subota, 30.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 17.06.2017. u 22:00 Dimitrije Bukvić
RAZGOVOR NEDELjE: BJAĐO DI GRACIJA, general NATO-a i vojni diplomata

Bombardovanje Srbije je bilo slično napadu na Nagasaki

Га­ђа­ње ки­не­ске ам­ба­са­де би­ло је упо­зо­ре­ње Ки­ни, a це­ло­куп­но бом­бар­до­ва­ње СРЈ би­ло упо­зо­ре­ње осла­бље­ној Ру­си­ји: Бјађо Ди Грација (Фото Р. Крстинић)

S ljubaznošću koja odudara od klišea o poslovičnoj krutosti profesionalnih vojnika, Bjađo di Gracija, dok se rukujemo, pita: „Da li ’Politika’ još izlazi na ćirilici?”. Posle potvrdnog odgovora, dodaje: „Ne zamerite što ne znam, Beograd sam napustio 2001. godine”.

Glavni grad Srbije bio je poslednja stanica u balkanskoj karijeri ovog vojnog diplomate i italijanskog generala NATO-a. U drugoj polovini devedesetih bio je na dužnostima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, najpre kao šef operacija u Posmatračkoj misiji Evropske zajednice (ECMM) sa sedištem u Zagrebu (od 1995. godine). Posle Dejtonskog sporazuma premestio se u BiH, kao vicekomandant italijanskih snaga IFOR-a i francuske divizije SFOR-a.

A onda je 1997. došao u Beograd, gde je na funkciji vojnog atašea italijanske ambasade dočekao i proveo NATO bombardovanje.

Nedavno je, kao penzionisani general, svoja iskustva iz službovanja pretočio u knjigu „Zašto je NATO bombardovao Srbiju 1999?”. U njoj zastupa tezu da humanitarni razlozi, na koje se Alijansa pozivala, nisu bili jedini, jer je bombardovanje odavno isplanirano u skladu s geopolitičkim ciljevima SAD i Zapada.

U početku nisam verovao u srpsko objašnjenje Račka. Tek kada sam posle nekoliko dana sreo jednog kolegu, italijanskog oficira na dužnosti posmatrača OEBS-a, rekao mi je: „Bjađo, ovo nije kao što prikazuju na televiziji. Obavestio sam o tome i šefa misije (Vilijama Vokera)”. On je prvi stigao na mesto događaja i nije zatekao prizore koje su potom preneli mediji. Ali, pošto je poslao izveštaj šefu misije, ništa se nije dogodilo. Sličnu sudbinu kao dopis mog italijanskog kolege o Račku doživeo je i moj izveštaj Komandi Misije ECMM-a. Poslao sam ga posle istrage koju sam sproveo nakon bombardovanja Markala, sumnjajući da bi Srbi gađali pijacu na nekoliko koraka od pravoslavne crkve. Nisu bili zainteresovani, i opet se ništa nije desilo

Objavljivanje ove publikacije bilo je povod da Di Gracija prošle nedelje dođe u Srbiju. U intervjuu za naš list, na pitanje šta ga je motivisalo da napiše ovu svojevrsnu autobiografsko-analitičku knjigu, kratko odgovara:

– Istina, pre svega.

– Verujem da je u zapadnim zemljama svako imao jedinstven stav o pitanju iz naslova moje knjige. To je onaj isti stav plasiran posredstvom medija, koji su bili jednostrani. Kad sam se, po završetku svih dužnosti na Balkanu, vratio u Italiju, kolege, prijatelji i porodica pitali su me o velikoj jugoslovenskoj tragediji. Sa svima njima bilo je veoma teško da se polemiše. Jer, kad god bih im postavio pitanje zašto je NATO bombardovao Srbiju, odgovor je bio jedinstven: da bi se sprečilo etničko čišćenje nad kosovskim Albancima. Ali, kad bih onda zapitao da li je to dovoljan razlog da bombardujete čitavu jednu naciju, odgovori su bili različiti – objašnjava Di Gracija.

Osim o bombardovanju SRJ, govorite i o drugim ratnim dešavanjima, pa i o sumnjama koje ste iskazivali u zvanične interpretacije slučajeva Markale i Račak. Da li ste imali pravo da izrazite svoje mišljenje unutar organizacija u kojima ste službovali?

Račak se desio u vreme kad sam bio vojni ataše. Vojni izaslanici akreditovani u Beogradu imali su status posmatrača Verifikacione misije OEBS-a i zato sam često odlazio na Kosovo u njenom mandatu. U početku nisam verovao u srpsko objašnjenje Račka. Tek kada sam posle nekoliko dana sreo jednog kolegu, italijanskog oficira na dužnosti posmatrača OEBS-a, rekao mi je: „Bjađo, ovo nije kao što prikazuju na televiziji. Obavestio sam o tome i šefa misije (Vilijama Vokera)”. On je prvi stigao na mesto događaja i nije zatekao prizore koje su potom preneli mediji. Ali, pošto je poslao izveštaj šefu misije, ništa se nije dogodilo. U svakom slučaju, verujem da su kosovski Albanci bili srećni kad se desio Račak i da bi ga, da se nije desio, svakako u pogodnom trenutku izmislili.

Sličnu sumnju iskazali ste i kad je reč o slučaju Markale.

Jeste. I moj izveštaj Komandi Misije ECMM doživeo je sličnu sudbinu kao dopis mog italijanskog kolege o Račku. Poslao sam ga posle istrage koju sam sproveo nakon bombardovanja Markala, sumnjajući da bi Srbi gađali pijacu na nekoliko koraka od pravoslavne crkve. Nisu bili zainteresovani, i opet se ništa nije desilo.

Tvrdite i da je Vilijam Voker u doba mandata Misije OEBS-a sprečio da ona javno osudi delovanje OVK. Kako tumačite njegove nedavne izjave o potrebi da se ujedine svi Albanci iz regiona?

Nisam ih čuo, ali nisam siguran da bi Albanija želela da pripoji Kosovo.

Zašto?

Zato što je Kosovo problem. Zato što je slabije i siromašnije od Albanije.

Kad smo već kod toga, navodite i da su pojedini komandanti NATO-a po dolasku na Kosovo promenili svoje dotadašnje mišljenje, videvši da je reč o području koje je „okrenuto islamizmu i koje vode dileri droge”. Kako vam se Kosovo čini danas?

Ono što znam jeste da mnogo islamističkih boraca dolazi sa Kosova, kao i iz Bosne i Hercegovine. A državne granice Kosova i BiH su nonsens, za razliku od granica Hrvatske, Slovenije, Crne Gore ili Srbije, koje su stabilne i dobre.

Da se vratimo na NATO bombardovanje, koje ste proveli u Beogradu. Mnoge zanimljive detalje i mišljenja iznosite u knjizi, pa i to da je bombardovanje RTS-a bilo besmisleno. Ipak, da li je rušenje televizijske zgrade značilo da je srpska strana imala nekog uspeha u medijskom ratu?

Ne. Srpska propaganda nije dosegla međunarodno javno mnjenje. Kakav je uticaj ona mogla da ima na Nemačku, SAD ili nekog trećeg? Nikakav. Verujem da je jedino opozicija u Srbiji tada mogla nešto da uradi, ali nije imala vremena ili prilike. Da je NATO, pak, obustavio bombardovanje posle nekoliko dana i dao joj neku vrstu prostora da se oglasi, možda i da započne proteste protiv Miloševića, moguće je da bi situacija bila drugačija. Stoga, bombardovanje RTS-a nije imalo svrhe, baš kao ni gađanje kineske ambasade.

Ali vi bombardovanje ambasade tumačite kao upozorenje Zapada Kini?

Da, ali to je moj lični zaključak. Baš kao što je celokupno bombardovanje SRJ bilo upozorenje oslabljenoj Rusiji.

Na tu temu izvodite i paralelu između bombardovanja SRJ i atomske bombe u Nagasakiju.

Jeste. Ako se atomska bomba bačena na Hirošimu delimično može shvatiti kao vojna akcija, ona naredna, bačena na Nagasaki, u trenutku kad Japan već prihvata kapitulaciju, označila je početak Hladnog rata i bila svojevrsna poruka SAD Sovjetskom Savezu. A bombardovanjem Srbije, Rusiji je poslata poruka o tome ko je pobednik u Hladnom ratu. I ništa od toga nije krivica Srbije, koja je uradila sve što je mogla, jer su međunarodne okolnosti bile takve da je Rusija bila slaba. Sada je situacija bitno drugačija. Zašto u ovom momentu niko ne razmišlja o bombardovanju Severne Koreje? Zbog nuklearnog oružja, ali i činjenice da iza nje stoji Kina, koja je u međuvremenu ojačala. Takođe, i Rusija je povratila epitet supersile, a ono što je uradila s Gruzijom, Moldavijom i pogotovo Krimom, slično je onome što je NATO uradio s Kosovom. Zbog toga je Kosovo 1999. bilo jedinstven primer koji se neće ponoviti. To je bio eksperimentalni rat koji je NATO-u poslužio da, između ostalog, trenira svoju avijaciju u napadu gde je bila neuporediva disproporcija između onoga koji napada i onoga ko se brani.

Da li je u tom eksperimentisanju NATO imao još nekih gubitaka, osim nevidljivog F-117 koji smo videli na televiziji?

Jedini gubitak za koji znamo jeste F-117. Nije mi poznato da je bilo još gubitaka za NATO. Ali, i da jeste, to je nebitno u ratu u kojem je odnos snaga kao kad div gazi miša.

Kako se zapravo zvala operacija NATO-a? Vi pominjete samo naziv „Saveznička sila”, a mi je ovde zovemo „Milosrdni anđeo”.

Poznato mi je da se u Srbiji koristi naziv „Milosrdni anđeo”, ali „Saveznička sila” je jedino ime za koje znam da je korišćeno u dokumentima NATO-a, a kasnije i u enciklopedijama.

„Saveznička sila” je podrazumevala i upotrebu osiromašenog uranijuma, o čemu se dosta vode polemike. Vi navodite da je NATO u toku rata negirao njegovo masovnu korišćenje, ali i da su pojedine zemlje, poput Holandije, isplaćivale svojim vojnicima odštetu zbog posledica koje su imali boraveći u područjima gađanim osiromašenim uranijumom. Nisu li te dve tvrdnje kontradiktorne?

Verujem da o upotrebi te municije nije izrečena cela priča. Osiromašeni uranijum se sigurno koristio jer se stavlja u bombe da bi se dobila veća preciznost. I zato određena količina uvek postoji u projektilima. S druge strane, ja sam bio u mnogim bombardovanim zonama i ništa mi se nije desilo. Ali, opet, činjenica je da su neki drugi vojnici, kojima je u telu nađen osiromašeni uranijum, tražili i dobili odštetu. Sve u svemu, dok naučnici, biolozi ne utvrde posledice, do tada ću i ja kao i vi znati o ovoj temi samo ono što pročitam u novinama ili na dostupnim izvorima.

Ako je već NATO bio div, kako nije uspeo da posle bombardovanja spreči egzodus Srba s Kosova?

Uradili su šta su mogli, bar kad je reč o italijanskim trupama. Oni su sve učinili da spreče odlazak Srba u tim okolnostima. Što se tiče generalne situacije, činjenica je da su kosovski Albanci odmah počeli da se svete Srbima. Ali, to je već priča o pobednicima. Pobednici rade šta god žele. Ko njih kontroliše? Niko.

Kad sumirate svoje dužnosti na Balkanu, da li osećate bar delimično i ličnu odgovornost za sve patnje koje su se dešavale na ovom podneblju?

Ja sam general, vojnik koji sluša svoju državu. Verujem u nju i učiniću sve što mogu da je očuvam. S druge strane, to me ne sprečava da iskažem šta mislim i šta osećam.

Ali ste i NATO general.

Jeste, i bilo mi je naređeno da ostanem u Beogradu 1999. godine. I bio sam ovde. Ne mogu da smetnem s uma da sam Italijan i general, ali isto tako verujem da sam u svojoj knjizi o tim danima napisao istinitu priču, da sam napisao istoriju.

Komentari43
7158c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Petar Ilic
Kad se jedna mala zemlja odluci da ide u rat protiv velike sile onda se odluci i za ratnu propagandu i za mogucnost namestenih dokaza koji ce agresorima biti potrebni da ubede svoju javnost da je rat protiv Srbije njima potreban. Nema tu nicega novog sto se nije vec desilo u istoriji, samo su Srbi mnogo losi djaci koji vole da pricaju o "uciteljici zivota" ali nikad od nje nista ne nauce. Srbi su morali znati da su oni samo propagandni poletarci u odnosu na sofisticiranost i domet propagande njihovih neprijatelja. U kontekstu razloga za rat i rezultata rata potpuno je nevazno sta se stvarno desilo na Markalama i u Racku. Da se to i nije desilo, neko bi namestio nesto slicno da se desi i opet bi Srbi bili krivi, jer ratna logika zahteva da se tako nesto desi. Ako postoji neko naravoucenije za Srbe koji ne zele jos jedan izgubljeni rat, onda je to potreba da ne dozvole ratnim huskacima i nerazumnim ljudima da vode zemlju. Kao i da znaju da je glupo cackati mecku tamo gde ne treba.
Aleksandar Mihailovic
Italijanski general na neki način pokušava da opere svoju savest, ali, lojalan do države i alijanse kojima je služio i čiji je bio, nekako previše kruži i oko KG i potpune istine. Naznačio je da je Voker kolovođa prevare, okoreli i bezosećajni ratni zločinac, kome su desna i leva ruka bili Šarping i Kušner, egzekutor paklenog plana Ahtisari. Ipak, za sada je dovoljno da se shvati da je nad Srbijom, pre svega svim ljudima na KiM, učinjen neviđeni zločin koji se mora osuditi, ali, za to su neophodne i prave i uspravne srpske vlasti a ne zaljubljenici u dželate svog naroda i države. U istoriji sveta, vezano i za period pre "Velikog praska", bi bilo nezabeleženo ako aktuelne srpske vlasti kapituliraju i potpišu komadanje Srbije, podelu KiM i poklone ubicama Srbije skoro 500.000 milijardi evra kosmetskih bogatstava, i još toliko u duhovnom i nacionalnom značaju istog za istoriju, nastanak i očuvanje Pravoslavlja i srpske nacionalne svesti i kulturne baštine. Bila bi to sramna veleizdaja.
Никола, Крагујевац
Књига нема за циљ да информише свет (тај процес ће се одвијати споро и у најбољем случају успутно), већ да опере савест официра који је учествовао у читавој ствари. Али разумем и то: свако ко је сагрешио, нарочито нешто озбиљно, осећа потребу да се како тако искупи. Мени је индикативна била реченица коју је 2005. или тако негде, изговорио у једном интервјуу француски геополитиколог Алексис Труд, кад га је наш новинар питао шта Французи данас мисле о Србима после све оне сатанизације: “Французи су латински народ, брзо заборављају”. Што ће рећи: без много срдачности у било чему, све је само посао. Зато увек двојако гледам на “пријатељство” са западњацима, јер сам и код тзв. “србофилних” странаца увек наилазио на дозу цинизма и ироније. Највећи број тих нас можда “воли” јер нас доживљавају као занимљиво или забавно друштво, а не јер нас срцем разумеју и саосећају са нама.
miroslav
Bombardovanje Srbije je bio znočin. Za zločin još niko nije odgovarao, jer su ga uradile velike sile a za njih nema ni prava ni pravde. One su pošteđene progona za zločine što ih prave po svetu, jer su svi međunarodni sudovi njihov instrument "prava". Na nama je da se tužba podnese, protiv svih što su u zločinu učestvovali. Pravda kad tad pobedi.
Shane
I ovaj dobronameran general sebe vidi kao "pobednika". Kaze da je samo izvrsavao naredjenja i da je postao "pobednik". Secam se 2004, kad je Bush sa palube nosaca aviona proglasio "pobedu" u Iraku. Pre neki dan i general Metis u Kongresu izjavi da su Talibani imali jako dobru godinu (2016), ali da treba pojacati vojno prisustvo - do "pobede"! Ponekad neko kaze da je ponegde (gde su otporashi hrabri) nemoguce postici vojnu pobedu, mora se pribeci "politickom resenju". O cemu se tu zapravo radi? Da bi se postigao pravi mir, mora da postoji odsustvo NEPRAVDE. Otimanje KIM da bi se kobajagi pod NATO Protektoratom (bazom) zadovoljila prava Albanaca, okupiranje Iraka da bi se pod okupacijom favorizovali Shiiti, stvaranje marionet. rezima pod Protektoratima-Okupacijama, to nikad ne moze da bude pobeda ni za koga. Sta su "pobednici Albanci" dobili? Da budu "nezavisno" okupirani na otetoj srpskoj zemlji. Kaze ovaj Talijan - Kosova je toliko siromasna i bedna da ih ni siroimasna Albanija nece!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja