Rud­nik – Kad, vo­ze­ći od Be­o­gra­da ka ju­gu, do­spe­te na naj­vi­šu tač­ku Ibar­ske ma­gi­stra­le, zva­nu Bu­ćin grob, i po­gle­da­te ude­sno ka rud­nič­kom ob­ron­ku, po­gled vam se za­u­sta­vi na ogrom­nim slo­vi­ma: HOLYWO­OD.

No­ću ih još lak­še uoči­te, jer slo­va sve­tle.

Ako vam je, ipak, pro­ma­klo da ih uoči­te, sa­če­ka­će vas ta­bla kraj ma­gi­stra­le na ko­joj pi­še: „Srp­ski Holywo­od, ze­mlja ča­rob­nja­ka iz Oza – 500 m”. U ori­gi­nal­nom na­zi­vu ame­rič­kog film­skog gra­da je du­plo „L”, a ov­de je iz­o­sta­vlje­no „da me ne bi tu­ži­li zbog ko­ri­šće­nja već po­sto­je­ćeg i za­šti­će­nog ime­na”, ob­ja­snio nam je, pre de­set go­di­na, Ivan Ja­ko­vlje­vić, rad­nik Rud­ni­ka olo­va i cin­ka (ROC) i ne­iz­le­či­vi film­ski za­lju­blje­nik, tvo­rac i vla­snik ove atrak­ci­je.

Nat­pis je po­sta­vljen pre jed­ne de­ce­ni­je, a po­sled­njih da­na ju­la je ov­de odr­žan Še­sti fe­sti­val ne­za­vi­snog of-fil­ma Sr­bi­je. Za na­gra­du Ve­li­ki šum­ski pa­tu­ljak (rud­nič­ki „Oskar“) bo­ri­lo se osam fil­mo­va (ne­ko­li­ko ih je pri­ka­za­no u van kon­ku­ren­ci­je). Reč je o fil­mo­vi­ma ko­ji na­sta­ju u kru­gu po­ro­di­ca, uz sa­rad­nju kom­ši­ja i pri­ja­te­lja en­tu­zi­ja­sta, u ne­koj vr­sti kuć­ne ra­di­no­sti, van zva­nič­ne na­ci­o­nal­ne ki­ne­ma­to­gra­fi­je.

Po­seb­no vre­di is­ta­ći dva do­ku­men­tar­ca ve­o­ma vi­so­kog kva­li­te­ta ko­ji su pu­bli­ci pri­ka­za­ni u re­vi­jal­nom de­lu fe­sti­va­la. To su „Lu­di­lo Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća”, auto­ra Mi­ro­sla­va Ba­te Pe­tro­vi­ća iz Be­o­gra­da, i „Je­ro bla­go­de­ni­je ge­ne­ra­la Vran­ge­la”, za­jed­nič­ko de­lo Mi­la­na Ki­ćev­ca iz Bu­dim­pe­šte i Bo­ška Mi­lo­sa­vlje­vi­ća iz Be­o­gra­da.

Za one ko­ji ma­lo ili ni­ma­lo zna­ju o Pe­tru Ni­ko­la­je­vi­ču Vran­ge­lu, ovo je bi­la pri­li­ka da upo­zna­ju do­ži­vot­nog bra­ni­te­lja car­ske Ru­si­je, po­sled­njeg ko­man­dan­ta be­lo­gar­de­ja­ca. Ve­ro­vao je Vran­gel da će se vra­ti­ti u ma­tu­šku Ru­si­ju, da će je po­no­vo uči­ni­ti ca­re­vi­nom, dok je oku­pljao voj­sku u eg­zi­lu po Bu­gar­skoj, Fran­cu­skoj, Bra­zi­lu, Kra­lje­vi­ni SHS. Nje­gov don­ki­ho­tov­ski po­hod je okon­čao so­vjet­ski agent tro­va­njem u Bri­se­lu, a zem­ni osta­ci mu po­či­va­ju u ru­skoj Cr­kvi Sve­ta Tro­ji­ca na Ta­šmaj­da­nu, či­me mu je is­pu­nje­na po­sled­nja že­lja.

 Ge­ni­jal­ni i tra­gič­ni sli­kar Sa­va Šu­ma­no­vić, po­seb­no nje­gov „eks­cen­trič­ni ži­vot i po­na­ša­nje”, ka­ko ga je do­ži­vlja­va­la se­o­ska srem­ska sre­di­na, in­spi­ri­sao je auto­ra Ba­tu Pe­tro­vi­ća. 

– Na ve­li­ke pra­zni­ke, Sa­va je znao da do­đe na igran­ke u svom Ši­du. Mno­go je vo­leo da ple­še, igrao bi či­ta­vo ve­če, ma igrao bi do zo­re. Ple­sao je čak i sa mnom. No­sio je cr­no, ele­gant­no ode­lo, lep­tir-ma­šnu, kao sneg be­lu ko­šu­lju, be­le ru­ka­vi­ce, sav je bio u par­fe­mu. Ši­đa­ni su ga do­ži­vlja­va­li kao ču­da­ka, kr­sti­li se i pre­vr­ta­li oči­ma, go­vo­ri­li „lu­di Sa­va” – pri­ča u Pe­tro­vi­će­vom fil­mu jed­na sta­ri­ja go­spo­đa ko­ja je ta­da bi­la još de­voj­ču­rak.

Ni­šta neo­bič­no. Zar mno­gi ge­ni­ji u nas, če­sto ne­pri­zna­ti za svo­ga ži­vo­ta, ni­su obič­nom sve­tu iz­gle­da­li čud­ni, uda­re­ni, ćak­nu­ti.

Autor fil­ma o Sa­vi Šu­ma­no­vi­ću re­kao je na za­vr­šet­ku fe­sti­va­la, za naš list, po­ne­što i o „Srp­skom Ho­li­vu­du” i fe­sti­va­lu:

– Na fe­sti­va­lu uče­stvu­jem od po­čet­ka pa se, uz Iva­na, sma­tram i nje­go­vim osni­va­čem. Pri­ka­za­ni su sjaj­ni fil­mo­vi, ve­o­ma kva­li­tet­ni, a za­do­vo­ljan sam i od­zi­vom pu­bli­ke ko­ja je do du­bo­ko u noć se­de­la na rud­nič­koj li­va­di pred film­skim plat­nom. Bi­lo je ne­za­bo­rav­no dru­že­nje, raz­me­na is­ku­sta­va i no­vih ide­ja me­đu stva­ra­o­ci­ma, a sve to da­je na­du da će ovaj fe­sti­val du­go da po­tra­je.

Na­gra­da­ma su se ob­ra­do­va­la pe­to­ri­ca auto­ra. Ve­li­kog šum­skog pa­tulj­ka do­bio je Bo­jan Ste­fa­no­vić iz Vr­šca za film „Olov­ne go­di­ne”. Dru­ga na­gra­da je uru­če­na Vla­di­mi­ru i Og­nje­nu Ja­ni­ću iz Su­bo­ti­ca za film „Žeđ”, a tre­ća Mi­la­nu Ki­ćev­cu iz Bu­dim­pe­šte i Bo­šku Mi­lo­sa­vlje­vi­ću iz Be­o­gra­da za ostva­re­nje „Ma­e­stro”. Spe­ci­jal­na na­gra­da „Zla­to­mir Zla­ja Du­kić”, ko­ja se do­de­lju­je za sni­ma­telj­ski po­du­hvat, do­đe u ru­ke auto­ru pr­vo­na­gra­đe­nog fil­ma.

I na kra­ju, Ivan je, na de­se­to­go­di­šnji­cu „Srp­skog Ho­li­vu­da”, na rud­nič­kom pro­plan­ku po­sta­vio naj­ve­ću lju­lja­šku u Sr­bi­ji (bar ta­ko on tvr­di), a pr­vi su se lju­ška­li mla­đi go­sti Še­stog fe­sti­va­la.