subota, 23.09.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:18
Intervju: Ilan Žirar, francuski producent

Dosta je ratnih priča sa Balkana

Ne treba raditi filmove misleći na očekivanja van zemlje – da srpski ili hrvatski film mora da govori o ratu
Autor: Ana Otaševićponedeljak, 10.07.2017. u 22:00
Из филма Горана Паскаљевића „Кад сва­не дан”, који је 2012. био кандидат Србије за Оскара (Фото Принтскрин)

U Evropi se svake godine pravi sve više filmova, ali se oni retko nađu u bioskopima. Danas je lakše napraviti film, zahvaljujući jeftinijim kamerama i uslovima produkcije, ali to ne znači da će on doći do publike. Da li je onda ova raznolikost filmskog izraza prednost ili mana? Postoje dva pristupa, kaže francuski producent Ilan Žirar, koji je nedavno boravio u Beogradu na poziv Filmskog centra Srbije. Jedni smatraju da treba ograničiti broj filmova, poput nekih evropskih fondova koji finansiraju manje filmskih ostvarenja, ali u njih ulažu više novca.

Drugi veruju da ova raznolikost doprinosi da se probiju talenti.

Kao dobar poznavalac evropske filmske scene Žirar je odavno iskoračio van okvira svoje nacionalne kinematografije, istražujući mogućnosti koje otvaraju koprodukcije sa drugim zemljama. O prednostima ovakvog pristupa svedoče filmovi na kojima je radio: „Carsko putovanje” Lika Žakea, koji je nagrađen Oskarom za najbolji dugometražni dokumentarni film, ili „Liban” Samjuela Maoza, koji je osvojio Zlatnog lava u Veneciji. Ilan Žirar je i producent Gorana Paskaljevića, sa kojim je radio na filmovima „Tuđa Amerika” i „Kad svane dan”.

Producent za njega mora da bude spreman da preuzme finansijski rizik, da u ideji nekog novajlije prepozna potencijal, radeći uporedo sa priznatim autorima. U tome je razlika između američkih i evropskih producenata – prvi razmišljaju isključivo o tržištu i profitu, drugi sebe doživljavaju kao važnu kariku u stvaranju evropskog nezavisnog filma.

Kakva je situacija sa produkcijom nezavisnih filmova u Evropi?

Sve je više projekata evropskih filmova koje ne podržavaju institucije, koji su producirani van uobičajenih kanala, bez sredstava od televizija, bez distributera. U Velikoj Britaniji su sve brojniji filmovi sa budžetima ispod milion evra. U Francuskoj nije moguće napraviti film za manje od milion, milion i po evra ako se poštuju sindikalne tarife, plaćaju doprinosi za socijalno. Problem je što se ovi filmovi sa mikrobudžetima uglavnom prikazuju na festivalima i ne stignu u bioskope. Sve slabije prisustvo nezavisnog filma u salama dovodi do toga da gubi tržišnu vrednost. To je dovelo do toga da televizije manje traže filmove jer im danas serije privlače gledaoce i omogućavaju da ih zadrže. Imamo autore sa dobrim idejama koji bi voleli da prave filmove, ali oni nisu viđeni. Kada kupuju njihove filmove televizije daju malo novca, i to često da bi ispunili kvote koje nalaže evropska direktiva „Televizija bez granica“, prema kojoj su evropske televizije obavezne da puštaju najmanje 60 odsto evropskih dela.

Kako finansirati nezavisni film i šta je potrebno da bi on stigao do publike?

Postoje javni i privatni fondovi, marketinški izvori, ali i mnogi novi načini finansiranja koji otvaraju vrata koprodukcijama. U tu svrhu smo otvorili onlajn platformu za finansiranje filmova – OLFFI – sa idejom da se pojednostavi produkcija i omogući bolja razmena evropskih filmova. To je najveća baza podataka te vrste na svetu koja pokriva sve, od razvoja projekta do postprodukcije, uključujući i kratki film i nove medije. Cilj je da se napravi neka vrsta Erazmusa za producente, da putuju i bolje se upoznaju sa situacijom u drugim zemljama. Pokušavamo da stvorimo novi eko-sistem za finansiranje filmova.

Koji je motiv za francuskog producenta da uđe u koprodukciju sa srpskim partnerom?

 Francuski producent gleda na srpskog reditelja kao i na grčkog ili slovenačkog i hrvatskog. Iz ugla tržišta on je u određenoj niši autorskog filma sa Balkana, sa Mediterana. Nema publike za nešto što bi bilo označeno kao „srpski film“, poput rumunskog ili iranskog filma koji su identifikovani. Imamo tendenciju da mešamo Srbe, Hrvate i Bosance, pa se govori o autorima iz bivše Jugoslavije. Francuski producent će tražiti ili poznatog reditelja koji ima već ostvareno delo i publiku, kao što je slučaj sa Paskaljevićem, ili će ga u slučaju manje poznatih autora interesovati snaga autorskog pristupa, način na koji je tema obrađena, kvalitet projekta. Mladi reditelji ovde imaju manje sredstava nego u Francuskoj ili Nemačkoj, ali imam utisak da to podstiče kreativnost. Ovde postoje dobri glumci, prvoklasni tehničari koji rade širom centralne Evrope, a skromna sredstva nisu uticala na kvalitet pristupa srpskog sineaste.

Član ste Saveta Evropske filmske akademije, svake godine gledate filmove autora sa Balkana. Kakav utisak ste stekli o ovdašnjoj kinematografiji?

Dosta je ratnih priča i često je teško razumeti ih ako ih niste sami iskusili. Ima drugih tema, poput perspektive mladih, odnosa među generacijama, odnosa prema potrošačkom društvu, čak i nostalgije za epohom ujedinjene Jugoslavije kojima se niko ne bavi ili tek sporadično. Ne treba raditi filmove misleći na očekivanja van zemlje, da srpski ili hrvatski film mora da govori o ratu. Ima drugih tema koje se tiču društva, bilo da je reč o korupciji, bilo o veri, odnosu sela i grada koje lokalne ali imaju univerzalni karakter, koje svi mogu da razumeju.

Kako srpski autor da dođe do stranog partnera?

Ako je reditelj mora ovde da ima svog producenta, to je uvek bolje nego da sam producira. Producent onda traži partnere, najpre u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, možda i u Italiji, Belgiji, u velikim zemljama koje mogu da omoguće da film bude vidljiv na međunarodnom tržištu. Uloga producenta je i da da svoje viđenje, da predloži pristup kako bi priča bila razumljivija publici koja nije lokalna. Dobro je raditi u timu, ali ne treba težiti da se nekome dodvorite. Važno je ostati svoj što je više moguće.


Komentari2
6de58
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Film po gotovo autorski je kao forma vec duze vreme u krizi ne zbog manjka novca ili zato sto mladi reditelji nemaju talenta i elana vec zato sto je svojom agresivnom kampanjom u materijalistickom konceptu masovnog drustva i potrosacke kulture komercijalni film Holiwudske produkcije preplavio nase kablovske kanale i bioskopske sale koje po americkom modelu vise lice na vasare nego na hramove filmske umetnosti. Nije odnegovana generacija mladih ljudi zeljnih autorskog umetnickog fima vec generacije klinaca odraslih na video igricama, moja generacija je odrastala u Kinoteci. Tehnologija je nazalost donela i mnogo toga loseg po uzoru na Holiwudske produkcije akcenat se stavlja na povrsnim efektima a ne na prici ili filmskoj estetici koju neguje Evropski umetnicki film pa je produkcija velika a kvalitet nazalost mali. Film kao umetnost nije u oku kamere i mocnim kompijuterskim programima vec u oku snimatelaj i gledaoca ali se percepcija u mnogo cemu promenila.
Драган Ја
Свако огранићавање неке уметности је контрапродуктивно и у дирекtном сукобу са демократским вредностима којима се Европа хвали!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja