Epska Srbija lepša je od one stvarne. Od čuvenih dvoraca uglavnom su ostale mrvice, a mesta slavnih bitaka zarasla su u šiblje i korov, kaže Milisav Savić, čija je knjiga „Epska Srbija”, u izdanju Društva Raška škola iz Beograda, predstavljena na Raškim duhovnim svečanostima. Sasvim prirodno, kaže pisac, jer je iz Raške i počeo putešestvije epskom Srbijom, pre dve godine, a u mislima još u detinjstvu kada je epska poezija bila njegova prva lektira.

Reč je o modernom putopisu, bogato ilustrovanom fotografijama samog autora, štampanom u luksuznom izdanju (knjiga se pojavila istovremeno i na engleskom, u prevodu Džona i Ružice Vajt), koji opisuje kako mesta iz srpskih narodnih pesama danas izgledaju, kakvi ljudi tu žive. Prema njegovim rečima, Miroč planina nije ni nalik onoj iz pesme o vili Ravijojli – obično je brdo, ali Pirlitor, doduše razrušen, i danas izgleda kao u pesmi, dok na freskama Marko Kraljević nema ništa divovsko i više liči na finog plemića, nego na ljudinu koji za ručak smaže jagnje i popije mešinu vina.

Odlučujući podsticaj za ovo hodočašće bio je, kažete, roman koji upravo završavate?

Glavni junak romana je slavista, poreklom Italijan, koji u prvoj polovini 19. veka, dakle, u vreme najvećeg buma srpske epike u Evropi, dolazi u Miloševu Srbiju, tragajući za mestima iz najčuvenijih Vukovih pesama. Pa ako je taj Italijan tragao za misterioznom crkvom Janjom, onda sam i ja morao da obiđem „lomni” Stari Vlah, u kojoj se, po pesmi, nalazi ta nemanjićka zadužbina. Bar desetak crkava pretenduju da budu Janja. Ali pored Starog Vlaha, stigao sam do Miroč planine, Ravnih Kotara, Kočićevog Zmijanja, Ozrena, Vršca, Skadra, Pirlitora na Durmitoru, Kupinova u Sremu, Mačve, Prilepa, Hilandara. I, naravno, do svih važnijih toponima na Kosovu, zahvaljujući vašem novinaru Živojinu Rakočeviću, koji mi je bio saputnik. No, do nekih i nisam. Žao mi je što se nikad nisam popeo na Goleč-planinu, čuvenu po dvoboju između Banović Strahinje i Vlah-Alije. Ili što za vreme poslednjeg boravka nisam video crkvu Samodrežu (ukoliko se i ima šta videti od nje!), jer su me upozorili da tamo nije baš bezbedno.

Kažete da srpska epika danas nije na ceni, da se nekad slavila do nebesa, a da se sada kudi kao nešto zastarelo, anahronično?

Već nekoliko vekova o Balkanu, pa i Srbima, ispisuju se dve priče. Po prvoj, Balkan je, u odnosu na dekadentnu Evropu, rajsko mesto, naseljeno slobodoljubivim i poštenim ljudima. Po drugoj, to je tamni vilajet, rak-rana na civilizacijskom telu Evrope, kolevka najgoreg primitivizma, postojbina vampira i krvoločnih ubica. Nažalost, ove matrice nije uspela da izbegne ni naša narodna poezija. Setite se kakve su hvalospeve našoj poeziji iskazali Gete, De Martin, Mickijević, Tomazeo... Stotinak godina kasnije dolaze Lord i Pilman da traže srpskog ili balkanskog Homera. Međutim, u vreme poslednjih nesrećnih ratova čak od uglednih slavista dopirale su teze da su sva užasna krvoprolića nalazila inspiraciju u našoj epici.

Da li je realno prebacivati poeziji da izaziva ratove i zlodela?

To je suludo. Po istoj logici, mogli bismo otpisati Homera i Vergilija čiji su spevovi krcati zastrašujućim ratnim prizorima. Takvih prizora ima u našoj epici, pogotovo u onoj zapisanoj pre Vuka, ali antologijske pesme šalju, kao svaka velika književnost, poruke pravde, slobodoljublja, ljubavi, tolerancije, praštanja... Mogli bismo reći da je u pesmi „Banović Strahinja” glavni lik Vlah-Alija bolji junak od Bana, a ume strasno da voli, za razliku od Bana, koji je zanemario mladu ženu, opčinjen laskanjima kruševačkog mondenskog društva... Marko Kraljević je gospodska maza u odnosu na „ljutog” Musu Kesedžiju.

Tačno je da mnoge epska Srbija asocira na nešto anahrono, pa čak i na jednu ideologiju, bez širine i zastarelu. Šta je epska Srbija za vas?

Čista poezija. Duga je i zamršena priča kako je ta poezija funkcionalizovana u ideološke svrhe. Velika poezija – a srpska epika to jeste – iznad je svake ideologije, a pogotovu iznad bljutave, tekuće politike. Ništa ne bih mogao da dodam davno objavljenom eseju Zorana Mišića, najboljoj odbrani naše epike od ideoloških tumačenja.

Koliko danas ta vrsta poezije književno znači, šta je u njoj danas živo, ukoliko se odbace ideološka tumačenja?

Kad bih imao prilike da studentima održim kurs iz narodne poezije, uradio bih to kao u ovoj knjizi. Kao pisac. Sa lepom i zanimljivom pričom. I s akcentom na ono što bi u toj poeziji moglo privući mlađe generacije koje je često, zbog arhaičnog jezika, ne razumeju i ne vole. Moderna srpska poezija, od Pope, Pavlovića, Miljkovića, Bećkovića, Simovića, Noga, pa sve do Đorđa Sladoja, Milosava Tešića i Boška Suvajdžića, i te kako se napaja i hrani tom „od zlata jabukom”. Filipa Višnjića tumačio bih kao vrsnog pripovedača, s neverovatnim okom i sluhom za detalj, a takvo oko i uho imali su Vuk i Andrić. I sa nervom za dobru, zanimljivu priču. Taj kurs ne bih održao samo našim studentima već i stranim.

U uvodu kažete da je epska Srbija mnogo veća i prostranija od bilo koje stvarne Srbije u istoriji.

I jeste. Jer je pesmi svaki prostor uzak. Koliko je bila srpska toliko je bila i balkanska. Prva zapisana pesma nastala je u Italiji, a pevala je o Smederevu i posrbljenom mađarskom junaku Janku Sibinjskom. Najranije pesme o Kosovu ispevane su daleko od Kosova, u Primorju, između Dubrovnika i Zadra. Srpski junaci pojavljuju se u Hrvatskoj, kao što se hrvatski bore na Kosovu i kod Soluna. Pored Janka (od njega vuče poslovica „Propao kao Janko na Kosovu”), tu je i njegov sestrić Sekula, takođe Mađar. Isti je slučaj sa Manojlom Grčićem (samo prezime govori o njegovom poreklu). Marko Kraljević je istovremeno i junak srpske, bugarske i makedonske epike. Albanci imaju svoju verziju pesme „Zidanje Skadra”.