ponedeljak, 23.10.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:03

U umetnosti ne postoji diplomatija

Na velikom pozorišnom festivalu se prelazi put od Antigone do stava da bi svi trebalo da budemo feministi
Autor: Ana Otaševićsubota, 29.07.2017. u 22:00
Када се на сцену попне велика глумица, попут Жилијет Бинош, публика заустави дах (Фото Фестивал Авињон)

Od našeg specijalnog izveštača iz Avinjona
Možda je slava glumca najprolaznija, kako je pisao Kami, ali kakav je samo trenutak u kome on vlada! Kada se na scenu popne velika glumica, poput Žilijet Binoš, publika zaustavi dah. Tako je bilo na izvođenju predstave u kojoj interpretira Barbaru, francusku šansonjerku, u završnici Festivala u Avinjonu. Ovaj omaž pevačici i kompozitorki, čiji je život primer istrajnosti i umetničke doslednosti, kod Žilijet Binoš dobija ličnu notu.

To je predstava koliko o Barbari, toliko i o sposobnosti interpretatora da se snagom mašte i talenta transformiše na sceni i napuštajući nepodnošljivu stvarnost povede publiku sa sobom.

Lik Barbare nije jedini snažan ženski lik na scenama u Avinjonu. Olivije Pi, direktor festivala, želeo je da autorkama i ženskim figurama u pozorištu da posebno mesto u ovogodišnjem izdanju. Kada se tako stvari postave, uvek postoji opasnost da se neka dela izaberu zato što odgovaraju političkoj orijentaciji selektora, ali zar to nije uvek slučaj? Pi kaže da nije u pitanju politička korektnost, već tendencija koju je želeo da isprati – novi feminizam. „Svi bi trebalo da budemo feministi”, kaže Pi, kako bi se stalo na put nasilju prema ženama koje je i dalje sveprisutno, bilo da se radi o kolektivnoj demonstraciji sile kao što je silovanje u ratu ili o psihičkom i fizičkom maltretiranju kome su žene izložene unutar četiri zida. Zato su u predstavama na ovom festivalu snažne i borbene žene, čiji je simbol Antigona. Njen lik je ove godine nezaobilazan, bilo da je polazište Sofoklova tragedija ili savremeni kontekst. Zašto je Antigona danas neophodna najbolje je govorio Žan Vilar, osnivač festivala, povodom jednog izvođenja 1960. godine. „Ona poziva da razmislimo o posledicama koje proizilaze iz apsolutnog poštovanja civilnih zakona. Ako se primenjuju bukvalno, ponekad, dakle, daleko od duha u kome su nastali, oni više otuđuju nego što štite čoveka (...) Antigona poziva da razmislimo o poštovanju zakona koji su velikodušni a koji 'nisu napisani', koji nikada nisu bili napisani i koji verovatno nikada neće biti. To su zakoni čovečnosti.” Antigona je neprijatelj naše lenjosti, pisao je Vilar, našeg građanskog kukavičluka, našeg društvenog konformizma koji se suviše često zasniva na nepravdi. Ona nas uči da smo odgovorni za ono što činimo i da je potrebno savladati očajanje i ovladati sobom čak i kada su razlozi za očajavanje očigledni.

Pozorište je od antičkih vremena do danas mesto na kome je snaga često u krhkosti pojedinca, u njegovoj borbi sa silama koje ga prevazilaze, pred kojima nekada poklekne, a nekada ostane postojan.

Jedna druga antička figura, Sizif, provlači se kroz predstavu grčkog koreografa Dimitrisa Papaijoanoua, jedan od vrhunaca festivala. Naše postojanje je poput sjajne folije koja leluja dok je izvođač pomera svojim dahom pre nego što će pozornica potonuti u mrak.

Jedna slamka među vihorove, rekao bi Njegoš. Male tragedije i veliki apsurdi naših života koje su na sceni prikazane poput nadrealističkog platna u pokretu, metafora su potrage za nedokučivim, koja često ima sizifovski karakter. Ova potraga je večna, dok se na kraju ne iscrpi život, pre nego što napustimo ovaj svet. Arheološko traganje za različitim slojevima ljudskog postojanja u potrazi za onim što nas određuje, za identitetom, nasleđem, za podsvesnim, oslanja se na umetničke reference, od El Greka i Magrita, do Rafaela, Botičelija i Rembranta. Grčki umetnik koji je formiran na likovnoj akademiji pre nego što se okrenuo scenskoj umetnosti prenosi deo kulture na čijem izvoru crpi inspiraciju.

Telo je glavni instrument i za Emu Dante, glumicu i dramaturškinju iz Sicilije, koja pozorište vidi kao način za „otkrivanje slabosti i problema koje imamo tendenciju da sakrijemo”. U njenoj kreaciji za Avinjon 2017. nema teksta, nema dekora, nema kostima, ni muzike. Samo glumci. Prinuđeni da prežive kada se njihova grupa naprasno raspadne, ne prestaju da se transformišu, u životinju, dete, idiota. Pomalo poput nas, kaže autorka, „idiota bez strukture i maski naspram tragedija savremenog sveta”.

Autorefleksija je prisutna u mnogim predstavama koje su prikazane u Avinjonu, u kojima glumac ne interpretira samo lik, već govori nešto o sebi, o svom odnosu prema sceni i publici.

„Pozorište nije neko zaštićeno i zatvoreno mesto na kome pravimo umetnost u određenim nišama – naprotiv: za nas je to politički instrument”, kaže slavni nemački dramaturg i pozorišni reditelj Frank Kastorf, poznat po jedinstvenom pristupu romanesknim, filozofskim i pozorišnim tekstovima u kojima preispituje stanje današnjeg sveta.

Kada postavlja Bulgakovljev tekst o Molijeru, koji govori o odnosu umetnika i vlasti, u trenutku kada je ruski pisac suočen sa staljinističkom cenzurom, Kastorf govori i o sebi, o svojoj smeni na čelu „Volksbine teatra” koji je vodio od 1992. godine.

„Kao pozorišni reditelj ne postavljam se poput diplomate koji treba da se nametne kao medijator. Ni kada je u pitanju tekst i jezik, ni između glumaca i publike. U umetnosti ne postoji diplomatija, ravnoteža. Važna je anarhija, ne aranžman uz kompenzaciju. Da se izrazim kao Hajner Miler: verujem u sukob”, kaže anfan teribl najprestižnijih evropskih scena.

Evo kako vidi položaj umetnika: „Uslovi u našem društvu su uvek izvor nezadovoljstva. Tome se suprotstavlja utopija u čijoj je službi umetnost. Kada se umetnik žali na okolnosti koje mu nisu naklonjene, to govori da nešto nije u redu sa umetnikom, sa njegovim odnosom prema svetu, prema realnom, konkretnom.”

U kakvoj je vezi njegovo shvatanje pozorišta sa drugim autorima koji su predstavljeni u Avinjonu? Njegov šestočasovni komad je još jedna od originalnih kreacija koje su izvedene u Avinjonu. Njihova raznolikost, kako u smislu forme tako i u smislu izraza, govori o stalnom nastojanju da se proširi područje slobode na sceni.


Komentari0
2d270
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja