četvrtak, 21.09.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:57
U KULTURNOM DODATKU 19. AVGUSTA

Male misterije Dejvida Linča

petak, 18.08.2017. u 14:21
Потпис испод слике: Дејвид Линч, Ентеријер 1 (Фотографија уступљена љубазношћу галерије Итем, Париз)

KORAK IZA STVARNOSTI

Čini se da Linčov ulazak u film zapravo počinje u momentu kada kao tinejdžer otkriva slikarstvo ili, preciznije, mogućnost da vizuelno izrazi, animira i stavi u neku vrstu pokreta sve što ga je već tada okupiralo kroz sećanja, prizore, imaginaciju i želju da pronikne u naličja i tajanstvene sile svakodnevnog života

„Radio sam na jednoj manjoj uglavnom crnoj slici, ali je imala neke zelene biljke i listove koji su izlazili iz te crne boje. Sedeo sam i, verovatno uz cigaretu, posmatrao sliku iz koje se začuo vetar i biljke su počele da se kreću. Pomislio sam: ’Oh, pokretna slika, ali sa zvukom’. Ta mi se ideja zapatila u glavi. Pokretna slika.“ U dokumentarnom filmu David Lynch: The Art Life koji se pojavio prošle godine, Linč se još jednom osvrnuo na događaj koji se desio tokom studija na umetničkoj akademiji u Filadelfiji i koji često i on i njegovi biografi navode kao inicijacijski trenutak u odluci da se bavi sedmom umetnošću. Ipak čini se da Linčov ulazak u film zapravo počinje u momentu kada kao tinejdžer otkriva slikarstvo ili, preciznije, mogućnost da vizuelno izrazi, animira i stavi u neku vrstu pokreta sve što ga je već tada okupiralo kroz sećanja, prizore, imaginaciju i želju da pronikne u naličja i tajanstvene sile svakodnevnog života malih američkih gradova, što će uostalom odrediti njegovu jedinstvenu umetničku viziju i najaviti fenomen „linčovski univerzum“.

Miroslav Karić

-------------------------------------

INTERVJU
Da li je Srbija izašla iz Prvog svetskog rata

Države nastale na ruševinama Austrougarskog ili Osmanskog carstva i same su bile mini-imperije koje, za razliku od starih imperija, nisu znale kako da postupaju sa manjinama, kaže istoričar Robert Gervart

Robert Gervart (Iz lične arhive/Službeni glasnik)

Veliki rat se završio, ali da li je nastupio mir? U mnogim mestima u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi nasilje je nastavljeno i posle potpisivanja primirja 1918. Došlo je do revolucija i građanskih sukoba. Kraj Prvog svetskog rata ostavio je nezadovoljnike na svim stranama. Prvi su verovali da su imali pravo na više od onoga što su dobili, drugi su smatrali da su prestrogo kažnjeni. Posejano je seme budućih konflikata. Neki od njih traju i danas. Istoričar Robert Gervart veruje da se pre može govoriti o „miru” nego o miru. U knjizi Poraženi, krvavo nasleđe Prvog svetskog rata 1917–1923, koja će uskoro biti objavljena na srpskom jeziku u izdanju Službenog glasnika, u prevodu Dmitra Tasića, Gervart piše da je posleratnom haosu doprineo i raspad evropskih carstava i nesnalaženje novonastalih nacionalnih država sa etničkim manjinama. Gervart je stručnjak za savremenu istoriju koju predaje na Univerzitetskom koledžu u Dablinu. Rođen je u Nemačkoj, doktorirao je na Oksfordu, držao predavanja na Harvardu i Prinstonu. U intervjuu koji nam je dao povodom knjige, objavljene tokom obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, kaže da je fokus istoričara isuviše dugo bio na dešavanjima na Zapadnom frontu i da je on želeo da to promeni.

– Istoričari su se uglavnom bavili Britanijom, Francuskom, Nemačkom i pomalo Amerikom, a gotovo nimalo onim što se dešavalo posle rata. Želeo sam da to ispravim i naglasak stavim na istok.

Da parafraziram naslov vaše knjige (u engleskom izdanju „Poraženi, zašto se Prvi svetski rat nije završio), da li se Prvi svetski rat završio?

Odgovor zavisi od toga gde ste se našli u novembru 1918. kada je postignuto primirje na Zapadnom frontu. Ako ste živeli u Britaniji ili Francuskoj, odgovor je „da”, ali ako ste živeli istočnije, odgovor nije tako jasan. Pokrenuta su pitanja na koja nisu pronađeni odgovori i ta pitanja su zaokupljala ljude u celom 20. veku, a zaokupljaju ih i danas, posebno u Ukrajini i na Bliskom istoku.

Jelena Stevanović

-------------------------------------

PISCI
O suparništvu Bunjina i Nabokova

Nabokov odbija da govori na svečanosti u Njujorku povodom Bunjinovog osamdesetog rođendana (a govorio je u Berlinu 1933. na prijemu u njegovu čast povodom dodele Nobelove nagrade), s obrazloženjem „da ceni Bunjina manje nego Turgenjeva“. Ipak, i dalje hvali njegovu poeziju.

Vladimir Nabokov, Ivan Bunjin

Kada se govori o odnosu Bunjina i Nabokova, obično se sve svodi na to da je Bunjin podržavao Nabokova i da je izjavio da će se Nabokov uspešnije uklopiti u modernu svetsku književnost od drugih ruskih emigrantskih pisaca. Odnos dva pisca bio je, međutim, sadržajniji i dublji. Nakon što se više godina bavio proučavanjem Nabokovljevog stvaralaštva, profesor ruske književnosti na Bostonskom koledžu Maksim D. Šrajer (1967) temeljno je istražio i ovu temu. U knjizi Bunjin i Nabokov: istorija suparništva („Alpina non fikšn“, Moskva, 2014), kojoj prethode njegove ranije knjige Svet Nabokovljevih priča (1998) i Nabokov: teme i varijacije (2000), obradio je arhivsku građu (prepisku, dnevnike, uspomene) i poznate izvore. Iako konstatuje da je jedan deo građe izgubljen i da će zbog toga, po svoj prilici, neke stvari zauvek ostati nepoznate, on uspešno rekonstruiše veći deo odnosa između dva pisca i stvara relativno celovitu sliku. Šrajer se uglavnom bavi činjenicama iz književnog života, ali ne izbegava ni tumačenje književnosti.

Savremenici su Ivana Bunjina (1870–1953) i Vladimira Nabokova (1899–1977) doživljavali kao najznačajnije pisce u ruskoj emigraciji, s čim se slaže i autor knjige. Bunjin je pripadao starijoj generaciji, koja se formirala i proslavila pre revolucije i emigracije, a Nabokov mlađoj, takozvanoj neprimećenoj generaciji, koja počinje da stvara izvan Rusije. Ključ za njihove odnose je, po Šrajeru, suparništvo. Uz neznatna odstupanja, materijal se u knjizi izlaže hronološki.

Zorislav Paunković

-------------------------------------

12. IGRAČ
Letovanje u Denkerku

Nolan je maestralno režirao svoj najnoviji hit, dok su ama baš svi partizanski filmovi puni patetične ideologije i ideološke patetike, ali „Denkerk” će u svakom ljubitelju ratnih podviga Bate Životinje, Smokija i ostalih bombaša izazvati utrnulost sličnu onoj koju izaziva injekcija pred strašni čin vađenja zubaKao svojevrsna uvertira za najavljeni dijalog o Kosovu i Metohiji i pisanje Deklaracije o opstanku nacije, početkom letnje turističke sezone u domaće multipleks bioskope stigao je film „Denkerk”, britanskog sineasta Kristofera Nolana.

Iz filma „Denkerk“: kadrovi kao sa De Kirikovih platna (Video isečak Jutjub)

Nolanov najnoviji blokbaster oborio je sve rekorde gledanosti u prvim nedeljama prikazivanja i time opovrgnuo predviđanja kako leto nije najidealnije godišnje doba za premijere filmova iole ozbiljnijeg sadržaja. Ne samo da se ispostavilo kako je najnovija filmska verzija priče o najvećem britanskom porazu s početka Drugog svetskog rata mnogo atraktivnija i od najnovijeg izdanja Čuvara plaže nego su i publika i filmski kritičari Denkerk doživeli kao jedan od najboljih ratnih filmova svih vremena.

S ovom ocenom sigurno će se složiti i svaki domaći gledalac koji nikada u životu nije pogledao nijedan partizanski film. Oni koji su makar jednom videli Bulajićevu Kozaru, Partizansku eskadrilu Šibe Krvavca ili Lepa sela lepo gore Srđana Dragojevića gledaće Nolanov najnoviji film kao konačnu potvrdu već ofucane tvrdnje da je čovečanstvo na jednom od brojnih raskršća skrenulo u pogrešnom smeru.

Da ne bude zabune, Nolan je maestralno režirao svoj najnoviji hit, dok su ama baš svi partizanski filmovi puni patetične ideologije i ideološke patetike, ali Denkerk će u svakom ljubitelju ratnih podviga Bate Životinje, Smokija i ostalih bombaša izazvati utrnulost sličnu onoj koju izaziva injekcija pred strašni čin vađenja zuba.

Vule Žurić

-------------------------------------

PISMO IZ BITOLjA
Druge reči prve klase

Otkud vremešni srpski pesnik u književnoj rezidenciji međunarodnog projekta Other Words (Druge reči), u Bitolju, usred toplog makedonskog leta,  kad stvaranju vreme nije

Široki sokak u Bitolju (Foto Revizionist, Vikipedija)

U prirodi je svakog epa, pa i ovog našeg aktuelnog, kulturno-turističkog, da središnjem događajnom nizu o kome se peva ili pripoveda prethodi nekakav zbitijski ključ, uzrok, kazus beli – stručno rečeno – svega što će uslediti i čemu priča neumitno hrli. Kao, neki je kralj, nekada... pa je onda... i eto ti zatim silnih junaka na delu, sve dok njihovom pregnuću ne dođe željeni ili neželjeni kraj, a utom i knjizi svršetak.

Znajući ovo pravilo daleko pre nas, mnogi je rapsod u sitne strune retro-razrade velikih podviga udarao, pa evo, u tom duhu, i kratke kulturno-turističke razjasnice s temom – otkud sad vremešni srpski pesnik u književnoj rezidenciji međunarodnog projekta Other Words (Druge reči). I to u Bitolju, usred toplog makedonskog leta, kad stvaranju vreme nije.

Fatum, reklo bi se, a možda i donekle prizvano. Možda, jer je baš ovaj kulturpraktičar i evrotreger, čak i na ovim stranama, i to nedavno, zdušno zagovarao nužnost osnivanja slične rezidencijalne adrese pri već latentno aktivnoj priči Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2021. I drugde gde logika meridijanske saradnje to nalaže, a mogućnosti dopuštaju.

Kad, eto ti iskušenja kom se, s takve javne pozicije, ni etički ni dijalektički odoleti ne može. Naime, iznebuha mi sa inostrane elektronske adrese stiže poziv da mesec dana provedem pišući u Bitolju. I da dve nedelje pre toga u istom gradu učestvujem na radnom sastanku koordinatora i učesnika Drugih reči, započetih u okviru Evropske prestonice kulture San Sebastijan 2016. i podržanih na prestižnom konkursu Kreativne Evrope da teku do kraja 2019. godine.

Širok sokak, tesna promenada

Centar Bitolja, podeljen po horizontalnoj osi na dve prostorno otprilike ravnopravne časti magistralno povučenim Širokim sokakom, deluje ekscesno umirujuće, umalo domaće,  jer umnogome priziva doživljaj kretanja novosadskom Zmaj Jovinom ulicom iliti beogradskom Knez Mihailovom. Jedino što je Širok sokak ipak nešto uži od ove  dve uznosite srpske adrese, a uz to i ne samo duži nego i danonoćno promenadno bolje snabdeven šetačima, turistima, dokonim građanima i poslovično rastrčanim naizgled biznismenima. Mnogo reči, a još bolje romana, ili romansi, da je puste sreće, valjalo bi tu svakako posvetiti i ekstremno zgodnim građankama, dok pretežno kotlinska pozicija grada podjednako zgodno provocira put pogledu i na pozamašnije prirodne lepote.

Na vrhove Pelistera, recimo, koji se nad grad nadnose s leve strane, ako od prostorno gotovo zbratimljene železničke i autobuske stanice krenete Širokim sokakom, ili paralelnim ulicama, prema staroj čaršiji, odnosno Bazaru, to jest pijaci. Ali sve to, uz mnogo zelenila, parkova, te nesumnjiv upliv nedalekog Mediterana, deluje nekako nadletnje toplo i blago, pogotovo što se grad primerno privio pa širio uz bliske mu planinske padine. A to perfektno rečeno širio, uz to je i objektivno. Jer, kako oko posetioca zapaža, a Bitoljčani potvrđuju, ništa se tu veliko nije gradilo od vremena kad smo imali iste pasoše.

Vladimir Kopicl

-------------------------------------

GENETIKA
Mutacije nisu uvek siledžije

Zar treba podsećati da humani genom doživi oko stotinu mutacija po generaciji, što je kap u okeanu, prema više od milion kodona, na pogrešnom mestu, od kojih jedan jedini može biti fatalan. Onda nema zadrške. Naša sudbina je u našim genima

Humani kariotip: 46 hromozoma, identifikovani tehnikom pruganja i svrstani u 23 para

Tekst „Teško do ’duplikata’ Juseina Bolta“, iznova apostrofira neslućene mogućnosti genetičkog inženjerstva i afirmiše multidisciplinarni pristup savremenoj metodi editovanja, uređivanja ili popravljanja genoma.

Povod za reakciju su sad već tradicionalne nedorečenosti genoma i podjednako konfuzan, koliko i bojažljiv zaključak o etičnosti najnovijih zahvata američko-korejskog tima, na decenijama priželjkivanom putu trenutno neizlečivih bolesti.

Međutim, u nauci, kao u životu, paradoksalno, ali istinito, što je stepen odgovornosti veći, vidljivost je manja. Izuzetak nije ni svetska bioetika, u ovom primeru dovedena u poziciju Tiresije, slepog proroka iz Tebe, koji je slučajno video boginju Atinu kako se kupa i ona ga je zato oslepela. Kasnije se pokajala, ali u nemogućnosti da mu vrati vid, podarila mu je moć proricanja. Da gleda i prepozna budućnost, bez mogućnosti promene.

„Tužno je i strašno, biti mudar, ako mudrost ne donosi korist“, rekao je Tiresije Edipu.

Povodom teksta „Teško do ’duplikata’ Juseina Bolta“

Objašnjavajući Tiresijin kompleks, Nensi Veksler je nadahnuto, ispričala narativ o ženi iz longitudinalne studije sa jezera Marakaibo. Na severozapadu Venecuele u prirodnom spektaklu grom udara u jezero i zaliv neverovatnih 28 puta u minutu, što je nateralo anonimnu ženu da dođe u kolibu Vekslerove, zbog neurološkog testiranja i eventualnog dijagnostikovanja Hantingtonove bolesti, prepoznatljive po izvesnim probama i pre nego što pacijent uoči bilo kakve promene.

Sasvim sigurno, žena sa najelektrisanijeg mesta na svetu, pokazivala je sporadične znake. Takođe, suprotno većini ispitanika iz eksperimentalnog uzorka, zdravo radoznala priupitala je doktora: „Šta ste zaključili? Da li sam obolela?“

Umesto odgovora, preduhitrena je: „Šta Vi mislite?“

Ona je kategorično smatrala da nije. Lekari su izbegli da kažu konačnu dijagnozu, objašnjavajući da su neophodna dopunska ispitivanja, pre nego što se definiše zatečeno kliničko stanje. Međutim, čim je žena izašla iz improvizovane ordinacije, ušao je njen prijatelj, užurbano, skoro histerično vičući: „Šta ste rekli?“

Esad Kučević

-------------------------------------

LEGENDE
Pank – simbol promene ili muzejski eksponat

Pre četiri decenije Seks pistolsi su objavili debi album „Never Mind The Bollocks, Here’s The Sex Pistols” . Nakon gostovanja grupe u TV emisiji Bila Grandija 1. decembra 1976.  kada su Roten i Stiv Džons nekoliko puta opsovali, započevši i verbalnu tiradu čija je meta bio voditelj. Dejli miror i Dejli telegraf su pisali, da su  zahvaljujući toj „prljavštini i besu svi u Britaniji saznali šta je pank.

Seks pistolsi, 1977. (Foto: Koen Suyk. In: Nationaal Archief, Vikimedija)

„Ja sam antihrist, ja sam anarhista, ne znam šta hoću, ali znam kako da dođem do toga... Anarhija za Ujedinjeno Kraljevstvo stiže…” Posle ovih stihova koje je u debi singlu „Anarchy in the U. K.” izdeklamovao Džon Lidon, alijas Džoni Roten, pevač londonske pank četvorke Seks pistols, više ništa nije bilo isto. Loša ekonomska i politička situacija u Velikoj Britaniji sedamdesetih godina 20. veka i „atrofična” rok scena svoje ishodište imali su u rođenju panka i grupe koja je bila simbol bunta.

„Nismo imali manifest, ali hteli smo da prodrmamo sve”, kazao je Pol Kuk, bubnjar Seks pistolsa, za Spektejtor u svetlu obeležavanja 40 godina od izlaska debi albuma Never Mind The Bollocks, Heres The Sex Pistols.

Kuka i Stiva Džonsa, gitaristu benda, spojila je ljubav prema muzici, a i stalno su boravili u radnji koju je u londonskom Čelsiju, na Kings roudu, držao Malkom Meklaren sa svojom devojkom Vivijen Vestvud kreirajući i prodajući ekstravagantnu odeću. Meklaren ih je podstakao da naprave bend, dovevši basistu Glena Metloka i Džona Lidona, koji je postao pevač grupe. Turoban život u „velikoj” zemlji bio je sasvim dovoljna motivacija za Lidona, koga je Meklaren „prekrstio” u Džonija Rotena, da „potegne” priču o anarhiji:

„Ne smeš nikad potceniti ono do čega siromaštvo vodi. Neverovatna je to pokretačka energija”, pričao je svojevremeno za magazin Modžo Lidon, koji je prvi koncert sa bendom imao 1975.

Debi singl Pistolsa „Anarchy in the U. K.” objavljen je u novembru 1976, ali, koliko god bio skandalozan, nije odmah dopro do šire javnosti. Šok je usledio nakon gostovanja grupe u TV emisiji Bila Grandija 1. decembra, kada su Roten i Stiv Džons nekoliko puta opsovali, započevši i verbalnu tiradu čija je meta bio voditelj. Zahvaljujući toj „prljavštini i besu”, kako su pisali Dejli miror i Dejli telegraf, svi su u Britaniji saznali šta je pank.

Jelena Koprivica

-------------------------------------

DžEZ SKICE
Saksofon ispred stomaka,  brada ispod saksofona

Kao saksofonista Mića Marković bio je prepoznatljiv po oštroj, provokativnoj improvizaciji, zbog čega je među muzičarima dobio nadimak Mića Koltrejn. U baladama bi najpre „istopio dušu zemnim zvukom“, kako bi rekao Džejms Kolijer, a onda nervozno razbijao taj patos erupcijama hitrih skala

(Foto Dušan Milijić)

Moj pubertetski bes koji me je terao da se otmem Černiju i Mocartu završio se neslavno na prvom koraku: umesto da me pohvali što sam uspešno skinuo „Otpisane“, profesor klavira u sivom odelu ukorio me je da ću tom muzikom sigurno pokvariti sluh. Pa... Autor „Otpisanih“ sada je među zvezdama koje je skidao svojim saksofonom, kako je 1982. godine izvestio magazin Trouw posle nastupa Seksteta Marković–Gut na North Sea Jazz Festivalu. A tu temu sviraju od Beograda do Njujorka, i od Guče do Pariza, dokazujući da muzika traje duže od života.

Tajni heroj našeg otpora bio je Mića Marković. Dok su Prle i Tihi kuvali ratni plan, Mića je kuvao saspens džez sa studijskim ansamblom, pre nego što bi trube iz sveg glasa udarile po mrskom okupatoru. Avanti popolo! Nekako je počelo da se podrazumeva da svaku bitku mora da prati opaka muzika, bilo da se tučete sa fašistima ili da osvajate neku zgodnu cicu. Za ovo drugo ipak je bio dovoljan masan saksofon u blago posrnulom tempu.

Trećeg juna 1982. godine zaleteo sam se do Kolarca da čujem kako Sekstet Marković–Gut kuva srpski pasulj za „Mister Džeza“, trubača Klarka Terija. Nisam uspeo da uđem dok nije počeo bis, ali sam onda bar na kratko uspeo da vidim kako naši šmekeri vešto voze sa crnim čikom, potvrđujući da je jugoslovenski džez spreman da se otme daleko. Mesec dana kasnije u Hagu, Mića će sa koncerta Seksteta otići na nastup Mačita i odvaliti solo „kao da mu od te svirke zavisi život“, zapisao je reporter NRC Handelsblad.

A opet, u sedamdesetim, čekali smo da Dunja ili Dina najave neki muzički prilog u „Nedeljnom popodnevu“ TV Beograd samo da bi se pojavio lik sa bradom od zvanja da intervjuiše neke nove čupavce. Bio mi je čudan Mića sa tom bradom bez brkova! Razumeo sam samo da je to fora da budeš faca, a kasnije i ukapirao da je to džez u srži: saksofon ispred stomaka i brada ispod saksofona – samo još da Bajaga pita šta bi rek'o Koltrejn!

Vojislav Pantić


Komentari0
d8c74
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja