subota, 17.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:54

Sudbina rukopisa „Gorskog vijenca” kao dobar triler

Njegošev autograf putovao je kroz vreme, od Cetinja do Beča, pa do Beograda i opet do Cetinja
Autor: Marina Vulićevićnedelja, 20.08.2017. u 22:00
Из књиге Живка Брковића „Његошев рукопис”

Rukopisi velikih književnih dela imaju čudesne sudbine i puteve u svetu, poput ljudskih, a potraga za Njegoševom rukom ispisanim „Gorskim vijencem” nalikuje na neki šerlokovski zaplet ili traganje za drugom knjigom Aristotelove „Poetike” o smehu, u lavirintima mračne opatije u Ekovom romanu „Ime ruže”.

Rukopis je nestajao i pojavljivao se neobičnim ritmom, kao reka ponornica.

Petar Petrović Njegoš
(Fotodokumentacija „Politike”)

 

Međutim, u slučaju „Gorskog vijenca” govorimo o vremenskim lavirintima i putevima od Cetinja do Beča 1846–1847. godine, pa zatim do Kraljevine SHS i Beograda 1925, po velikoj želji kralja Aleksandra Karađorđevića, zatim ponovo do Cetinja, ovoga puta pukom voljom Josipa Broza. Originalnog rukopisa „Gorskog vijenca” sećamo se o 170-godišnjici njegovog prvog bečkog izdanja iz 1847. godine, koje je doprinelo pobedi Vukove reforme književnog jezika i ćiriličnog pisma.

Priči o potrazi za ovim autografom nije odoleo ni istoričar umetnosti i univerzitetski profesor Živko Brković, koji je svoja istraživanja opisao u knjizi „Sudbina rukopisa ’Gorskog vijenca’” i štampao je upravo u Jermenskom mehitarističkom manastiru u Beču 1987, gde je 140 godina ranije bio štampan i „Gorski vijenac”.

Put Beča, kako opisuje Brković, Njegoš je krenuo oktobra 1846. godine, sa svoim sekretarom Miloradom Medakovićem, „u svečanom odelu, na konjima, s prtljagom, neseserom, spisima i pismima za diplomate, rukopisima za štampanje”.

Njegoš je preminuo pet godina posle objavljivanja svog najvažnijeg dela, ali o originalnom rukopisu nije ostavio podatke. Prvi nestanak autografa „Gorskog vijenca” vezan je za Beč, a prvo njegovo ponovno „otkriće” povezano je s imenima dva naučnika, dr Franca Miklošiča, Slovenca, i naučnika češkog porekla dr Franca Menčika. Rukopis je pronađen u trezoru bečke Nacionalne biblioteke 1889. godine i ne zna se kako je tu dospeo. Istraživanja originalnog rukopisa, koja su zatim usledila, ukazivala su na velike razlike u odnosu na štampani tekst, kao i na to da je vladika ispravljao svoje delo u štampi, da je za njega imao više naslova, kako je to u svojoj studiji naveo akademik i tumač Njegoševog dela Milan Rešetar:

„... Na spoljašnjoj je strani prvoga lista pjesnik napisao ime ovako: Vijenac Gorski. Poviše njega bio je prije zapisao Izvi iskra pa opet Izvita iskra, Izvijanje iskre. I na spoljašnjoj strani imaju dva imena koja su takođe prevučena... drugo ime ne da se pročitati... meni se čini da je Arhibudni dan”, napisao je u Beču, na Uskrs 1892. godine, Rešetar.

Kralju Aleksandru Karađorđeviću dugo je „na srcu bila želja” da iz Beča dobije originalni Njegošev rukopis „Vijenca”, i ostvarila mu se 1925. godine, posle diplomatske prepiske vođene između ministarstava inostranih dela i prosvete dve zemlje, austrijskog poslanika u Beogradu Hofingera i našeg pisca i istoričara umetnosti Veljka Petrovića, koji je radio i u Ministarstvu za prosvetu Kraljevine SHS. U jednom od pisama Veljka Petrovića bilo je reči o mogućoj zameni za Njegošev manuskript, a austrijskoj strani ponuđen je portret cara Franje Josifa austrijskog umetnika Ferdinanda Georga Valdmilera, iz Ljubljanskog muzeja. Zatim se od ove zamisli odustalo, pa je bečka nacionalna biblioteka predložila srpskoj strani da za razmenu otkupi srednjovekovni rukopis iz manastira Forau, za 20.000 šilinga, ili Psaltir iz Getvajga, procenjen na 30.000 šilinga. Naši su se opredelili za prvi rukopis (iako je dr Eva Irblih u Beču Živku Brkoviću 1985. godine tvrdila da je Njegošev rukopis zamenjen za dragoceni brevijar iz 15. veka).

Poslanik Hofinger, koji je ubrzao prelazak Njegoševog autografa u Beograd, kako je kazao, ne samo zbog ponuđenog mu ordena, pisao je vladi u Beču: „Ta želja kralja Aleksandra Karađorđevića blisko je povezana s rešavanjem crnogorskog pitanja pretendenta, i verovatno je želja kralja da Njegošev rukopis uzme kao povod da bi istakao da on nije samo faktički vladar Crne Gore, već i nosilac dinastičke tradicije tamošnje vladarske kuće, od koje potiče preko majke. Zato bih preporučio da za pomenuti rukopis svakako prihvatimo zamenu...”, pisao je Beču Hofinger 20. marta 1925. godine.

Njegošev rukopis donet je u Dvor na Dedinju i čuvan je u ličnoj kraljevoj biblioteci, a Aleksandar je priredio njegova fototipska izdanja 1931. godine, koja je zatim poklanjao odabranim pojedincima i ustanovama: Tomašu Masariku, Kemalu Ataturku... Reč je o prvim kopijama autentičnog Njegoševog rukopisa.

Idemo dalje kroz vreme: u oslobođenoj Jugoslaviji obeležavanje stogodišnjice „Gorskog vijenca” 1947. godine bilo je euforično, ali nije bilo reči o originalu rukopisa.

Brković, međutim, naglašava da pitanje rukopisa nije pokrenuto ni 1951. kada je osnovan Njegošev muzej, niti 1956. godine kada je obelodanjena „Njegoševa bilježnica”, koja govori i o drugim rukopisima. I onda je sam, radeći u biblioteci Josipa Broza, gde je Tito često dolazio i u pratnji svojih gostiju, Brković pronašao Njegošev autograf. Bilo je to u zimu 1969. godine, dok je tamo radio s bibliotečkim stručnjakom Olgom Perić. Kada je pronašla rukopis i izgovorila: iskra, izvijanje, znao je o čemu je reč. Osetio je, utom, uzbuđenje, ali i muku zbog teškoće čitanja piščevog rukopisa. Ubrzo posle toga, delo je bez ikakvog zvaničnog obaveštenja poslato na Cetinje. Generalni sekretar predsednika Vladimir Popović rekao je da je sve „po odluci druga predsednika”. Tada je Cetinju predato i štampano izdanje iz 1847, kao i jedno fototipsko izdanje s eks librisom Aleksandra Karađorđevića. Sve je proteklo tiho i bez znanja javnosti.

 

Njegošev rukopis kao kraljev poklon

Fototipsko izdanje rukopisa „Gorskog vijenca”, s eks librisom Aleksandra Karađorđevića, štampano je u Ljubljani, u 193 primerka. Na poklon su ga dobile značajne biblioteke u zemlji, univerzitetski profesori Toma Maretić, (Zagreb), Stjepan Ivšić (Zagreb), Dragutin Boranić (Zagreb), Tihomir Đorđević (Beograd), Aleksandar Belić (Beograd), Pavle Popović (Beograd)... biblioteke Krakova, Londona, Njujorka, Minhena, Ženeve, Pariza, Strazbura, Liona, Oksforda, Edinburga, Stokholma, Bukurešta...


Komentari1
3a686
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

MP
Ako cemo kao ljudi, rukopisu je mesto uz ili blizu Njegosa. I sa Cetinja, Podostroga (Maine) i drugih mesta gde je "Gorski vijenac" nastajao, Njegos je zracio i srpstvom i crnogorstvom i pravoslavljem. To je vise nego dovoljno i za nas koji tamo ne zivimo.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja