četvrtak, 15.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:23
KRAJINA SOČICE LAZARA

Bajo Pivljanin

Bajo je trčao svuda gde je njegova pomoć bila potrebna, imao je bezbroj sukoba i borbi, štitio Pivski manastir i svakoga Srbina gde je mogao stići. Najveći mu je podvig doček Šenđera vezira Ćuprilovića na Vrtijeljci iznad Cetinja
Autor: Grigorije Božovićponedeljak, 03.07.2017. u 12:00
Григорије Божовић (Фото Википедија)

Piva, 11. julija

Ostavio sam vrlo otmenu londžu u hladovini kraj kule vojvodine i popeo se na gornji pod. Sedim i prelistavam svoje beleške, kupljene na putu. I dvoumim o čemu bi pre pisao. Puna mi beležnica, pune oči, puna glava slika i utisaka. Navrelo sve to, navalilo kao osice, ne može čovek da se odbrani.

Neodoljivu želju da se sve rekne, brzo i očas, tačno i lepo, da se jednim obuhvatom naslika lice Pive, izređaju svi njeni jadi od bespuća i zabačenosti – pero nema mogućnosti da tako trenutno posluša.

A osim toga novinarska zapoved da se pazi na meru, na ono najglavnije i najkrupnije, na ono što čitača posle sita ručka može da nagna da pročita.

Međutim, za jedan ovako planinski kraj, ovako epsku sredinu, gde se od Kosova stvari pominju kao da su juče bile, gde još živi Pivljanin Bajo, a kao da se razleže oštra zapoved vojvode Sočice i njegova poslovična zakletva „Isusa mi“ – tu malo pomaže suha i kratka, zbijena i toliko jedra današnja rečenica. Građena ne uvek umelim stezanjem, ona sakaćena u trku i odvojena od živa izvora, gde se bez muke kuje izraz a reč kao od šale meće tačno na svoje mesto.

Kako su sretne gusle koliko je moćan njihov opisivač...

Pivljani sa Pivske planine  (Foto Vikipedija)

No pri ovoj misli ja se sramežljivo tržem. Okrećem list po list svoje beležnice i bežim od zapisanih stihova krilatica, priča i zgoda. Bežim. Zatvaram oči od lepih slika, od upisanih obličja. Od trezvenih kazivanja koja neprekidno zvuče kao da neka nevidovna sila udara sve to na tajanstvene srebrene žice na nekom najmoćnijem i najuzvišenijem sviračkom oruđu, jačem i složenijem od svakoga iz svih filharmonija.

Sklanjam se bojažljivo rajetinski. Da ne zagudim, da ne zapevam.

Zaustavljam se na jednoj stranici gde su statističke brojke. Opštinske i moje, ne toliko tvrde ni jedne ni druge. Uzimljem pisaljku i zbrajam koze i ovce pivske, goveda i konje, „kvintale“ (kako se ovde kaže) sena i ječma, masla i skorupa, rala oranica i kose livada, sela bez vode i planina gde bi goru valjalo seći i puštati niz Pivu i Taru. Da ne zagudim, jer i ja grešan, ovako pod starost, vidim da gusle malo ko sluša, da su već odurne i da se od njih slabo, bogme, živi. Osim toga, setih se i skorašnjih poruka mojih dobrih prijatelja iz Nikšića: da im se više o Crnoj Gori ne peva uz gusle...

Šta ću, na nesojnom pragu čovek treba da se povije i da sluša. I da se pokori vremenu i njegovim traženjima. Jača je ono od pustih pregaženih valjkom starih htenja i slabosti seljačkih i guslarskih. Hoću da pišem o ovcama, o mlekarstvu, o propalim pokušajima, o tom kako su mlekarski apostoli oko Durmitora uspeli samo da dobro prodadu suvremene sprave sa Zapada za spravljanje sira i presnoga masla.

Ali na moju nedaću, otmena domaćica sa svojim dragim gostima iz Beograda, ispod mojega prozora posadila na stolac nekoga Boža Mićalovića, pa on razvukao i kleše ovu kako bolesni u Topoli Đorđe šalje na megdan Mutapa, Mutapa iz Tabana u Pivi.

„E, nećeš Božo, vjera im je božja, ne prevlasti: pišem ja o mlekarstvu!“

No Božo svrši pa uze „Boj na Bezuju“ i vojvodu Sočicu.

„Nećeš, Božo, ne: pisaću o mečjoj leski u Pirnom Dolu...“

Po malom odmoru dođe na red Pecirep Lazar sa Golije.

„Ne, Božo, ne: pisaću samo o sadašnjoj suši i strahu pred zimu i za ljudstvo i za stoku!“

Ali vraški Božo ne zna za moje muke i za moja ispaštanja no poduhvati Pivljanina Baja.

„E, ti pobedi Božo, kao da kabinetski znaš kako je opet-opet ta tvoja rabota velika lepota Pive i jedna živa vrednost.“

Ne ljutite se, stoga hoću da zagudim... I ja o Pivljaninu Baju.

 

Orah, kopah – ne dadoše Turci

Čuvah ovce – izjedoše vuci

Uzeh pušku, odoh u hajduke.

 

Glasiti junak je istorijska ličnost. Ja sam o njemu davno čitao i u sećanju mi je ostalo toliko da sam se na to pisanje ljutio, jer sam uporno mislio da je on drukčije izgledao. Mlečići i Dubrovčani nisu svakad na istini. Ni današnji sudovi ne mogu da ostaju bez popravaka jer je u prirodi ljudi da usko gledaju i vazda sa svojih stanovišta potrebe i dobitka. A koliko su tek onda ljudi bili u tegobi da o čoveku progovore stvarno i teško. Zato mi je bila želja da u Pivi iz pričanja izvučem njegovo obličje, onako kako je tu urezano.

Rođen je Bajo Pivljanin u selu Rudinicama, iznad manastira u Pivskoj Župi na današnjem putu za Nikšić. Oko polovine sedamnaestog stoleća. Za se da je od Ruđa, ali se na zna ni za njegovo prezime, ni uže bratstvo, ni potomstvo. Jer je u predanju ostalo da se nije ženio. No ovo ne znači da mu Rudničani nisu rođaci. Ostaci njegove kuće i kolibe u selu, mesta Bajovo Polje i Bajove Torine, svedoče da je on bio iz bolje kuće, imućne i viđene, da je po celom svoj delanju više buntovnik nego hajduk.

Povod njegovu odmetanju pesmom je kazan, premda neodređeno. To su bile naše najteže godine. Vladika ispod Orlova krša bio je jedina još preostala snaga, pa i on „sirak tužni bez iđe ikoga“. Katunskoj nahiji bio je dosta vezirski Skadar, te da se i ne obazre na druge. A silnici svugda. Jedna nagonski otvorena duša mogla je osetiti i dublju potrebu da otide gori u hajduke, a ne samo zbog ličnih nezgoda.

Samo je jasno da je njegovo delo svetlo, da tim putem nije pošao da grabi i otimlje no da bije Turčina i da sveti sve što je ostalu u „srpstvu i krstu“.

Na ova tvrđenja upućuju sve pesme o njemu, svekoliko živo predanje o svetloj njegovoj ličnosti kao i mišljenje vladike Rada, koji je o svojim književnim ljubimcima vazda jako razbirao. Osim toga njegovi uzmasi i njegove borbe.

Bajo Pivljanin ubija Turčina (Aksentije Marodić) Foto Vikipedija

Nije se on potrudio na Nevesinje da ubije bega Ljubovića pljačke radi no da smakne rajinog nasilnika. Nije on do Pljevalja dopirao da jagmi ovce od Turaka za Risan, no da i tamo osokoli i osveti raju.

 

Sunce jarko, na visoko li si,

Striko Bajo, na daleko li si!

Ovaku su uzvikivali Baju, ne samo njegova ugrabljena sinovica no i mnoge druge robinje i sela. Prema tome Bajo Pivljanin nije bio to što zmaj naših hajduka Vuk Lopušnina, nego svesni buntovnik, nacionalni revolucionar, čovek koji je za viši smer napustio svoje ognjište.

Nesumnjivo potvrdna ličnost, pametna i staložena snaga, uređivač i mudar četovođa, političar. Valjalo je mnogo opreznosti dok se izađe na glas. A posle toga prostak niti bi umeo potražiti Mlečiće, niti bi ovi njega pronašli, niti bi umeo s lukavom Latinijom običan hajduk razgovarati ni načiniti ugovor da leti hajdukuje a zimu kod njih zimuje. Jedna politika je to bila.

Njegov pokret ne bi imao koristi ako bi ga Turci, zavejanog smetovima, uhvatili i nabili na kolac. Opet prema Mlečićima je zadržao stav ugovorne stranke. Nije postao ni njihov podanik, ni obični granični najamnik, no zadržao punu slobodu delanja, uverivši ih da će im takav njegov rad biti od koristi. Dobio je od njih platu, podigli su mu kulu u Dražinu Vrtu kraj Perasta koja i sad postoji.

Odatle mu je bilo zgodno da žari po Turskoj. Od Risna, preko Krivošija, Grahova, Banjana, Golije, Pive, Durmitora do Pljevalja i Novog Pazara, bile su neprekidne šume i neprekidni pojas srpski. Iz durmitorskog čvora bio mu zgodan prolaz na Nikšić, Gacko i Pljevlja.

Bajo je imao i jednu širinu. Njegova desna ruka bio mu je barjaktar Limo Katolik iz Boke, stolački trgovac negdašnji, grob kojega je danas na Javorku, neobično dug.

Bajo je trčao svuda gde je njegova pomoć bila potrebna, imao je bezbroj sukoba i borbi, štitio Pivski manastir i svakoga Srbina gde je mogao stići.

Najveći mu je podvig doček Šenđera vezira Ćuprilovića na Vrtijeljci iznad Cetinja, gde je i slavno poginuo sa svima svojim drugovima i sahranjen kod crkve iznad grada. Predanje kaže da ga je tada pozvao vladika Danilo i predao mu vlast na Crnom Gorom, zadržavši za sebe samo vladičanstvo. Prema tom kazivanju Bajo je vladao svega petnaest dana.

Bilo kako mu drago, tek Bajo je podigao glas svojoj Pivi i ostavio dublji trag u istoriji no što bi to mogao uraditi kakav bilo hajduk.

Vladika Rade ima pravo kad kaže:

Soko Bajo sa trista zmajevah

Mrijet neće dok svijeta traje:

Navrh rave gore Vrtijeljke

Dočekaše Šenđera vezira,

I klaše se letnji dan do podne,

Vitezovi Srbi vrtijeljski,

Luča će se vazda prizirati

Na grobove naše osveštane!

 

A bio je Bajo Pivljanin, kako ga uspomena pamti, srednjega rasta, širokih pleća, snažan, lakonog, širokoga čela, dugih brkova, riđ i po osobinama onakav kakav odista „ne umire dokle sunca traje...“

 

Politika, 8. avgust 1931. godine


Komentari15
0be5f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Katarina Micic
Moja porodica vodi poreklo od Baja Pivljanina. Bajo je imao 12 sinovaca. Od toga se 6 doseljava u Mackat. Turci ih ponovo progone i oni se ponovo vracaju u Crnu goru,ali u Gornju Moracu kod svojih rodjaka. Posle Karadjordjevog ustanka vracaju se u Srbiju,ali ovog puta u Rozastvo. Tradicionalno slave Sv.Jovana.Moj cukundeda je dosao na miraz pa sada slavimo Sv. Nikolu.
Milovan Cicvaric
Jeli ovo neko raspravlja dali je Bajo Srbin ? Naravno da jes jer potice od slavnih Banovica iz Petropolja kod Prizrena . Pretci su nam bili srpska vlastela i duhovne vode . U hercegovoj drzavi knezevi i gubernavjari . Moj imenjak Milovan Cicvaric je zabelezio i ovo za Bajove pretke Gagovice : 10 avgusta 1836g . pisano na staroslovenskom : Gagovici nosi prezime od predaka svojih . Imali jednoga knjaza u zemlji Hercega Stjepana . Gubernavjara Hercegova i knjaza koji se zvao Gago - Gavrilo i po ovom imenu svi se njegova familija naziva tamo zvana Gagovici pa i danas tri - cetiri kuca od familije u Hercegovini .Drugi brat Gavrilov bese Savatije Sokolovic poslednji patrijarh od roda Sokolovica .
Корићанин
Лимо барјактар није био ни из Боке, ни католик, већ православац из Корита у Херцеговини, од породице Носовић, како вели Јефто Дедијер.
Danilo
Limo jeste bio katolik iz Risna a ne tvoj hercegovac kako izmislja Dedijer
Preporučujem 1
Anabela
Postoje sasvim ubedljivi dokazi da je Seksppir bio Rom. To nije nikakva sala, nije ni za koga nista uvredljivo, ali je on mislio, verovao i pisao kao Englez svog vremena. Zato ga pamtimo kao Engleza. Nikoga ne treba da cudi ili vredja ovo poredjenje jer se radi o vrlo ozbiljnim izvorima i mnogi smatraju cinjenicom da je po genetskom nasledju, ali i neizrecivom talentu Sekspir imao romsko poreklo. Sebe je dozivljavo kao Engleza, bio je veran podanik Njenog velicanstva i ostavio je delo ukorenjeno u engleskoj tradiciji i to je ono sto ga sustinski cini prvo Englezom, pa onda po velicini tog dela u vidimo genija. Bajo je stasao na srbskoj tradiciji i sebe je tako dozivljavao, bilo bi neposteno od nas, danasnjih Srba da ga se odreknemo, a sasvim je u redu da ga danas smatraju i Crnogorcem, jer je on to i bio posto su u vremenu kada je ziveo to bili izrazi jednog bogatog i raznolikog identiteta. Sta cete, i Lajbnic je bio Luzicki Srbin, ali je ipak Nemac-da li je?
Čitaj pažljivo
Da nijeste pretjerali, braćo Srbi? Budite ljudi, dosta je bilo posrbljavanja, je l da? Boli što ste takvi, i Bog vam ne oprašta, vjerujte. Nije to slučajno. Crnogorska nacija postoji, vi znate istinu, ali i dalje uporno vjerujete Garašaninu i Vuku. Nemojte. “Treba pomoći Crnogorcima, ne zato što su oni Crnogorci, pravoslavni Sloveni, naša rođena braća, meso našeg mesa, krv naše krvi...., nego pomoći zato što je to potlačeni narod , koji održava sopstvenu nezavisnost , koji gine za slobodu, za princip nacionalnosti.“ Достоевский Ф.М. Славянофилы, черногорцы и западники, самая последняя перепалка // Время. 1862. №9. Str. 253-258..
Sofija
Ko je uopste rekao da ne postoji Crnogorska nacija? Postoji, bas kao sto postoji i srbska nacija. Ovde je bila rec kako je mogao da se deklarise Bajo u to vreme . Sam je pokazao. Nista mu nisu sapnuli ni Garasanin ni Vuk.
Preporučujem 12

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja