sreda, 20.09.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:39
INTERVJU: PETER HANDKE, pisac

U Srbiji me svi poznaju, a niko me nije čitao

U vašoj zemlji nisam mnogo prevođen, ne znaju šta sam zapravo radio u životu, pa se pitam zašto su ovde tako ljubazni prema meni
Autor: Ana Otaševićnedelja, 11.06.2017. u 22:00
(Фото Анђелко Васиљевић)

Peter Handke je jedan od najznačajnijih savremenih pisaca na nemačkom jeziku. Njegovo delo je, međutim, kod nas malo poznato ili je ostalo u senci vanknjiževnih čitanja. Iz njegovog bogatog proznog, dramskog i esejističkog opusa preveden je tek mali deo – roman „Don Huan”, drama „Podzemni bluz”, odabrane pesme „Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta”, „Juče, na putu”, „Moravska noć”…

Zato ovaj put razgovaramo o literaturi, na marginama skupa pisaca „Kontrapunkt”. Handke u rukama drži malu beležnicu u kojoj zapisuje misli u dugim šetnjama u kojima nalazi inspiraciju.

– Život pisca nije usamljenički, to je kliše. Pisac je u vezi sa čitavim svetom dok piše. On je tada u najboljem društvu, u mašti neki ljudi zaista postaju ono što jesu – kaže pisac čije unutrašnje traganje određuje ritam spoljnog sveta.

Ponovo ste u Beogradu. Da li je od vaše poslednje posete grad nešto dobio ili je možda nešto izgubio?

Ovo je pravi grad, život koji se ovde odvija ne možemo da živimo u Parizu. Beograd je čudesno neujednačen. Bio sam ovde desetak puta i tek počinjem da ga otkrivam, počinjem da osećam njegovu geografiju, topografiju, geologiju. Ovde možemo da lutamo a da se ne izgubimo. Spustio sam se niz Dorćol do Dunava. Usred jutra se čula tehno-muzika, video sam ljude koji igraju u praznom prostoru. Ne znam da li je to lepo, ali je posebno.

Učestvujete u susretu pisaca

To je usput. Nisam imao veliku želju da diskutujem, ali sam s interesovanjem slušao druge pisce, Rusa Prilepina, Kineza Ju Huu i vašeg pisca Milovana Danojlića. Prija, iako ne vodi ničemu, nećemo promeniti svet, ali zašto da ne.

Veliki ste putnik, napisali ste da je najzdraviji apetit onaj za mestima. Osećaj da ste prisutni u svetu provlači kroz čitavo vaše delo. Šta vas vezuje za neka mesta?

Mnoga mesta na svetu su na putu da iščeznu. Sve je toliko izjednačeno da se brišu konture. Mesta me održavaju u životu i nadahnjuju. Potrebna su mi da bih zamislio ljude. Ja sam pisac koji kreće od mesta, a potom ljudi počinju da ih naseljavaju u mojoj mašti. Mesta transformišu ljude, tako je u mojoj literaturi.

Pisanje je kao bolest, ali veoma plodna, veličanstvena bolest, najlepša bolest na svetu

Ovaj susret s mestima vas navodi na introspekciju?

Na ritam, na epski ritam, kao neko ko voli pripovedanje. Pripovedanje je univerzalnije od romana. Roman je vezan za istoriju, za 19. vek. Ne volim reč roman, moj ideal romana je Servantesov „Don Kihot”, srednjovekovni romani poput Parsifala, francuske epopeje iz 12. i 13. veka. Kada osetim ritam nekog mesta to mi daje ritam pripovedanja, a ne nešto realistično. Za mene postoji razlika između realističnog i realnog. Realno je objava, gotovo religiozna, realizam je metoda. Ja nemam metodu. Protiv sam toga da možemo da naučimo da pišemo. Škola pisanja je za mene ludost, to je kraj pisanja.

Živeli ste u Austriji, gde ste rođeni, u SAD, Japanu, pre nego što ste se pre tridesetak godina nastanili u predgrađu Pariza. Da li vam izbor da živite van grada, omogućava više slobode?

Imam utisak da su periferije plodnije od centra. Ne mogu da zamislim da pišem o nečemu što se odvija u velikom gradu. Možda u Beogradu, ali ne u Njujorku, San Francisku. Ne sviđaju mi se filmovi koji su snimljeni u Parizu. Neka mesta ne podstiču maštu.

Napisali ste da veliki gradovi nemaju više ni trbuh ni krilo.

Da, ali čak i periferija iscrpljuje. Ali kao što je rekao francuski pisac Žorž Perek – sve je milost, sve nam je dato.

Vaše delo ovde nije mnogo poznato.

U pravu ste, u bivšoj Jugoslaviji, u Srbiji nisam mnogo prevođen, ne znaju šta sam zapravo radio u životu, pa se pitam zašto su ovde tako ljubazni prema meni. Svuda me pozivaju, pružaju ruku, ali gotovo nigde nisam naišao na osobu koja je čitala ono što sam napisao, a to je najvažnije. Ovde me ne poznaju, gotovo ništa od mojih pozorišnih komada nije izvođeno u Beogradu. Zbog toga sam malo revoltiran.

Kada ste se probili sredinom šezdesetih zahvaljujući pozorišnim predstavama, rušili ste kodove. To je epoha u kojoj su umetnici želeli da promene svet…

Ja nisam želeo da promenim svet, želeo sam da promenim sebe. Želeo sam da zadržim sebe menjajući se. Ali uvek sam želeo da se dam drugima. Inače nema svrhe pisati.

Bežali ste od dogmi, od institucionalnog okruženja…

Suviše sam glup za dogme. Ne volim inteligenciju koja se tako predstavlja. Mrzim to. Svi su inteligentni sem onih koji se tako predstavljaju. Idioti su mnogo inteligentniji od onih koji to pretenduju.

To vas približava literaturi Dostojevskog, Tolstoja…

Ruski 19. vek u epskoj naraciji je bio najznačajniji vek u književnosti. Vezan sam za Tolstoja, za njegov odnos prema prirodi, prema deci…

U knjizi „Juče, na putu” napisali ste: „Nikada ne bih poželeo da pripadam oholom društvu znalaca, a uvek detinjastom društvu onih koji slute”.

Danas postoji neka vrsta religije znalaca, ali uvek dođu kasno. Uzimaju reč kada je već došlo do katastrofe.

U pisanju polazite od duha malih stvari, od efemernog.

Nema malih stvari. Hitler, Staljin, to su za mene male stvari. S Hitlerom ne možete da dosegnete epsko. Mala cipela izgubljena u pesku u očima deteta poprima mnogo veće epske razmere.

Krećete se u različitim žanrovima, ali je intimni dnevnik forma kojoj se često vraćate.

Da, ali ono što mi najviše odgovara je epopeja u tradiciji Homera. To je moja glavna reka. To me iscrpljuje, sisa mi krv, zato sam zadovoljan kada pređem na dijalog i situacije u dramskom tekstu ili scenariju. Ali suština je epsko i da, intimni dnevnik, koji je za mene jednako važan. Ovde je prevedena Moravska noć, Juče na putu… Nije lako naći dobrog prevodioca kao što je bio Zlatko Krasni, veliki prijatelj, pesnik i prevodilac.

Da li ovaj epski pristup znači da iza vašeg dela stoji osmišljena struktura?

Mislim da ona postoji, ali nije osmišljena. Na novinarima, na znalcima je da uoče postoji li ta struktura. Zato sam za to da se književnost studira na fakultetu, kako bi se napravila razlika između dobre i loše književnosti, između onoga što je smelo u formi, u načinu pisanja, ili što se postiže kroz korišćenje već postojećih formi.

Pisanje dramskog teksta, scenarija za film je poput predaha?

Vremenom je postalo istovetno. Pristup je drugačiji, manje mi isisava krv. Mogu da se igram. Kada pišem za pozorište mogu da budem veći idiot nego što jesam.

Ima više slobode u pozorišnom tekstu?

Da, mogu da se igram sa sobom jer je moja priroda pomalo šizoidna, mogu da se sukobim sa sobom na zamišljenom sudu. Danas gotovo da nema dramaturga koji pišu za pozorište. Pozorišni reditelji adaptiraju romane, što je glupo. Kažu: „Sve ide”. Zbog toga više ništa ne ide, nalazimo se u velikoj krizi.

Vaši komadi se često izvode u Evropi…

Ne često, u zadovoljavajućoj meri, ne žalim se. Garažista u priči američkog pisca Vilijama Sarojana kaže: „Ja sam svetski poznat kod svoje žene”. To nije moj slučaj, moja žena me manje poznaje od velikog broja čitalaca (smeje se). Mnoge sam spasao svojom literaturom, iako mi to nije bila namera. Nekad smo spaseni od ljudi koji ne žele da vas spasu.

Poetski i melanholični film Vima Vendersa „Nebo nad Berlinom” (1987), u kome ste radili na scenariju, ne prestaje da nadahnjuje. Kako je izgledala ta saradnja?

Nije to bio scenario, bio sam daleko od rada na Vendersovom filmu. U to vreme sam živeo u Salcburgu. Pitao me je da napišem dijaloge, monologe, pesme. Tokom sedamnaest dana sam pisao i slao mu poštom. Venders je onda to upotrebio u filmu, glumci su izgovarali tekstove. Sve je izveo u montaži. Jednom je u Salcburgu režirao predstavu po mom tekstu „Kroz sela” ali nikada zapravo nismo radili zajedno.

Da li vas veliki potresi u svetu kojih smo svedoci, poput atentata, velikih migracija, interesuju kao pisca?

Da, sigurno, atentati u Parizu, hiljade migranata koji se dave u Mediteranu. To je nepodnošljivo. Ali šta raditi? Za mene to nije tema, ali mi daje neku novu melodiju, ritam.

Gde je danas mesto pisca?

Na tronu. U vreme Viktora Igoa, u vreme Tolstoja i Getea bili smo kraljevi. Sada smo kraljevi u egzilu. Treba tražiti pisce, još uvek dišu. Ne znamo da li će literatura trajati, ali ne treba se žaliti, treba nastaviti. Previše je pesimizma, što je pozicija jednako glupa kao i optimizam. Treba raditi ne obazirući se na to. Uostalom, kada smo unutra, u tom traganju, više se ne pitamo. Pisanje i čitanje je kao bolest, ali veoma plodna, veličanstvena bolest, najlepša bolest na svetu.

Da li vas je u životu vodila želja da se nađete među velikima…

Da, naravno. Ne mislim da sam veliki, ali o tome sanjam već sedamdeset godina.


Komentari18
1c761
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vidovdan
Postovanje za Petera Handkea velikog, hrabrog i beskompromisnog coveka i knjizevnika. "Moravska noc" je na mene ostavilo snazan utisak. POSTOVANJE i HVALA, gospodine Handke, za ljudskost i hrabrost da, nasuprot brojnoj, glasnoj i mocnoj vecini, iznesete i branite svoje stavove o Srbiji u vremenima kada to, najblaze receno, ni najmanje nije bilo popularno. Sloboda govora je vazan elemenat demokratije. Poznato mi je da ste zbog svojih stavova trpeli posledice u drustvima koja sebe nazivaju demokratskim. Ljudi u Srbiji su ljubazni prema Vama jer im je dobro poznato da ste bili prijatelji u vremenima kada nije bilo lako niti dozvoljeno biti srpski prijatelj. Oprostite sto Vas ne citamo onoliko koliko bi Vi (i mi) zelali, ali znate i sami, napacen smo narod. Srbi su narod koji se svakodnevno bori da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe. Citanje knjiga, za sada, nije prioritet. Ne znam i ne razumem zasto ni jedan od vasih pozorisnih komada nije izveden u Beogradu?! Pozorista, gde ste?
Boško Tomašević
G. Vidić me nije uverio u svoju nenadobudnost. "Vanknjiževna čitanja", veli on, su čitanja ili o njegovom (Handkeovom) političkom angažovanju ili čitanja komentara i kritika njegovih knjiga". - Čitanja nečijih komentara ili kritika Handkeovih knjiga su književna čitanja Handkeovih dela, budući da je komentar ili književna kritika jedan od žanorva književnosti. Tu sekundarni književni iskaz pomaže da se razume primarni književni iskaz - piščevo delo. Sekundarni književni iskaz poput književne kritike ili književnog komentara jeste čitanje o književnom delu i nikako nije vanknjiževno, makar isto bilo sprovedeno i na Marsu. Vanknjiževna čitanja ne postoje. Postoji čitanje književnog dela. Drugo, ja sam rekao da ja "verujem" da je Handke kod nas čitan pisac. Mene ne interesuje da li je on stvarno čitan ili ne. Ja sam samo rekao da verujem da je isti pisac kod nas čitan. Ukoliko nije, onda nije i šta ja tu mogu. Šta ko čita u Srbiji - to me baš ni malo ne interesuje.
Trane
Predlazem da se gospodinu Handkeu dozvoli ulazak u Srbiju bez pregledanja pasosa.
Mirjana sa Dorcola iz Beograda
Nisam mogla da dodjem do Hankeovih dela u pustinji Arizone ali sve sto sam procitala o njemu na ovoj masini - njegova razmisljanja, dovelo me je do toga da kazem da je on najveca ljudina ovog vremena i volim ga kao rodjenog izgubljenog brata. Dodji kod mene brate u goste, da peglamo i kuvamo jer znam da to volis. Ovaj moj poziv je najozbiljniji i najiskreniji - dodji. Mirjana,Arizona
Juraj
Poneko jeste i to u originalu, ali bogami nije lako. Osećaj prosečno obdarenog čitaoca je otprilike kao kad nadjete čudnovatu i nikada ranije vidjenu mašinu. Znate da je to nešto mnogo vredno i da mnogo može, ali Vas sopstvena ograničenost i neznanje sputavaju da uspete jednostavno da razumete kako radi i čemu služi. Uprkos toga uporno gazite dalje i srećni ste za svaku reč koja dopre do Vas.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja