sreda, 20.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 19.08.2017. u 22:00 Gordana Popović
INTERVJU: MILISAV SAVIĆ, pisac

Epska Srbija je čista poezija

Na freskama Marko Kraljević nema ništa divovsko i više liči na finog plemića, nego na ljudinu koji za ručak smaže jagnje i popije mešinu vina
(Фото Жељко Јовановић)

Epska Srbija lepša je od one stvarne. Od čuvenih dvoraca uglavnom su ostale mrvice, a mesta slavnih bitaka zarasla su u šiblje i korov, kaže Milisav Savić, čija je knjiga „Epska Srbija”, u izdanju Društva Raška škola iz Beograda, predstavljena na Raškim duhovnim svečanostima. Sasvim prirodno, kaže pisac, jer je iz Raške i počeo putešestvije epskom Srbijom, pre dve godine, a u mislima još u detinjstvu kada je epska poezija bila njegova prva lektira.

Reč je o modernom putopisu, bogato ilustrovanom fotografijama samog autora, štampanom u luksuznom izdanju (knjiga se pojavila istovremeno i na engleskom, u prevodu Džona i Ružice Vajt), koji opisuje kako mesta iz srpskih narodnih pesama danas izgledaju, kakvi ljudi tu žive. Prema njegovim rečima, Miroč planina nije ni nalik onoj iz pesme o vili Ravijojli – obično je brdo, ali Pirlitor, doduše razrušen, i danas izgleda kao u pesmi, dok na freskama Marko Kraljević nema ništa divovsko i više liči na finog plemića, nego na ljudinu koji za ručak smaže jagnje i popije mešinu vina.

Odlučujući podsticaj za ovo hodočašće bio je, kažete, roman koji upravo završavate?

Glavni junak romana je slavista, poreklom Italijan, koji u prvoj polovini 19. veka, dakle, u vreme najvećeg buma srpske epike u Evropi, dolazi u Miloševu Srbiju, tragajući za mestima iz najčuvenijih Vukovih pesama. Pa ako je taj Italijan tragao za misterioznom crkvom Janjom, onda sam i ja morao da obiđem „lomni” Stari Vlah, u kojoj se, po pesmi, nalazi ta nemanjićka zadužbina. Bar desetak crkava pretenduju da budu Janja. Ali pored Starog Vlaha, stigao sam do Miroč planine, Ravnih Kotara, Kočićevog Zmijanja, Ozrena, Vršca, Skadra, Pirlitora na Durmitoru, Kupinova u Sremu, Mačve, Prilepa, Hilandara. I, naravno, do svih važnijih toponima na Kosovu, zahvaljujući vašem novinaru Živojinu Rakočeviću, koji mi je bio saputnik. No, do nekih i nisam. Žao mi je što se nikad nisam popeo na Goleč-planinu, čuvenu po dvoboju između Banović Strahinje i Vlah-Alije. Ili što za vreme poslednjeg boravka nisam video crkvu Samodrežu (ukoliko se i ima šta videti od nje!), jer su me upozorili da tamo nije baš bezbedno.

Kažete da srpska epika danas nije na ceni, da se nekad slavila do nebesa, a da se sada kudi kao nešto zastarelo, anahronično?

Već nekoliko vekova o Balkanu, pa i Srbima, ispisuju se dve priče. Po prvoj, Balkan je, u odnosu na dekadentnu Evropu, rajsko mesto, naseljeno slobodoljubivim i poštenim ljudima. Po drugoj, to je tamni vilajet, rak-rana na civilizacijskom telu Evrope, kolevka najgoreg primitivizma, postojbina vampira i krvoločnih ubica. Nažalost, ove matrice nije uspela da izbegne ni naša narodna poezija. Setite se kakve su hvalospeve našoj poeziji iskazali Gete, De Martin, Mickijević, Tomazeo... Stotinak godina kasnije dolaze Lord i Pilman da traže srpskog ili balkanskog Homera. Međutim, u vreme poslednjih nesrećnih ratova čak od uglednih slavista dopirale su teze da su sva užasna krvoprolića nalazila inspiraciju u našoj epici.

Da li je realno prebacivati poeziji da izaziva ratove i zlodela?

To je suludo. Po istoj logici, mogli bismo otpisati Homera i Vergilija čiji su spevovi krcati zastrašujućim ratnim prizorima. Takvih prizora ima u našoj epici, pogotovo u onoj zapisanoj pre Vuka, ali antologijske pesme šalju, kao svaka velika književnost, poruke pravde, slobodoljublja, ljubavi, tolerancije, praštanja... Mogli bismo reći da je u pesmi „Banović Strahinja” glavni lik Vlah-Alija bolji junak od Bana, a ume strasno da voli, za razliku od Bana, koji je zanemario mladu ženu, opčinjen laskanjima kruševačkog mondenskog društva... Marko Kraljević je gospodska maza u odnosu na „ljutog” Musu Kesedžiju.

Tačno je da mnoge epska Srbija asocira na nešto anahrono, pa čak i na jednu ideologiju, bez širine i zastarelu. Šta je epska Srbija za vas?

Čista poezija. Duga je i zamršena priča kako je ta poezija funkcionalizovana u ideološke svrhe. Velika poezija – a srpska epika to jeste – iznad je svake ideologije, a pogotovu iznad bljutave, tekuće politike. Ništa ne bih mogao da dodam davno objavljenom eseju Zorana Mišića, najboljoj odbrani naše epike od ideoloških tumačenja.

Koliko danas ta vrsta poezije književno znači, šta je u njoj danas živo, ukoliko se odbace ideološka tumačenja?

Kad bih imao prilike da studentima održim kurs iz narodne poezije, uradio bih to kao u ovoj knjizi. Kao pisac. Sa lepom i zanimljivom pričom. I s akcentom na ono što bi u toj poeziji moglo privući mlađe generacije koje je često, zbog arhaičnog jezika, ne razumeju i ne vole. Moderna srpska poezija, od Pope, Pavlovića, Miljkovića, Bećkovića, Simovića, Noga, pa sve do Đorđa Sladoja, Milosava Tešića i Boška Suvajdžića, i te kako se napaja i hrani tom „od zlata jabukom”. Filipa Višnjića tumačio bih kao vrsnog pripovedača, s neverovatnim okom i sluhom za detalj, a takvo oko i uho imali su Vuk i Andrić. I sa nervom za dobru, zanimljivu priču. Taj kurs ne bih održao samo našim studentima već i stranim.

U uvodu kažete da je epska Srbija mnogo veća i prostranija od bilo koje stvarne Srbije u istoriji.

I jeste. Jer je pesmi svaki prostor uzak. Koliko je bila srpska toliko je bila i balkanska. Prva zapisana pesma nastala je u Italiji, a pevala je o Smederevu i posrbljenom mađarskom junaku Janku Sibinjskom. Najranije pesme o Kosovu ispevane su daleko od Kosova, u Primorju, između Dubrovnika i Zadra. Srpski junaci pojavljuju se u Hrvatskoj, kao što se hrvatski bore na Kosovu i kod Soluna. Pored Janka (od njega vuče poslovica „Propao kao Janko na Kosovu”), tu je i njegov sestrić Sekula, takođe Mađar. Isti je slučaj sa Manojlom Grčićem (samo prezime govori o njegovom poreklu). Marko Kraljević je istovremeno i junak srpske, bugarske i makedonske epike. Albanci imaju svoju verziju pesme „Zidanje Skadra”.

Komеntari11
86fdf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Веселинка Стојковић
??????????????? „Могли бисмо рећи да је у песми 'Бановић Страхиња' главни лик Влах-Алија бољи јунак од Бана, а уме страсно да воли, за разлику од Бана, који је занемарио младу жену, опчињен ласкањима крушевачког монденског друштва... Марко Краљевић је господска маза у односу на 'љутог' Мусу Кесеџију." ???????????????
Milosav Popadic
Žao mi je što to odmah nisam rekao, pogrešno je ono o Strahinji: (1) to što se Strahinja zadržao malo duže u tazbini ne znači da on ne voli svoju ženu; tast i šure ga zadržavaju; [2] ne stoji ni ono da Vlah-Alija zna, a Strahinja ne zna da voli: Vlahalija je tipičan osvajač, a to što Strahinjina ljuba priskače u pomoć Vlahaliji je čista kalkulacija: Vlahalija pripada moćnoj armiji protiv koje Srbi kojima pripada njen muž nemaju nikakvih izgleda; (3) nije se osramotio Strahinja nego tast i šure i to ne jednom, nego dva puta: kad su ga pustili samog da traži ljubu i kad ju je doveo, a oni tražili da je posiječe, a on odbio. No i oni će se iskupiti u ''Jugovića majci''.
Milosav Popadic
Odavno nisam pročitao bolji razgovor o srpskim epskim pjesmama. Hvala Gordani Popović i njenom umnom sagovorniku. Milisav Savić istinski osjeća duh srpske epike. Trebalo bi i o guslama povesti ozbiljan razgovor. Zašto ljudi sa Fakulteta muzičkih umetnosti ćute o guslama? Zašto nema nijedne sonate, ni simfonije u kojima gusle imaju vodeću ulogu? Zasto nema opere ni oratorijuma u kojima guslar ima vodeću ulogu? Zašto su izražajne mogućnosti gusala i guslara zapostavljene?
Владимир
Не може се ниједан леп текст прочитати, а да се не јаве новохрвати да лече своје комплексе услед непоседовања нечег тако прелепог о чему се говори у тексту. Заморно је и тужно све то читати више...
Драган Јанковић
Много се писац извињава на крају. Епска поезија није само поезија, него је и морални кодекс, етичка вертикала, српско народно јеванђеље, како је говорио Станислав Винавер. Наравно да народна поезија има сталних мотива, али не треба српске песме поклањати: фолкор у дубини има доста заједничког, наднационалног, али епске припадају својој књижевности. — Но, од писца који никада није био до краја утемељен (кукао је да је угрожен, а имао је све привилегије) доста.је и оволико.
Владимир Маричић
Постоје људи који на свет гледају као одумирање, а постоји и они који гледају на свет као живљење. Треба бити свестан човекове тенденције за измишља. Када говоримо о српској епској поезији, веома је битна назнака да се прво стварала у Италији и Далмацији. Српски средњи век у интелектуалном и лингвистичком смислу, (ренесанса и реформација), се одвијао у Далмацији, јер тамо је умни интелектуални језик тог доба зрео. Фауст Вранчић је још у 16. веку написао да је његов речник далматинског језика, језика који се такође зове и хрватским, српским и босанским. Гуслараску традицију негују и Хрвати и Далматинци... Наравно да следи да су прве српске песме записане латиницом. Морамо одржати сећање на стварну културну прошлост иначе ће саборници у име српства да само негују српску ћирилицу и православље. Уместо да негују и латиницу и живот у савременом свету. Ако не негујемо све делове наше заоставштине онда само ограничавамо сопствену и друштвену самоспознају.
zoran stokic
O stvarima se sudi po posledicama koje proizvode! Kakvu je budućnost proizvela ta etika (etika slave, sudbine, obožavanje moći, "dominirati ili se pokoriti", što veći poraz to veća slava, etika obožavanjka heroja, etika dominacije i pokoravanja)? Srbija je u fazi izumiranja... Kao što je rekao Milan Kašanin: "sve se može improvizovati sem nasleđa". Naše je bilo kakvo je bilo i tu se ne može ništa promeniti, ali od onog što mi činimo danas – zavisi kako će naše društvo izgledati sutra. Odgovornost je na nama! Pri donošenju odluka, međutim, uvek se moramo držati empirijskih činjenica, a ne potrošenih ideologija, gusli, mitova i ratnih doboša.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja