sreda, 16.08.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:03
RAZGOVOR NEDELjE: MILČO MANČEVSKI, makedonski filmski reditelj

Njujorčanin iz Makedonije

Autor: Dubravka Lakićsubota, 12.08.2017. u 22:00
(Фото лична архива)

Bikini Mun Dejvis je ime Amerikanke, povratnice iz rata u Iraku koja sad prolazi pakao u Njujorku. Ona je glavna junakinja najnovijeg, američkog filma Milča Mančevskog koji će se pred publikom naći tokom naredne godine. Biće to peti dugometražni igrani film ovog kultnog makedonskog scenariste i reditelja, autora filmova „Pre kiše”, „Prašina”, „Senke” i „Majke”, za koji je osvojio i „Politikinu” nagradu „Eritrocit” za najbolji film beogradskog Festa 2011. godine.

Odmah je po obavljenom zadatku predsednika žirija upravo završenog 31. Herceg Novi – Montenegro film festivala, Mančevski je otputovao za Makedoniju.

Odatle će nastaviti za Rusiju, u Rostov na Donu, i produžiti potom u Njujork, grad u kojem već 32 godine živi, predaje studentima filma, stvara umetničke fotografije, priređuje izložbe, piše eseje...

U razgovoru za „Politiku” Milčo Mančevski (Skoplje, 1959) otkriva neke filmske istine, svoj odnos prema pisanju i prema snimanju filmova, ali i prema zemlji čiji je neodvojivi deo...

Posle toliko godina u Njujorku šta ste vi: Makedonac u Americi ili Amerikanac u Makedoniji?

Ja sam Njujorčanin iz Makedonije. Uvek sam se osećao pomalo ambivalentno. S jedne strane, u Makedoniji sam rođen i odrastao, s druge, kinematografski tamo nikada nisam do kraja pripadao, ali sam se uvek trudio da budem odličan đak. Mešaju mi se osećanja i to je uvek i lepo i komplikovano. Kada god dođem u Makedoniju meni je veoma lepo, tamo su moji prijatelji, imam tamo kuću i pokušavam da pomognem, ali na neke stvari gledam malo drugačije.

Makedonci su veoma ponosni na vas i vaše uspehe, međutim bilo je situacija kada su se izgovarale i rečenice: „Mančevski nam je potrošio sve pare za film i niko drugi zbog toga ne može da snima”? To je bolelo?

Kulturni establišment i ja se nikada nismo voleli. I kada sam bio mladi panker koji pokušavao da snima u Skoplju i kada se ništa nije snimalo kako se ne bi snimio moj prvi film. Kulturni establišment nije bio bogzna kako srećan ni posle velikog uspeha filma „Pre kiše”, ni posle svih koprodukcija koje sam tamo doveo. Drago mi je što ste pomenuli „koliko je to sve koštalo” jer ste mi pružili mogućnost da odgovorim istinom. U moja četiri filma je makedonska država učestvovala sa oko 20 odsto od ukupnog filmskog budžeta, a ukupna suma je manja od sume koju je država Makedonija uložila, recimo u film „Do balčaka” (reditelja Stoleta Popova, prim. aut.). Dakle, ta rečenica za koju ste me pitali je čista manipulacija. Ali, ne smeta to. Navikneš se, kada je vrućina onda je vrućina.

A koliko je sada, u ovom trenutku, u Makedoniji „vruće”?

Opšte, politički?

Da.

Pa, stvari se menjaju i ja sam umereni optimista da će biti malo više poštenja i malo više stručnosti.

Na osnovu čega tako mislite?

Ne znam, ali evo gledam naš Filmski fond koji je godinama vođen nestručno, a sada očekujem da će ga voditi stručnjak. To je to. U druge se oblasti ne razumem previše.

Onda da pričamo filmu, o tome kako je Bergman govorio, a vi primenjivali, da je proba kreacija, a samo snimanje filma re-kreacija?

Jeste. Meni su ljudi u filmu i struktura samog filma najvažniji. Ljudi u filmu su glumci i likovi, a oni se izgrade na papiru i na probama. Mnogo je lepše i lakše raditi probe, a ja ih u proseku radim tri nedelje pre nego što počnem snimanje jer tada radiš na miru, možeš da se igraš i promeniš nešto u replikama, što skripter odmah pribeleži. Samo snimanje, a ja pokušavam da uvek budem veoma odgovoran, jeste skupo, tehnički komplikovano i više nema mogućnosti za igranje. Kreativna igra je moguća tokom pisanja i za vreme proba, kada dobro odabrani glumci počinju da znaju o likovima više nego ja koji sam ih napisao. Kada krene snimanje to je onda egzekucija.

A igranje filmskom strukturom? To je uvek i igranje emocijama?

Struktura je najteži deo igranja, jer to podrazumeva kontrolisanje emocije koja će se stvoriti kada je razbiješ. Ljudima nije teško da prate priču filma razbijene strukture, ali je teško menjati emocije ako to nije urađeno na neki konvencionalan način. I to je upravo najveća opasnost filma razbijene strukture, najteže ali i najinteresantnije za rad.

Da li takva vrsta igre postoji i u fotografijama koje radite i s uspehom izlažete?

Da. Poslednja knjiga i izložba „Pentaptih” sadrži seriju od po pet fotografija koje, formalno ali ne i narativno, funkcionišu samo kada su zajedno. Inače, u fotografiji volim neku malu optičku iluziju, neku malu prevaru.

Da li je deo vašeg bića sada više u fotografijama, a manje u filmu ili se film ne ostavlja tako lako?

Da budem iskren, film je meni malo dosadan. I za gledanje i za pravljenje. Fotografija više uzbuđuje zato što može da bude instantna, snimiš je i ona negde postoji, pa je onda otkriješ posle pet godina tokom pregledavanja onoga što si snimio. I zato što fotografija nije opterećena objašnjavanjem, niti pričom, niti parama. Ona može da bude bliža i nekoj poeziji nego što to može film.

Pomenuli ste novac, da dodamo i sveopštu komercijalizaciju koja je veoma prisutna i u kinematografski malim, niskobudžetskim filmovima?

Tu su stvari čak i opasnije, jer se sve češće događa da se snimaju filmovi koji pripadaju „festivalskom žanru”. Postoji vestern, postoji mjuzikl, a evo već duže postoji i festivalski film – „Sandens film”, pa „evropski festivalski film”. Drugim rečima, to je opasno jer je manje pošteno. Kod holivudskog filma bar znamo da je to kalkulacija i manipulacija, a ovde svi glumimo neku umetnost, a često pravimo filmove kako bi oni išli na neki festival. Festivali često kalkulišu i poželjnim filmskim temama, a mislim da je čak i uvredljivo ako se film pravi samo zbog poželjnosti teme. Ako film ne budi osećanja, ako nema i neku formalnu stranu, čak i formalnu inovaciju onda je to reportaža. Veliki festivali su zapravo najveći krivci, jer oni nameću ritam i filmsku modu. Oni to možda čine iz najboljih pobuda kako bi se diskutovalo na neku važnu temu, ali to nije dovoljno.

Da li bi vas iznenadilo ako bih rekla da ipak najviše volim vaš „Majke”?

I meni je to najdraži film. Nekako, mnogo je konceptualnih odluka doneto u njegovom nastanku, već u samom početku, ali i kasnije tokom snimanja. Jednostavno, tako sam osećao, a nisam imao objašnjenje ili opravdanje zašto je to tako. Znao sam samo da tri priče o majkama treba da budu zajedno i da dokumentarna priča treba da bude najduža. To je bilo nekako kao da pišeš poeziju ili slikaš apstraktno slikarstvo. Imao sam tu sreću ili bezobrazluk da to tako i dovedem do kraja i zato me to raduje. Tek kasnije sam otkrio mnogo razloga zašto sam povezao te tri priče u jednu celinu, a često i najbolji način stvaranja. U filmu je to najteže jer ga ti uvek prvo prodaš pa ga tek onda snimiš. Čim ga prodaješ moraš da ga objašnjavaš kupcu, a čim ga objašnjavaš ti uništiš veoma mnogo od spontanosti.

Dugo se kao profesor družite sa studentima, koliko im skrećete pažnju na to da je film pre svega vizuelna umetnost, a ne mašina za pričanje?

Jedna od prvih stvari koje im kažem, a koje sam i ja uvek imao na umu, jeste to da bih želeo da moj film razume i gledalac u Mongoliji, ako se desi da se on prikazuje bez titlova. Taj gledalac tada neće možda razumeti sve detalje priče, ali će uz pomoć slike razumeti njen okvir, radnju i razvoj i što je najvažnije – osetiće emociju. I to funkcioniše i takva se filmska lekcija pamti. Dok sam snimao film „Prašina” s Džozefom Fajnsom on je u jednom trenutku rekao kako je dijalog u filmu „oslobođen od masnoće” i zajedno se s ostalim kolegama takmičio u dodatnom izbacivanju replika, što je neviđeno za glumce. Drugim rečima, film ima toliko elemenata koji gledaocima mogu da prenesu i koncept i emociju: tu mu je ritam, kompozicija, muzika i nadasve fotografija i preterana verbalizacija mu nije potrebna...

Scenario za film „Prašina” je dugo pisan, a i inače mi se čini da dugo pišete?

„Prašina” je poseban slučaj. Nisam ja to toliko dugo pisao koliko mi je bilo potrebno vremena da sklopim taj film. Kod mene stvari idu ovako: najpre imam osećanja, onda sklopim priču koju sročim na nekih četiri-pet strana, pa onda to pričam prijateljima. I dok je pričam ja je rafiniram. To tako traje ili „sedi” u kompjuteru, recimo godinu dana, možda i dve. Krčka se. A onda kada je spremno sednem i napišem scenario veoma brzo. Potrebno mi je samo dve-tri nedelje da on bude kompletno gotov. I onda su moji filmovi koje gledate u bioskopu bukvalno ono što je bilo napisano u scenariju. Krčkanje je dakle, najvažnije. I pisanje je za mene najlepši deo filmskog stvaralaštva.

Ali i najusamljeniji deo?

To je dobro, ja sam u suštini stidljiv i ne smeta mi kada sam sam. Kada treba da radim s velikom ekipom ili treba da predstavljam, prodajem svoj film, što sve uradim jer mi je to domaći zadatak, to baš i ne volim previše.

 

Zavist i ljubomora ne pitaju za partijsku pripadnost

Vaši poslednji filmovi su samo američki?

U Ameriku sam otišao s 19 godina zato što nisam pripadao klikama koje su vladale kulturom u tadašnjoj Makedoniji. I posle toliko godina i posle međunarodnih uspeha mojih makedonskih filmova, za koje sam čak 80 odsto sredstava doneo iz inostranstva, ništa se nije promenilo. Već sedam godina sam na crnoj listi, svi moji autorski projekti su zamrznuti u Makedoniji, pa sam poslednja svoja dva filma snimio na drugoj strani sveta. Kratkometražni „The End of Time” na Kubi i dugometražni igrani „Bikini Moon” u Njujorku.

Sada se promenila vlada u Makedoniji, ali odnos kulturne elite prema meni nije, što me ne iznenađuje i ne uznemirava, jer zavist i ljubomora ne pitaju za partijsku pripadnost i veoma su jak izvor energije u ovakvim ustajalim i pakosnim sredinama.


Komentari7
e8928
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Laza
@Zuki: Ima reditelja koji nisu osvajaci nagrada pa prave bolje filmove od njega. Koliko je samo velikih reditelja koji nikad nisu osvojili oskara. Nagrade ko nagrade, nisu merilo kvaliteta.
Velizar Kladusic
Slazem se. Ja recimo uvek biram da gledam filmove i citam knjige koji/koje nikada nisu osvojile ni jednu nagradu. U prevodu, ja sam isto kao i vi, druze Laki, antiprotivan. Sloboda narodu!
Preporučujem 0
Predrag
Pitam se,da li bi Makedonci,u svojim glavnim novinama,na najudarnijoj strani stavili članak - Njujorčanin iz Srbije.
Сварог
Јесте, македонци увек скоро у свим новинама или ТВ медијумима стављају чланке за српских уметника. Нема ни једне емисије на ТВ станицама где нису заступљене српски уметници од свих генерација. Пустите Ви шта кажу и шта говоре политичари. Најважније је да се обичан народ поштује и себе и своје уметнике.
Preporučujem 16
Danilo
Jel ovaj komentar predstavlja širokogrudost?
Preporučujem 7
Misa
Zar ovaj ne rece da se povlaci iz filma i posvecuje samo fotografiji?!
Zuki
'Ovaj' je osvajač svetskih nagrada, a kako ste vi?
Preporučujem 21

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja