ili da sačine svoj predlog.

U predloženoj strategiji prepoznaje se potreba depolitizacije zapošljavanja u kulturi. To znači da na vodeća mesta u kulturi ne treba zapošljavati ljude iz političkih partija?

To je bitno strateško opredeljenje. Međutim, postoje istaknuti stručnjaci u raznim oblastima koji su i politički aktivni. Ne bi smelo da bude mesta politici u kulturi, ali, s druge strane, bilo bi previše strogo da učesnici političkog života, baš ni pod kakvim okolnostima, ne mogu da budu na čelu neke ustanove.

Navodi se, takođe, potreba za transparentnošću. Ministarstvo finansira i sufinansira projekte u kulturi preko komisija. Postavlja se pitanje ko bira članove komisija i po kojim kriterijumima.

Članove komisija imenuje Ministarstvo, a biraju se iz redova istaknutih stručnjaka za izvesnu oblast. To nisu stalne komisije, menjaju se iz godine u godinu i autonomne su u odlučivanju.

Članovi asocijacija Nezavisne kulturne scene Srbije kažu da su sredstva iz budžeta Ministarstva kulture u velikoj meri dodeljivana na osnovu političke podobnosti ili nepodobnosti.

Pomešali su teme i konkurse. Konkurse koje je organizovao Gradski sekretarijat za kulturu izmešali s konkursima Ministarstva kulture i informisanja. Pominju stare zanate… Nikakvi „stari zanati” nisu dobili sredstva na konkursima Ministarstva… To je zamešateljstvo koje se svesno pravi…

U nacrtu se ističe briga za ćirilicu, za srpski jezik, ali šta je s piscima? Oni u Srbiji ne mogu da žive od svog rada. Zašto ne postoji centar za knjigu kao u drugim evropskim zemljama?

Pitanje brige za srpski jezik i pismo je od temeljne važnosti za našu kulturu, a stičem utisak da ga pomalo zaobilazite. A što se tiče centra za knjigu, u nekim zemljama postoji takva institucija, ne u svim. Pitanje je otvoreno, tome i služe javne rasprave. Globalno je prisutna kriza savremenog stvaralaštva. Ali pisci su često teško živeli. Dobri i čitani pisci, što nije uvek identična kategorija, uglavnom dobro zarađuju, mnogi drugi imaju probleme s egzistencijom. To je surova borba na kulturnoj sceni i na tržištu. To da pisci, u načelu, ne mogu da žive od pisanja nije tačno. Postoje desetine pisaca koji pristojno žive od pisanja.

Na koga mislite?

Poznato je da ima pisaca koji žive dobro, ne bih poimence nabrajao.

To je šire pitanje statusa samostalnih umetnika i njihovog položaja, koji se u ovoj strategiji samo uzgred pominje. Na koji način država podstiče slobodno umetničko stvaralaštvo?

Ne bih rekao da je „uzgred” pomenuto. Država i te kako pomaže samostalnim umetnicima, plaćanjem socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a povremeno kašnjenje u tome je otklonjiv problem. Tu postoji okolnost da se status umetnika stiče preko umetničkih udruženja. Status umetnika se stiče tako što ispunite neke esnafske kriterijume, da ste završili umetnički fakultet i da ste imali samostalni nastup ili objavili delo. Tu su umetnici, s razlogom, povlašćeni u odnosu na druge profesije. Uostalom, kojoj se drugoj kategoriji intelektualaca plaćaju doprinosi?

Socijalni položaj umetnika je izuzetno težak, veliki broj živi u nemaštini…

Oduvek umetnici dele sudbinu društva u kojem stvaraju. Neki žive bolje, neki lošije, ali je vaša ocena svakako preterana.

Na to se, između ostalog, posredno ukazuje i u odluci žirija Sterijinog pozorja, u kojoj piše i da „svi godinama komentarišu loše uslove rada u kulturi, nebrigu društva, nedovoljno novca, ne preispitujući pritom tužne i mučne posledice te nebrige”.

To je jedno od mišljenja koje uvažavamo. Žiri je previsoko podigao lestvicu. Njihova odluka se ne uklapa u logiku Sterijinog pozorja s novim/starim konceptom koji bi trebalo da podstiče domaće dramsko stvaralaštvo. Odlukom žirija ono je ocenjeno kao naglašeno ispotprosečno, što mislim da ne stoji, pa je i obrazloženje tome prilagođeno.

Šta mislite o njihovoj oceni da „posledica nedostatka novca, pogrešnih investicija u kulturi nije ništa drugo nego gubitak kvaliteta”? Da li vas ona obavezuje kao ministra kulture?

Ta ocena je vrlo široka, bezobalna. Novca bi trebalo da bude više, ali to ne može da bude opravdanje za nivo kvaliteta… Mislim da je ocena preoštra, a i da je poslužila da se obrazloži odluka koja je izazvala velike kontroverze i brojne negativne ocene u kulturnoj javnosti. Naveli smo (u Nacrtu strategije) da je potrebno doneti zakon o pozorištu. Taj zakon nikad kod nas nije postojao. Naše pozorište funkcioniše bez jasnih definicija i normi, iz toga proizlaze nerešena pitanja o statusu umetnika, radnim mestima, obavezama iz radnog odnosa u pozorištu.

U strategiji se podstiče tržišni model kulture, govori se o razvoju kulturne industrije, o privatizaciji…

Ne podstiče se svuda. U nekim oblastima se upućuje na logiku koja postoji u EU i u savremenom svetu. To je tek deo strategije. Dakle, reći da je strategija posvećena tržišnom modelu kulture nije tačno. Ali činjenica je i da se društveni modeli u svetu menjaju. Liberalizacija tržišta i odnosa u svim sferama dovodi do slabosti ranijeg modela u kojem država može da finansira svaki vid kulturnih aktivnosti. Nema državnog budžeta koji to može da izdrži. Modeli su, globalno gledano, različiti, od SAD, gde ne postoji ministarstvo kulture ni pozorišta koja su finansirana iz budžeta, do modela u Kini, ili nekim drugim zemljama, u kojima rad ustanova kulture velikim delom finansira država.

Koji model vi zastupate?

Ne zastupam nijedan poseban model, osim onog za koji se ispostavi da je najprilagođeniji našim, srpskim okvirima i mogućnostima. Nije moguća politika direktnog preuzimanja gotovih modela. Kulturu ne može više da finansira samo država. Takav model ne postoji. Postojao je, dosta uspešno, u Sovjetskom Savezu, kada je došlo je do velikog razvoja kulture proisteklog iz društvenih, istorijskih, finansijskih i tradicijskih okolnosti neke zajednice u različitim oblastima i savremenog stvaralaštva, baleta, umetničke muzike, književnosti. Dobre rezultate postizali su u očuvanju kulturnog nasleđa, u onom delu u kojem ga nisu uništavali. Tu uglavnom mislim na sakralne objekte.

Postoji opasnost od potčinjavanja tržišnim, a ne umetničkim zahtevima…

To je izazov svake savremene kulture. Postoji naglašen trend banalizacije kulturnih sadržaja. Živimo u Evropi i sve što važi za Srbiju u velikoj meri važi i za evropske zemlje. Tržište nije saveznik kulture, ali opet kultura ne može sasvim bez tržišta.

Najveći broj umetnika koje prepoznajemo kao velikane u istoriji ljudskog roda nije finansirala država, nego su živeli od prodaje svojih dela, od sponzorstava ili mecenatstva, kako se to ranije zvalo. Zaboravlja se kako su se mnogi od njih mučili tokom života, tj. oni koje nisu pomagali veliki sponzori umetnosti i kulture, poput Lorenca Medičija, Fridriha Velikog i drugih.

U nacrtu je predviđeno da se otvori sedam novih muzeja. Kako je to ostvarivo kada još nije završena rekonstrukcija Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti?

Šta vas tu zbunjuje? Strategija se odnosi na deset godina. Rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti biće završena na jesen, a Narodni muzej biće otvoren za publiku do juna sledeće godine. Dakle, ima sasvim dovoljno vremena da sve bude urađeno.

Koji bi muzej mogao da se smesti u zgradu Predsedništva na Andrićevom vencu?

Postoji inicijativa da to bude Muzej istorije Srbije. Zgrada Starog dvora je od istorijskog značaja, deo kompleksa koji je bio svedok mnogih istorijskih događaja za Srbiju, ali i jednog tragičnog čina. Logično je da prostor te zgrade, ako do prenamene dođe, bude posvećen sadržajima iz istorije Srbije i srpske državnosti ili srpske umetnosti i kulture. To svakako nije mesto za neke suštinski drugačije muzeološke sadržaje.