Nemio događaj na beogradskom aerodromu, kada supervizor, lekar i menadžerka leta nisu hteli da puste u avion jedanaestogodišnjeg dečaka s autizmom jer su procenili da njegovo dugotrajno plakanje može da uznemiri ostale putnike na polučasovnom letu do Tivta, na najdramatičniji način skrenuo je pažnju šire javnosti na diskriminaciju sa kojom se deca s autizmom suočavaju gotovo na svakom koraku.

Otac dečaka, naš kolumnista istoričar Čedomir Antić, koji je na stranicama „Politike” opisao čemu je porodica bila izložena u nedelju, 6. avgusta, na Aerodromu „Nikola Tesla”, najavljuje tužbu protiv nadležnih na aerodromu i „Er Srbije”. Kako Antić navodi, njegov sin Vid je već tri puta, bez problema, avionom putovao do znatno udaljenijih odredišta – Tunisa, Turske i Egipta – i do sada mu nijedna avio-kompanija nije zabranila ulaz u avion, niti je postavljala posebne uslove zbog njegovog stanja.

Potražili smo od stručnjaka odgovor na pitanje da li je opravdana bojazan da mališani s autizmom mogu da povrede druge i budu agresivni prema njima. Bojana Drobnjak, logoped iz Centra za patologiju govora „Logomedika”, kaže:

– Autizam je spektar poremećaja, tako da nijedno dete s autizmom nije isto i ne mora imati iste probleme u ponašanju. Agresivno ponašanje najčešće je prouzrokovano određenim senzornim uticajem koji je za decu s autizmom uglavnom uznemirujući, neprijatan ili bolan. Zato smatram da treba imati više razumevanja ukoliko se takvo ponašanje dogodi na javnom mestu. Svakako je neprihvatljivo da se unapred donose zaključci koji se odnose na svu decu s autizmom i da se ona time ograničavaju u bilo kom pogledu.

Bojana Drobnjak ocenjuje da je, nažalost, diskriminacija dece s autizmom prisutna u svim aspektima njihovog socijalnog života.

– Diskriminacija je kulturološki determinisana, jer se u našoj sredini neguje kult ispravnosti i sposobnosti, a svako odstupanje definiše se kao bolest ili nepopravljivo stanje, koje bez poznavanja socijalnih modela ometenosti najviše pogađa osobe koje imaju bilo kakve smetnje ili poremećaje. Deca s autizmom stigmatizovana su u svim sistemima. Iako bi trebalo da gradimo društvo u kome su osobe s bilo kakvim smetnjama prihvaćene, u našem društvu ne postoji poznavanje fenomena autizma, njegovog nastanka i mogućnosti tretmana, pa ovaj slučaj ne predstavlja iznenađenje, već potvrdu o deficitu osnovnih znanja o tome kako funkcionišu deca s autizmom. Ovaj primer je i jasan pokazatelj da inkluzivni programi u Srbiji nisu zaživeli, baš kao ni naučno zasnovani metodološki pristupi poput ABA (ABA – primenjena analiza ponašanja), koji na efikasan način pomažu u prevazilaženju problema u ponašanju – ocenjuje Bojana Drobnjak.

Predsednica Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama s autizmom Vesna Petrović kaže da se ovi mališani od najranijeg detinjstva suočavaju sa čudnim pogledima prolaznika i zlobnim komentarima.

– Pre mesec dana našem udruženju javila se jedna mama koja je svoju devojčicu odvela u dežurni vrtić, jer je njeno obdanište bilo na kolektivnom godišnjem odmoru. Vaspitačica je na hiljadu načina pokušala da odgovori majku od ideje da devojčica privremeno boravi u tom vrtiću – ubeđivala ju je da vrtić nema klimu, da ima previše dece, da ne zna kako će se nova devojčica uklopiti u dečji kolektiv... A to se dešavalo u centralnoj beogradskoj opštini – kaže Vesna Petrović.

Naša sagovornica podseća da je u Nišu pre nekoliko godina dečak sa autizmom izbačen iz dečjeg pozorišta jer je bio uznemiren za vreme predstave. Vest o tom događaju brzo je stigla do tadašnjeg resornog ministra Aleksandra Vulina, koji se izvinio roditeljima dečaka i zatražio od pozorišta da već sutradan tu predstavu ponovo odigraju pred dečakom i njegovim drugarima.

– Nerazumevanje i strah od nepoznatog izazivaju predrasude, koje ponekad prerastu u agresiju i bezobrazluk. Dešava se da dete s autizmom zbog svog unutrašnjeg nemira legne na ulicu i počne da vrišti, a „brižne” komšije zaprete da će pozvati policiju ili centar za socijalni rad da bi kaznili „neodgovorne” roditelje. Poseban problem predstavlja inkluzivno obrazovanje, koje je idealno zamišljeno u teoriji. U praksi, veliki broj učiteljica nije edukovan za rad sa autističnom decom, odeljenja su često prepuna dece, što kod velikog broja učiteljica izaziva veliki stres. Onda se učiteljice javno požale na roditeljskom sastanku da dete s autizmom šeta na času, ne zadržava pažnju, priča samo sa sobom i ponekad grublje gurne školskog drugara u igri... A onda roditelji počnu da prave pritisak da se dete prebaci u specijalnu školu – zaključuje naša sagovornica.