Kada se Beograđanin V. M. nagodio sa sudom da prizna krivicu za učinjeni saobraćajni prekršaj, to nije bio kraj njegovog slučaja. Nastavak, gde se pokazalo da nisu još svi sudovi u Srbiji zakoračili u 21. vek, u kojem se ogroman broj poslova može završiti jednim „klikom” na kompjuteru, usledio je kada je stigla presuda.

Kako je poštar na njegova vrata zvonio dok je bio na poslu, u poštanskom sandučetu sačekalo ga je obaveštenje da je „pismeno” vraćeno u sud i da ga može preuzeti u roku od 15 dana od ostavljanja obaveštenja.

Nakon isteka tog roka, navedeno je, „pismeno” će biti istaknuto na oglasnoj tabli i internet stranici suda, a osam dana posle toga smatraće se da je dostavljanje izvršeno. V. M. je odmah pokušao da na internet stranici suda vidi koliku globu i kome treba da plati, ali ne samo da nije bilo elektronske oglasne table, nego nije bilo ni sajta.

Preostala mu je druga navedena mogućnost – da presudu pročita na tabli u zgradi suda. Međutim, reč je o Prekršajnom sudu u 350 kilometara udaljenom Vranju, gde je prekršaj učinjen.

„Ceo postupak je vođen u Beogradu, gde mi je prebivalište. Beogradski sud po nalogu vranjskog me tražio, u Beogradu sam dao izjavu, tu sam u MUP-u napravio sporazum o priznanju krivice i sad na kraju ispada da moram da idem u Vranje da bih saznao kolika je kazna”, navodi V. M., pitajući se gde je tu logika.

Prekršajni sud u Vranju, međutim, nije jedina takva institucija bez internet stranice. Kratkom pretragom utvrdili smo da od 45 prekršajnih sudova na teritoriji Srbije, sajt nema njih deset (Vranje, Mladenovac, Lazarevac, Prijepolje, Preševo, Kruševac, Kosovska Mitrovica, Raška, Užice, Sremska Mitrovica).

Kad je o oglasnoj tabli na sajtu reč, nju ili uopšte nemaju ili se klikom na tu stavku pojavljuje obaveštenje da je „stranica u pripremi”. Izuzetak, ali opet ne pozitivan, jeste jedino sajt Prekršajnog suda u Valjevu gde je postavljeno obaveštenje staro 16 meseci, u kojem se navodi da je presuda po jednom predmetu istaknuta na oglasnoj tabli suda, ali ne i šta je presuđeno.

Zašto i dalje svi sudovi nemaju internet stranicu kad ih već propisi obavezuju da određene akte objavljuju i na taj način – pitanje je koje smo postavili nadležnima u Ministarstvu pravde. Tu je „Politici” rečeno da je ovo ministarstvo pokrenulo projekat izrade jedinstvenog portala sudova čime bi trebalo da se smanje troškovi održavanja i izrade sajtova i ispune zakonske obaveze.

Međutim, sve što građani trenutno mogu da saznaju sa tog portala jesu adrese, brojevi telefona i imena sudija. Mogu i da pristupe registru neplaćenih kazni, kao i da na osnovu broja predmeta vide njegov status (kada je pokrenut postupak, u kojoj je fazi...), ali ne i da vide šta piše u dokumentu. Kada će sajtovi postati funkcionalni na način na koji propisi to predviđaju, odgovor u resornom ministarstvu nismo dobili, ali nam je rečeno da je u toku obuka za administratore sajtova.

Ovaj način obaveštavanja i dostave sudske pošte, koji podrazumeva i informisanje putem interneta, uveden je pre nekoliko godina da bi se, kako je tada objašnjeno, sprečilo zastarevanje predmeta. Do zastarevanja je često dolazilo ili zato što okrivljeni ne žive na prijavljenoj adresi ili zato što su izbegavali da u pošti preuzmu „plave koverte” nakon što ih poštar nije zatekao kod kuće.

Ali, s obzirom na to da trećina domaćinstava u Srbiji nema pristup internetu, i da nemaju svi sudovi sajt, postavlja se pitanje da li je pravično da se pošiljka smatra uručenom, a stranka obaveštenom u situacijama poput ove, kada je građanin nekoliko stotina kilometara udaljen od suda?

„Delimično ste već odgovorili na pitanje. Malo se preteralo sa tim pravilom o uručivanju iako je ono možda dobro za efikasnost postupka. Zakon je tu bio dosta rigorozan, a u praksi bi trebalo da se nađe primerenije rešenje i treba stvoriti uslove da sistem dostave bude bolji kada znamo da dostava ne funkcioniše baš besprekorno”, kaže Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda.

Dok se stvari u praksi ne poprave, jedno od rešenja, prema njegovom mišljenju, jeste i da se predmet prebaci sudu u mestu u kojem građanin živi. Drugo rešenje bi moglo da bude da se, u slučaju da poštar ne uspe da uruči sudsku poštu, ona ne vraća sudu koji ga šalje, već u građaninu najbliži sud.

„Ako sam već celu proceduru obavio u mestu gde živim, a ne u mestu gde sam napravio prekršaj, valjda je logično i da presudu mogu da preuzmem u najbližem sudu”, kaže V. M. koji još ne zna kome će i koliku kaznu platiti.