Na te­snom tr­gu u cen­tru ma­le i ne­kad za­tu­re­ne va­ro­ši­ce, ko­čo­pe­ri se Spo­me­nik tru­ba­ču. Ne jed­nom, već svi­ma ko­ji su pro­de­fi­lo­va­li kroz Gu­ču a Dra­ga­čev­ski sa­bor uz­di­gli do vi­si­na na ko­ji­ma je i da­nas. Ako je, va­lja se, i zbog na­rod­nih mu­zi­ča­ra, i zbog za­hval­nih Dra­ga­če­va­ca. U vre­me Sa­bo­ra bar po­lo­vi­na od ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da go­sti­ju po­že­li da se fo­to­gra­fi­še u sen­ci spo­me­ni­ka, a sreć­ni­ji­ma se ta že­lja i ostva­ri! Zbog to­ga je taj trg sa spo­me­ni­kom jed­no od naj­po­se­će­ni­jih me­sta to­kom nad­me­ta­nja du­va­ča.

A ipak, tu kao da ne­što ne­do­sta­je?

Dra­ga­čev­ski sa­bor je, i ina­če, jed­no ve­li­ko ču­do. Uza sve osta­lo, to se ot­kri­va i u to­me što, ka­ko go­di­ne od­mi­ču, iz­ra­nja sve vi­še „osni­va­ča” tog ču­ve­nog pra­zni­ka srp­skih du­vač­kih ka­pe­la. Kao da ni­ko u Gu­či i Dra­ga­če­vu kra­jem pe­de­se­tih i po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka ni­šta dru­go ni­je ni ra­dio već smi­šljao du­vač­ki sa­bor? Za­to bi po­vre­me­no i njih i go­ste va­lja­lo pod­se­ti­ti ka­ko je po­če­lo. Jer, sta­ri­ji su već za­bo­ra­vi­li, dok mla­đi još ni­su do­zna­li.

Osni­va­či Dra­ga­čev­skog sa­bo­ra bi­li su Bla­žo Ra­di­vo­je­vić, u to vre­me no­vi­nar ča­čan­skog „Gla­sa”, doc­ni­je no­vi­nar i ured­nik „Po­li­ti­ke”, Bran­ko V. Ra­di­će­vić, knji­žev­nik, a ta­da iz­ve­štač „Du­ge”, i Slo­bo­dan Pe­ne­zić, ko­ji je, uza sve osta­lo, bio i pot­pred­sed­nik Vla­de Sr­bi­je. 

Ide­ja da se Ve­li­ko­go­spo­jin­ski va­šar u Gu­či oki­ti nad­me­ta­njem du­va­ča iz­ne­dre­na je za sto­lom ča­čan­ske ka­fa­ne „Kod La­zo­vi­ća”, iz ko­je su Bla­žo i Bran­ko kre­nu­li da obi­ja­ju pra­go­ve ko­mi­te­ta, skup­šti­na op­šti­na, udru­že­nja, ra­znih se­kre­ta­ri­ja­ta i dru­gih kul­tur­nih ba­sti­o­na, ne bi li is­ku­ka­li ma­kar po­dr­šku za svoj na­um. A ka­kvo su ras­po­lo­že­nje iza­zva­li, do­bro je te ih ni­su po­hap­si­li, ili sme­sti­li na za­tvo­re­no ode­lje­nje psi­hi­ja­tri­je... a bi­va­lo je i to­ga u ono do­ba!

Ni­ka­da ni­su pri­zna­li ka­ko su se do­mo­gli Slo­bo­da­na Pe­ne­zi­ća, ali on ih je pri­mio i sa­slu­šao, pa ume­sto da ih iz­mar­ši­ra iz kan­ce­la­ri­je, za­ću­tao i uto­nuo u ozbilj­no pre­mi­šlja­nje. Po­sle ne­kog vre­me­na sa­mo je pro­mr­mljao:

– Do­bro, ali ne­moj da ču­jem da je bi­lo ne­ka­kvog sr­bo­va­nja...

Do­volj­no! Ta­ko se i on upi­sao u po­vest Dra­ga­čev­skog sa­bo­ra, a ka­kvo je vre­me bi­lo, nje­go­ve su za­slu­ge mo­žda i naj­ve­će!

Na­ža­lost, pr­vom Sa­bo­ru Kr­cun ni­je pri­su­stvo­vao, imao je valj­da ne­ka pre­ča po­sla, Bran­ka je u po­sled­nji čas iz­da­la hra­brost, pa je čast da pro­gla­si pr­vog po­bed­ni­ka pr­vog Sa­bo­ra pri­pa­la Mir­ku Bo­ji­ću, ta­da no­vi­na­ru „Du­ge”. Do­go­di­ne je pre­šao u „Ilu­stro­va­nu Po­li­ti­ku”, no­se­ći u skrom­nom pr­tlja­gu i Dra­ga­čev­ski sa­bor, pa je naš naj­sta­ri­ji i naj­či­ta­ni­ji ilu­stro­va­ni ča­so­pis de­ce­ni­ja­ma bio po­kro­vi­telj ovog nad­me­ta­nja i pi­sao o nje­mu na­ši­ro­ko, a sva­ke go­di­ne po­bed­ni­ci­ma do­de­lji­vao tru­bu i bu­banj.

Do­bro de, mo­žda Kr­cu­nu, Bla­ži i Bran­ku ne pri­li­če bron­za­na po­pr­sja na ta­kvom me­stu da ne za­zi­va­ju sit­ne pa­ko­sti ve­se­li­jih go­sti­ju Sa­bo­ra, ali bi bar ka­me­no­re­zac mo­gao u mer­mer da ukle­še nji­ho­va ime­na, i krat­ku po­ru­ku o osni­va­či­ma Sa­bo­ra i he­roj­skim po­če­ci­ma, pa da tu plo­ču oka­če na­do­mak onog spo­me­ni­ka, ne­gde na obo­du tr­ga, ko­li­ko da se zna. Jer taj dug se, kad-tad, mo­ra vra­ti­ti.