Pirotski ćilimi kao deo devojačke spreme, škrinja napunjena košuljama, stolnjacima, peškirima, ukrasi za neveste iz naših krajeva i prateći nakit za mladu – ukupno sto artefakata iz Etnografskog muzeja u Beogradu biće predstavljeno na izložbi u Nacionalnom muzeju Indije u Nju Delhiju od 26. jula do 31. avgusta pod nazivom „Tekstil i ukrašavanje u kulturi Srba 19. i prve polovine 20. veka”.
Na svečanom otvaranju postavke govoriće dr Mirjana Menković, direktorka Etnografskog muzeja, dr B. R. Mani, generalni direktor Nacionalnog muzeja Indije, i Vladimir Marić, ambasador Srbije u Indiji, a poziv da prisustvuju otvaranju izložbe upućen je i ministru kulture i ministru spoljnih poslova Srbije.
Kako objašnjava direktorka muzeja Mirjana Menković, do realizacije ove izložbe je došlo jer je ambasador Vladimir Marić je pre odlaska na dužnost u Indiju, 2014.godine obišao sve muzeje u Beogradu, uzeo kataloge, a kulturne ustanove u Indiji su pokazale posebno interesovanje za zbirke Etnografskog muzeja. „Na izložbenom prostoru od 400 kvadratnih metara, biće izloženo tekstilno pokućstvo i ćilimi jer su materijali i sama tehnika izrade veoma specifični i nepoznati za inače veoma bogatu indijsku kulturu. A
a svadba kao značajan ritual u svim civilizacijama ima poseban značaj u indijskoj tradiciji“, dodaje Mirjana Menković.Autorke izložbe Marina Cvetković i Jelena Tešić Vuletić izabrale su predmete za ukrašavanje srpske neveste, budući da je svadba bila jedan od najznačajnijih događaja u životu porodice, koji ujedno svedoči o načinu života, običajima i statusu mladenaca.
– Kao najizrazitije obeležje bračnog stanja izdvajalo se oglavlje nevesti, budući da je u narodnom nakitu kod Srba izuzetna pažnja posvećivana ukrašavanju glave, koje i tokom 19. i u prvoj polovini 20. veka zadržava dominantno mesto. Oglavlja su bila prebogata nakitom, da bi s vremenom potpuno nestala ili se transformisala i prilagodila trenutnim uslovima i mogućnostima – kaže kustos izložbe Jelena Tešić Vuletić.
Cvetni venac, kao najstariji ukras na glavi neveste, vodio je poreklo od antičkog načina ukrašavanja, da bi preko Vizantije dospeo u evropske zemlje gde je prvo služio kao ukras od cveća. Vence od cveća nosile su devojke kao simbol mladosti i devičanstva, dok su na glavi neveste oni simbolizovali venčanje i želju za plodnošću.
– Transformacijom venca nastao je smiljevac – najrasprostranjenija mladina kapa na širem području Srbije. Osnovu te kape čini leskov prut ili leskova kora savijena u polukrug i pričvršćena, a zatim obložena domaćim platnom ili crvenom čojom. Prednja strana prekrivena je nanizima novca, a sa strane, u visini slepoočnica, prišivene su tračice koje se završavaju malim praporcima i spuštaju niz mladina leđa – priča naša sagovornica.
Nakit i ukrašavanje građanki u skladu su sa građanskim kostimom koji se u Srbiji formira sredinom 19. veka i koji u sebi sjedinjuje elemente tursko-orijentalne, levantske i evropske kulture. Simbol ženske građanske nošnje bio je fes – plitka kapa od crvene čoje sa kićankom ili tepelukom i barešom.
– U srpskoj građanskoj nošnji naziv „tepeluk” prenet je na posebnu malu žensku kapu od crvene čoje u obliku kalote, ukrašenu biserom navezenim u obliku kupica, koja, koliko je poznato, nema paralela u nošnjama drugih balkanskih zemalja. Devojke su počinjale da nose fes i tepeluk i da oko njega obavijaju pletenice kada im se približi vreme udaje. Bračno stanje izražavalo se prisustvom, odnosno odsustvom bareša – trake ili marame obavijene oko fesa. Osim bareša, oznaka udate žene bio je i nakit: prsten, broš i minđuše, i njega je u kompletu sa vereničkim prstenom nevesti poklanjala mladoženjina porodica na dan veridbe – podseća autorka izložbe.
Na teritoriji Vojvodine koristilo se nekoliko nevestinskih oglavlja. Recimo, kapa zlatara je izrađivana sa dva para traka od svile, satena ili brokata, obično bele, žute, svetloružičaste ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom u motivima srca, lale, ljiljana, žira.
– Nakit za neveste na području Kosova i Metohije takođe se odlikovao lepotom i raznovrsnošću. Perjanica je bila visoka kapa koja se sastoji od rogljastog drveta savijenog u obliku lire i presvučenog tkaninom, ovalne kape i pravougaonog preveza, ukrašena staklenim perlama, paricama, dugmićima i ogledalcima...
Obeležje ekonomske moći najviše se ogledalo u nakitu za vrat i grudi, posebno onom koga su činili nanizi novca. Predstavljali su vidan deo miraza koji je otac, prema mogućnostima, spremao za ćerku.
– Demoni i zli duhovi, prema narodnom verovanju, okupljaju se u velikom broju za vreme svadbe. Verovalo se da neka neodređena opasnost mladencima preti „odozgo”, pa je kao glavna zaštita bila mladina i mladoženjina kapa kićena srebrnim novcem, paunovim perjem i ogledalcima i ovakvo oglavlje štitilo je nevestu do rođenja deteta. Kako prema verovanju, kapa i marama mogu da zamene vlasnika u vračanju i bajanju, u nekim krajevima neveste nisu pozajmljivale oglavlja i uopšte nerado su se odvajale od njih – kaže Jelena Tešić Vuletić.
Zaštitnu ulogu imali su i pojasevi i kopče kao obavezan deo nevestinskog ruha. Oni su imali svoju ulogu u verovanjima i običajima, posebno svadbenim. Tako je tkanica kojom svekrva opasuje nevestu kada je prvi put po venčanju uvodi u kuću kićena bosiljkom, radi zaštite od uroka, a mladoženja je prve bračne noći nevesti otkopčavao pafte (dekorativne metalne kopče za ženski pojas) da bi, po verovanju lakše rađala. Vrednost nakita koji se pripremao za svadbu govorio je o značaju koji se pridavao činu udaje i statusu neveste koji je u životu žene predstavljao period njenog najvećeg sjaja.
