sreda, 16.08.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:03
U KULTURNOM DODATKU 12. JULA

Obriši suze dragi predsedniče

petak, 11.08.2017. u 12:30
(Драган Стојановић)

O JAVNOM PLAKANjU

Barak Obama je u javnim nastupima određenim povodima tokom svog mandata zaplakao „najmanje pet puta”. Ako su svakom totalitarnom patriotizmu potrebni poezija, mit ili religija, izgleda da prirodi demokratskog (američkog) patriotizma, ili totalitarne demokratije, mnogo više odgovaraju plač i suze

Nemaju sve suze istu težinu: Barak Obama (Foto Rojters/Kevin Lamark)

U više svojih javnih nastupa, predavanja ili intervjua, slovenački filozof Slavoj Žižek iznosio je poslednjih godina formulu koja glasi „Nema etničkog čišćenja bez poezije” (No ethnic cleansing without poetry). Povezujući etničko čišćenje sa (bosanskim) Srbima, tvrdio je da uopšte nije slučajno to što je Radovan Karadžić bio pesnik. Naravno da to ne treba shvatiti doslovno, u kom bi slučaju svaki inspirator, „projektant” ili nalogodavac etničkog čišćenja nužno morao biti pesnik. Širi kontekst ovih Žižekovih tvrdnji čini njegova rasprava o vezama između (poetskog) jezika i nasilja u knjizi Living in the End Times (2010). U usmenim nastupima on napominje da je potrebna „snažna mitopoetska struktura”, nešto poput poezije, nacionalističkog mita ili religije, kao neka vrsta paravana, zaklona ili opijuma koji će zločinima koje činimo pribaviti izvesno dublje značenje i uzdići ih čak do herojskog čina. Svakom totalitarnom patriotizmu potrebni su poezija, mit, religija, kaže Žižek.

Skoro da bi se moglo govoriti o nekoj vrsti epidemije javnih suza, o svojevrsnoj invaziji, poplavi plakanja pred sveprisutnim „okom” medija. Pa ipak, nije svejedno ko plače, sa kog mesta i kojim povodom.

Sledeći, premda u drugačijem registru, ovakvu vrstu uvezivanja mogli bismo, na primer, (ne)oprezno reći da nema holokausta bez slikarstva, pozivajući se pri tom na dobro poznatu ljubav Adolfa Hitlera prema slikarstvu i njegove, kako se obavezno naglašava, netalentovane i neuspele pokušaje u savladavanju slikarskog umeća. Ako Karadžićevo političko nasleđe ne pravi nužno od njega i lošeg pesnika (na šta i Žižek posredno upućuje), onda i poricanje svakog slikarskog talenta Hitleru može biti pod znakom pitanja. No mimo toga, posebno važno, visoko mesto koje slikarstvo i skulptura imaju u dizajniranju, propagiranju i provođenju nacifašističkog totalitarnog i rasističkog projekta pokazuje da se i toj vrsti umetnosti može nameniti uloga paravana ili opijuma. Zavođenje slikama često je mnogo efikasnije od zavođenja rečima.

U novije vreme ovu ulogu paravana/zaklona za zlodela i zločine koji se čine u savremenom svetu, ulogu zavođenja i anesteziranja koji nas navode da takve stvari primamo kao nužne korake na putu postizanja tzv. viših, humanih, emancipatorskih, progresivnih vrednosti i ciljeva, sve više i upadljivije počinje da obavlja nešto sasvim drugo i neobično, što nema nikakve veze ni sa poezijom, ni sa mitovima, ni sa umetnošću uopšte. To nešto može se imenovati pomoću sledeće formule: nema ubijanja dronovima bez plakanja (No drone-killing without crying). Da bismo ovu formulu konkretizovali, podsetićemo na to da je donedavni američki predsednik Barak Obama, koji je kao glavnokomandujući oružanih snaga autorizovao i odobravao masovnu upotrebu dronova u tzv. borbi protiv terorizma širom sveta (toliko često i uspešno da bi se drone-killing skoro moglo smatrati njegovim brendom), u javnim nastupima određenim povodima tokom svog mandata zaplakao „najmanje pet puta”, kako je to utvrdio novinar Londonskog Gardijana Leo Benediktus. Isti novinar tvrdi da su sva trojica poslednjih američkih predsednika u svojim mandatima javno plakali.

Slobodan Mijušković

-------------------------------------------------

GOST IZ LATINSKE AMERIKE
Gvarani jezik nadmašio španski

Paragvaj je država u nastanku, a stanovnici su zbog dugotrajnih političkih manipulacija „obnevideli, frustrirani, agresivni, korumpirani, povređeni, besvesni, samoživi i nepoverljivi“, kaže Fernando Grifit, ministar kulture Paragvaja

Devojčice sa „gvarani ostrva“ (Foto :Fritz Ruprechter) 

Da nisam u Beogradu nedavno srela ministra kulture Paragvaja, ostala bih da živim u ubeđenju da se od bilo kog državnog funkcionera, ma iz koje zemlje da dolazi, intervjui svode uvek na – isto. Šta da očekujete od ministra, nego da svoju zemlju opisuje kao rajsku tvorevinu, da podržava sistem, naročito svoj resor, da nalazi objektivna opravdanja za neznatne manjkavosti, da se busa u patriotske grudi kao da rodnu grudu brani od neprijateljske najezde, da nalazi izgovore u neprijateljskom okruženju i komšijskim marifetlucima. I što je zemlja manja, zabačenija i nerazvijenija, a sistem autoritarniji, to je sagovornik hvalisaviji.

Od Fernanda Grifita (52), biohemičara po struci, nepartijske ličnosti, koji je u Beograd došao da bi u svojstvu ministra kulture Paragvaja, učestvovao na Osamnaestom kongresu Međunarodne federacije za latinoameričke i karipske studije (FIEALC), nisam očekivala da razbije moj višedecenijski stereotip (utvrđen tokom prakse pročitanih i obavljenih razgovora sa političarima sa domaće scene i mnogih latinoameričkih zemalja). Nisam bila u pravu.

Fernando Grifit (Foto Z. Šuvaković)

Pokazalo se na početku već da se Grifit ne uklapa u taj okvir. Naprotiv, i bez mojih pitanja, predočava da je „Paragvaj u veoma lošem stanju“ da je to u stvari „država u nastanku“. Za svoje sunarodnike ima još goru dijagnozu. Zbog vekovnih političkih manipulacija, dugotrajnih diktatura i velikih ratova, Paragvajci su „obnevideli, frustrirani, agresivni, korumpirani, povređeni, besvesni, samoživi i nepoverljivi“.

Pre nego što je krajem prošle godine postao ministar kulture, Grifit je zajedno sa još desetak naučnika osnovao pokret za obnavljanje svoje zemlje. Oni su pune četiri godine skupljali podatke i napravili studiju, „jednu vrstu multidisciplinarne naučne dijagnoze“ prepune poražavajućih podataka.

Zorana Šuvaković

-------------------------------------------------

PODSEĆANjA
Miloš Đurić – kritičar bez kompromisa

Insistirao je na stavu da filozof mora da se drži svojih načela i u svakodnevnom životu, u svim uslovima. Podsećao je na mudraca oko koga se okupljaju mnogi – kao sa platna pojedinih slikaraJoš za života akademik Miloš Đurić (1892–1967) je bio jedna vrsta legende te su ga studenti, a i mnogi drugi, najčešće zvali čika Miša. Bio je to doista neobičan stvaralac. Najviše je poznat kao istaknuti helenist, ali i istaknuti filozof, mada je sticajem okolnosti ova strana njegovog opusa ostala nepoznata ili prenebregavana iz ideoloških razloga. Životni put mu je bio neobičan.

Bista Miloša N. Đurića na Kalemegdanu

Rođen je u Benkovcu, Srbin iz Hrvatske, pred Prvi svetski rat je zaokupljen idejama jugoslovenstva. Spadao je u nacionalne revolucionare inspirisane idejama Dimitrija Mitrinovića i Vladimira Gaćinovića, imao je i izvesnu ulogu u pripremanju Sarajevskog atentata 1914. Sa Vladimirom Čerinom pokrenuo je časopis „Vihor”, koji je zbog jugoslovenske orijentacije bio zabranjen.

Teme filozofije kulture bile su i ostale tokom života, reklo bi se, centralne, ali ih je on razmatrao na specifičan način iako mu je u tom pogledu Jakob Burkhart bio neka vrsta uzora. Đurić se školovao u Zagrebu i Beogradu. U Zagrebu je studirao kod Alberta Bazale.

U potrazi za vlastitom nacionalnom orijentacijom, specifičnim putem, razmišljao je o korenima koje je video u našem narodnom pesništvu kojim je bio inspirisan, zatim opšteslovenskim korenima i odnosu prema Evropi.

Đurić je rano počeo da stvara. Navedene teme su bile predmet njegovih prvih objavljenih radova. U narodnoj epici video je srpsku specifičnu etiku, estetiku i herojski duh nastao u borbama protiv tuđinske vlasti. Kao tumač suštine narodnog stvaralaštva, pre svega u studijama o glavnim motivima pojedinih narodnih pesama, Đurić se kasnije bavio drevnom grčkom tradicijom, antičkom književnošću i filozofijom. Rezultat tih istraživanja izložio je u nizu obimnih knjiga i manjih studija. Drevni grčki svet ga je decenijama zaokupljao i kao prevodioca mnogobrojnih spisa iz antičke tradicije. Iz njegovih spisa se i danas upoznajemo sa antičkim svetom koji je bio osnova potonjeg razvoja. Ali on nije ostao samo u tim okvirima, razmatrao je i filozofske tekovine Evrope kao u knjizi Racionalizam u savremenoj nemačkoj filozofiji.

Dr Radomir Đorđević

-------------------------------------------------

KALEIDOSKOP
Ljubav u 21. veku

Erotika sovjetske avangardne umetnosti, filma, dizajna, prelepi ruski ljudi, muškarci i žene, ostali su zauvek nepoznati za širu srpsku javnost. Mosfilm nije mogao, jer nije umeo, da bude Holivud, iako Ljubov Orlova, sovjetska filmska zvezda, nije bila nimalo manje očaravajuća od holivudske dive Olivije de Hevilend, a Nikolaj Olanjin ništa manje markantan od Roberta Redforda

Ingrid Bergman i Keri Krant u filmu „Ozloglašena“

Nedavno sam naišao na interesantan intervju Džulije Lerner, sociološkinje iz Izraela, poreklom iz Sankt Peterburga. Na pitanje kako definiše osnovnu razliku između „ruske“ i „zapadnjačke“ ljubavi ona odgovara: „U ruskom modelu ako se ne zaljubite ’do ušiju’, dakle ako se ’smrtno’ ne zaljubite onda nećete spoznati sreću. U američkom modelu, ako ’izgubite glavu’ za nekim to je, onda, prvo i pre svega, znak da nešto sa vama nije u redu. Tamo, da biste bili srećni u ljubavi, morate da pokažete, i sebi a i partnerki/partneru, da možete da živite i bez nje/njega.“

Jasno i precizno, ova analiza pruža priliku da se shvati i sadašnji, ali i višedecenijski antagonizam između ruskog i zapadnjačkog (ponajviše američkog) modela, uopšte, a ne samo modela ljubavi. Dakle, to je shvatanje i hladnog, i ovog sadašnjeg rata, koji strastveno vode Amerikanci, ne kroz ideologiju, već kroz ljubav. Iz te vizure izgleda da su, iako poraženi u hladnom ratu, Rusi bili spremni da se „smrtno“ zaljube u zapadni svet. I da u takvoj ljubavi spoznaju sreću. Međutim, Amerika, pre svih, nije mogla da uzvrati jer bi time priznala da nešto nije sasvim uredu sa njom. Od tada, pa do sada, i ko zna koliko u budućnost, Amerika (čak i ako ostali Zapad donekle uzvrati rusku ljubav) neće moći da odmakne dalje od težnje da stalno dokazuje da bez Rusije i te kako može da živi. Do te mere je ovaj impuls snažan da se, u prvi mah, posle pobede u hladnom ratu, u Americi išlo i dotle da se ozbiljno razmišljalo da se Rusija fizički ukine i podeli (nalik Jugoslaviji) na brojne patuljaste, vazalne, dakle nepostojeće države. Predsednik Putin prvi je shvatio prirodu američke ljubavi, pa je ekspresno iz Rusije izbacio MMF, brojne američke špijunske agenture, finansijske lešinare, mešetare, propovednike, propagandiste i lobiste, a onda je pokazao da američko mešanje u ruske izbore nije dobra stvar, jer mora izazvati i recipročni postupak. Što se i desilo. Amerikanci, evo, skoro godinu dana od izbora, ne mogu da shvate razmere, tehnike i efekte tog ruskog, ljubavnog reciprociteta, izvedenog na američki način. Rusija pa i Kina su, dakle, spremne za američki tip ljubavne igre. Deluje kao da je Amerika zatečena, kao nespremna, u sopstvenom modelu, jer izgleda da ona, ovako ili onako, ipak ne može da živi bez te dve zemlje.

Stanko Crnobrnja

-------------------------------------------------

SCENA
Katarza u regionu

Specijalno za „Politiku” iz Budve

Pozorišni program Grada teatra u Budvi, kao i programi drugih letnjih festivala, u Baru, Tivtu, Dubrovniku, otkriva da je na teritoriji bivše Jugoslavije uveliko uspostavljen zajednički kulturni prostor. Publika je najveći profiter jer ima prilike da se suoči s umetnički vrednim produkcijama i da istovremeno katarzično otkriva sličnosti i razlike života u državama našeg regiona

 

„Dokle pogled seže“: teme nezaposlenosti i korupcije

Ovogodišnji, 31. po redu, festival Grad teatar, održava se u Budvi od 5. jula do 17. avgusta, pod motom „Za tri groša”, odabranom zbog posebno skromnih finansijskih okolnosti koje su pratile realizaciju festivala, usled nagomilanih dugova. Osim finansijskog aspekta značenja ovog mota, inspirisanog Brehtovom Operom za tri groša, skromnost sredstava znači i fokus na delima koja se zasnivaju na umetnički vrednom korišćenju svedenosti izraza. Povodom programske koncepcije festivala, v. d. direktora Grad teatra Milena Lubarda Marojević za Politiku je rekla: „Ove smo godine želeli da iskoristimo sopstveni trenutak rekonstrukcije za preispitivanje šireg umetničkog konteksta, pa smo birali programe koji dotiču aktuelna društvena pitanja. Program festivala pripremljen je za svega nekoliko meseci, zbog čega se na njemu više nisu mogli naći neki programi koje smo želeli. Ali mi se čini da poenta nije izostala. Jer bez glamura, bez fanfara i raskoši ove godine, festivalski programi se odvijaju u tišini, pred prepunim gledalištem, pred publikom koja učestvuje i razmišlja. A to je, nadamo se, dobar preduslov za jedan novi početak.”

Pozorišni program 31. Grada teatra takođe je specifičan po izraženoj regionalnosti. Predstave dobrim delom pokrivaju prostor bivše Jugoslavije, dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije. Budvanska publika je, između ostalog, imala prilike da vidi slovenačku Ožalošćenu porodicu, hrvatski Balon i crnogorsku Dokle pogled seže. One su donele društveno i estetski vredne odraze života na teritoriji bivše Jugoslavije. Sa posebnom pažnjom na izražajnosti glumačkih nastupa, u maštovito minimalističkom scenskom obliku, autori su otkrili sličnosti i razlike stvarnosti danas nezavisnih država, republika bivše Jugoslavije.

Pozorišni program festivala koji se ove godine skoro u celini ostvaruje na sceni između crkava u Starom gradu, otvorila je Ožalošćena porodica reditelja iz Srbije, Igora Vuka Torbice, a u koprodukciji dva slovenačka pozorišta, iz Celja i Kranja. Nastala prema Nušićevoj komediji, predstava je posebno zanimljiva zbog neobičnog spoja vrlo sočnog, često farsičnog i bizarnog Nušićevog humora, i slovenačkog tradicionalno umerenijeg stila igre. Slovenački glumci su tako doneli jednu elegantniju verziju Nušića.

Ana Tasić

-------------------------------------------------

GENETIČKI INŽENjERING
Teško do „duplikata” Juseina Bolta

Naučnici su nedavno uspešno modifikovali ljudski embrion kako bi odstranili gensku mutaciju koja uzrokuje srčanu insuficijenciju kod zdravih mladih osoba demonstrirajući tako još jednom kontroverznu proceduru editovanja gena.

Sada su prvi put ljudski embrioni editovani izvan Kine, gde su istraživači uradili nekoliko studija ne bi li saznali da li tehnika može da spreči prenošenje naslednih bolesti sa jedne generacije na drugu.

Jajna ćelija (Foto Lund University)

Iako u nijednom istraživanju do sada iz modifikovanih embriona nije „kreairana” beba, što je inače potez koji bi bio ilegalan u većini zemalja sveta, podvig predstavlja prekretnicu u naporima naučnika da savladaju tehniku i svakako budu korak bliže mogućnosti da ona postane deo kliničkih ispitivanja na ljudima.

Najnoviji rad usredsređen je na nasledni oblik srčanog oboljenja, iako naučnici veruju da pristup može da se primeni i na druge bolesti izazvane mutacijom jednog gena, poput Hantigtonove bolesti, cistične fibroze, Tej–Saksove bolesti ili određenih oblika kancera dojke.

Naučnici su koristili tehniku editovanja gena poznatu kao Crispr-Cas9 kako bi korigovali mutaciju embriona koji su nastali od sperme čoveka sa naslednim oblikom hipertrofične kardiomiopatije ili hipertrofije srca. To je bolest koja izaziva zadebljanje srčanog mišića, što stanje koje pogađa jednu u pet stotina ljudi i izaziva iznenadnu srčanu smrt naročito kod mlađih osoba.

Milica Momčilović


Komentari1
562f8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jovan Milanovic
Broz je rado fotografiral.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja