Piva, 11. julija
Ostavio sam vrlo otmenu londžu u hladovini kraj kule vojvodine i popeo se na gornji pod. Sedim i prelistavam svoje beleške, kupljene na putu. I dvoumim o čemu bi pre pisao. Puna mi beležnica, pune oči, puna glava slika i utisaka. Navrelo sve to, navalilo kao osice, ne može čovek da se odbrani.
Neodoljivu želju da se sve rekne, brzo i očas, tačno i lepo, da se jednim obuhvatom naslika lice Pive, izređaju svi njeni jadi od bespuća i zabačenosti – pero nema mogućnosti da tako trenutno posluša.
A osim toga novinarska zapoved da se pazi na meru, na ono najglavnije i najkrupnije, na ono što čitača posle sita ručka može da nagna da pročita.
Međutim, za jedan ovako planinski kraj, ovako epsku sredinu, gde se od Kosova stvari pominju kao da su juče bile, gde još živi Pivljanin Bajo, a kao da se razleže oštra zapoved vojvode Sočice i njegova poslovična zakletva „Isusa mi“ – tu malo pomaže suha i kratka, zbijena i toliko jedra današnja rečenica. Građena ne uvek umelim stezanjem, ona sakaćena u trku i odvojena od živa izvora, gde se bez muke kuje izraz a reč kao od šale meće tačno na svoje mesto.
Kako su sretne gusle koliko je moćan njihov opisivač...
No pri ovoj misli ja se sramežljivo tržem. Okrećem list po list svoje beležnice i bežim od zapisanih stihova krilatica, priča i zgoda. Bežim. Zatvaram oči od lepih slika, od upisanih obličja. Od trezvenih kazivanja koja neprekidno zvuče kao da neka nevidovna sila udara sve to na tajanstvene srebrene žice na nekom najmoćnijem i najuzvišenijem sviračkom oruđu, jačem i složenijem od svakoga iz svih filharmonija.
Sklanjam se bojažljivo rajetinski. Da ne zagudim, da ne zapevam.
Zaustavljam se na jednoj stranici gde su statističke brojke. Opštinske i moje, ne toliko tvrde ni jedne ni druge. Uzimljem pisaljku i zbrajam koze i ovce pivske, goveda i konje, „kvintale“ (kako se ovde kaže) sena i ječma, masla i skorupa, rala oranica i kose livada, sela bez vode i planina gde bi goru valjalo seći i puštati niz Pivu i Taru. Da ne zagudim, jer i ja grešan, ovako pod starost, vidim da gusle malo ko sluša, da su već odurne i da se od njih slabo, bogme, živi. Osim toga, setih se i skorašnjih poruka mojih dobrih prijatelja iz Nikšića: da im se više o Crnoj Gori ne peva uz gusle...
Šta ću, na nesojnom pragu čovek treba da se povije i da sluša. I da se pokori vremenu i njegovim traženjima. Jača je ono od pustih pregaženih valjkom starih htenja i slabosti seljačkih i guslarskih. Hoću da pišem o ovcama, o mlekarstvu, o propalim pokušajima, o tom kako su mlekarski apostoli oko Durmitora uspeli samo da dobro prodadu suvremene sprave sa Zapada za spravljanje sira i presnoga masla.
Ali na moju nedaću, otmena domaćica sa svojim dragim gostima iz Beograda, ispod mojega prozora posadila na stolac nekoga Boža Mićalovića, pa on razvukao i kleše ovu kako bolesni u Topoli Đorđe šalje na megdan Mutapa, Mutapa iz Tabana u Pivi.
„E, nećeš Božo, vjera im je božja, ne prevlasti: pišem ja o mlekarstvu!“
No Božo svrši pa uze „Boj na Bezuju“ i vojvodu Sočicu.
„Nećeš, Božo, ne: pisaću o mečjoj leski u Pirnom Dolu...“
Po malom odmoru dođe na red Pecirep Lazar sa Golije.
„Ne, Božo, ne: pisaću samo o sadašnjoj suši i strahu pred zimu i za ljudstvo i za stoku!“
Ali vraški Božo ne zna za moje muke i za moja ispaštanja no poduhvati Pivljanina Baja.
„E, ti pobedi Božo, kao da kabinetski znaš kako je opet-opet ta tvoja rabota velika lepota Pive i jedna živa vrednost.“
Ne ljutite se, stoga hoću da zagudim... I ja o Pivljaninu Baju.
Orah, kopah – ne dadoše Turci
Čuvah ovce – izjedoše vuci
Uzeh pušku, odoh u hajduke.
Glasiti junak je istorijska ličnost. Ja sam o njemu davno čitao i u sećanju mi je ostalo toliko da sam se na to pisanje ljutio, jer sam uporno mislio da je on drukčije izgledao. Mlečići i Dubrovčani nisu svakad na istini. Ni današnji sudovi ne mogu da ostaju bez popravaka jer je u prirodi ljudi da usko gledaju i vazda sa svojih stanovišta potrebe i dobitka. A koliko su tek onda ljudi bili u tegobi da o čoveku progovore stvarno i teško. Zato mi je bila želja da u Pivi iz pričanja izvučem njegovo obličje, onako kako je tu urezano.
Rođen je Bajo Pivljanin u selu Rudinicama, iznad manastira u Pivskoj Župi na današnjem putu za Nikšić. Oko polovine sedamnaestog stoleća. Za se da je od Ruđa, ali se na zna ni za njegovo prezime, ni uže bratstvo, ni potomstvo. Jer je u predanju ostalo da se nije ženio. No ovo ne znači da mu Rudničani nisu rođaci. Ostaci njegove kuće i kolibe u selu, mesta Bajovo Polje i Bajove Torine, svedoče da je on bio iz bolje kuće, imućne i viđene, da je po celom svoj delanju više buntovnik nego hajduk.
Povod njegovu odmetanju pesmom je kazan, premda neodređeno. To su bile naše najteže godine. Vladika ispod Orlova krša bio je jedina još preostala snaga, pa i on „sirak tužni bez iđe ikoga“. Katunskoj nahiji bio je dosta vezirski Skadar, te da se i ne obazre na druge. A silnici svugda. Jedna nagonski otvorena duša mogla je osetiti i dublju potrebu da otide gori u hajduke, a ne samo zbog ličnih nezgoda.
Samo je jasno da je njegovo delo svetlo, da tim putem nije pošao da grabi i otimlje no da bije Turčina i da sveti sve što je ostalu u „srpstvu i krstu“.
Na ova tvrđenja upućuju sve pesme o njemu, svekoliko živo predanje o svetloj njegovoj ličnosti kao i mišljenje vladike Rada, koji je o svojim književnim ljubimcima vazda jako razbirao. Osim toga njegovi uzmasi i njegove borbe.
Nije se on potrudio na Nevesinje da ubije bega Ljubovića pljačke radi no da smakne rajinog nasilnika. Nije on do Pljevalja dopirao da jagmi ovce od Turaka za Risan, no da i tamo osokoli i osveti raju.
Sunce jarko, na visoko li si,
Striko Bajo, na daleko li si!
Ovaku su uzvikivali Baju, ne samo njegova ugrabljena sinovica no i mnoge druge robinje i sela. Prema tome Bajo Pivljanin nije bio to što zmaj naših hajduka Vuk Lopušnina, nego svesni buntovnik, nacionalni revolucionar, čovek koji je za viši smer napustio svoje ognjište.
Nesumnjivo potvrdna ličnost, pametna i staložena snaga, uređivač i mudar četovođa, političar. Valjalo je mnogo opreznosti dok se izađe na glas. A posle toga prostak niti bi umeo potražiti Mlečiće, niti bi ovi njega pronašli, niti bi umeo s lukavom Latinijom običan hajduk razgovarati ni načiniti ugovor da leti hajdukuje a zimu kod njih zimuje. Jedna politika je to bila.
Njegov pokret ne bi imao koristi ako bi ga Turci, zavejanog smetovima, uhvatili i nabili na kolac. Opet prema Mlečićima je zadržao stav ugovorne stranke. Nije postao ni njihov podanik, ni obični granični najamnik, no zadržao punu slobodu delanja, uverivši ih da će im takav njegov rad biti od koristi. Dobio je od njih platu, podigli su mu kulu u Dražinu Vrtu kraj Perasta koja i sad postoji.
Odatle mu je bilo zgodno da žari po Turskoj. Od Risna, preko Krivošija, Grahova, Banjana, Golije, Pive, Durmitora do Pljevalja i Novog Pazara, bile su neprekidne šume i neprekidni pojas srpski. Iz durmitorskog čvora bio mu zgodan prolaz na Nikšić, Gacko i Pljevlja.
Bajo je imao i jednu širinu. Njegova desna ruka bio mu je barjaktar Limo Katolik iz Boke, stolački trgovac negdašnji, grob kojega je danas na Javorku, neobično dug.
Bajo je trčao svuda gde je njegova pomoć bila potrebna, imao je bezbroj sukoba i borbi, štitio Pivski manastir i svakoga Srbina gde je mogao stići.
Najveći mu je podvig doček Šenđera vezira Ćuprilovića na Vrtijeljci iznad Cetinja, gde je i slavno poginuo sa svima svojim drugovima i sahranjen kod crkve iznad grada. Predanje kaže da ga je tada pozvao vladika Danilo i predao mu vlast na Crnom Gorom, zadržavši za sebe samo vladičanstvo. Prema tom kazivanju Bajo je vladao svega petnaest dana.
Bilo kako mu drago, tek Bajo je podigao glas svojoj Pivi i ostavio dublji trag u istoriji no što bi to mogao uraditi kakav bilo hajduk.
Vladika Rade ima pravo kad kaže:
Soko Bajo sa trista zmajevah
Mrijet neće dok svijeta traje:
Navrh rave gore Vrtijeljke
Dočekaše Šenđera vezira,
I klaše se letnji dan do podne,
Vitezovi Srbi vrtijeljski,
Luča će se vazda prizirati
Na grobove naše osveštane!
A bio je Bajo Pivljanin, kako ga uspomena pamti, srednjega rasta, širokih pleća, snažan, lakonog, širokoga čela, dugih brkova, riđ i po osobinama onakav kakav odista „ne umire dokle sunca traje...“
Politika, 8. avgust 1931. godine
