ponedeljak, 21.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:51
RAZGOVOR NEDELjE: GORAN TRIVAN, ministar za zaštitu životne sredine

Ekologija umesto armija kontroliše nacije

Nametanje ekoloških standarda postalo je sredstvo prinude i glavna „batina” u svetskim odnosima
Autor: Nikola Belić / Bojan Bilbijasubota, 26.08.2017. u 22:00
(Фото: Жељко Јовановић)

Srbija je posle deceniju i po ponovo dobila posebno ministarstvo za oblast životne sredine i bio je poslednji čas za to, poručuje u razgovoru za „Politiku” ministar zaštite životne sredine Goran Trivan. Ministar se nedavno vratio iz višednevne posete Sjedinjenim Američkim Državama, gde je imao niz važnih susreta sa zvaničnicima Stejt departmenta i države Merilend, stručnjacima i potencijalnim investitorima.

– Zašto 15 godina nismo imali poseban resor životne sredine, to je pitanje za one koji su ga ukinuli, za takozvane Evropejce. A svojevremeno smo prvi u regionu formirali samostalno ministarstvo početkom devedesetih godina. Ozbiljno se radilo na tome sa tadašnjim ministrom profesorom dr Pavlom Todorovićem na čelu, od koga sam mnogo naučio. Kvalitet životne sredine jedno je od najvažnijih pitanja u našim životima. Zato je sada vreme da se najozbiljnije posvetimo životnoj sredini i svim njenim aspektima – ističe Goran Trivan.

Mogli smo da čujemo ocenu da najteže pitanje u pregovorima sa EU nije poglavlje 35 o Kosovu i Metohiji nego upravo 27 o životnoj sredini?

Za mene lično, a duboko sam uveren i za Srbiju, najvažnije jeste upravo poglavlje 27. Ako nemate dovoljno dobar vazduh ili pijaću vodu, onda nema ni opstanka. Dakle, to je najvažnije i najkomplikovanije pitanje u formalnopravnom smislu. Toliko da i sami Evropljani kažu da to poglavlje obuhvata čak trećinu ukupne legislative. Zbog takve obimnosti je i najskuplje.

Spekulisalo se i koliko je Srbiji novca potrebno za uređenje ove oblasti. Koliko je to zaista?

Očekivani okvir investiranja u podizanje kvaliteta životne sredine, s jedne strane, i njenog očuvanja, s druge strane, iznosi oko 15 milijardi evra. Rok zavisi od toga koliko ćemo brzo moći da obezbeđujemo sredstva i menjamo standarde. Lično verujem da to ne može da bude period kraći od 25 do 30 godina.

Da li su to postrojenja za preradu otpada, voda? Neki kažu da je danas najbolje graditi fabriku za reciklažu na obali Morave, jer najviše flaša nažalost ima u našim rekama?

Pre svega potrebno je investirati u preradu otpadnih voda. Za to treba da uložimo oko pet milijardi evra. Potom dolaze upravljanje komunalnim otpadom i briga o istorijskom otpadu, kao i rešavanje opasnog otpada. I, naravno, deponije. Za dobar deo od 26 predviđenih regionalnih deponija već postoje planovi, ali nas tek čekaju velika ulaganja.

EU može da pomogne svojim fondovima, ali je neophodno da se uključdržava i privatni kapital?

Za upravljanje otpadnim vodama EU je do 2020. godine za nas predvidela 160 miliona evra pomoći. Veći deo toga, međutim, biće uslovljen našim investiranjem u zaštitu životne sredine.

Drugim rečima, moramo sami sebi da pomognemo da bi nam i drugi pomagali?

Bitno je koliko novca dobijamo od izdvajanja „zelenog dinara”, kroz takse i naknade, u kojoj meri je taj dinar naplaćen i kako se koristi ono što je naplaćeno. Svaki „zeleni dinar” mora da bude potrošen na zaštitu životne sredine i u nju investiran. I EU će to da postavlja kao uslov. Drugi način je da samostalno kao država ulažemo u sopstvene projekte. A treći deo bi trebalo da budu javno-privatna partnerstva.

Reklo bi se da je u tim partnerstvima najveći potencijal za finansiranje?

Svakako. Dobrodošli su svi ozbiljni domaći i inostrani investitori. Ko bude imao novac da uloži, kao što će to biti slučaj u Beogradu povodom pitanja upravljanja komunalnim otpadom, gde dolazi investitor koji će morati da investira najmanje 300 miliona evra, moći će od toga i da zaradi.

Osim otpadnih, imamo problem i s pijaćim vodama, koje su takođe ugrožene zagađenjem. Pored toga, Srbija više i ne poseduje većinu svojih izvora. U proteklih deset i više godina došlo je do promene vlasništva i izvori su uglavnom prodati strancima?

Krivci za to su oni koji su prodavali izvore pijaće vode. Razmere ovakvih privatizacija još se ne vide dovoljno, a prave posledice ćemo videti kada nastane doba nestašice vode. Sada smo upravo na pragu tog perioda. Klimatske promene su na delu i zato nas pogađaju poplave i suše, što sve zajedno negativno deluje na pijaće vode. Oni koji su prodavali izvore, prodali su nacionalni resurs koji predstavlja pitanje našeg opstanka. Mnogi ratovi koji se u ovom trenutku vode u svetu, vode se upravo zbog pijaće vode.

Onda smo mi možda mudriji jer smo vode predali ili prodali bez rata? Ionako ne bismo znali šta da radimo s njima...

S tim bi se složile pristalice teorije da po svaku cenu treba da prepustimo resurse. Ali pijaća voda je najvažniji resurs na planeti i svako ko je poseduje i sačuva spasiće stanovništvo od iscrpljivanja, pa i rizika nestajanja. Druga prednost jeste što ćete moći i drugima da pomognete ako imate imate neki višak. Dakle, rasprodaja pijaće vode ravna je nacionalnoj katastrofi i mislim da bi trebalo da nađemo način kako to da vraćamo koliko god je moguće. Srbija ne raspolaže neograničenim količinama, ne ležimo na prevelikom broju izvorišta i rezervi.

Ove teme spadaju u domen ekološkbezbednostiKod nas je svest o tome još prilično nerazvijena, kao da ne razumemo da su to danas prvorazredna bezbednosna i strateška pitanja?

Osim pijaće vode, tu su i problemi hrane i energetske obezbeđenosti država. Sva tri pitanja su ekološka i politička na globalnom nivou. Tu je i niz drugih tema koje se tiču ekološke bezbednosti gde je i problem različitih kapaciteta, što industrijskih, što nekih drugih koji mogu biti zloupotrebljeni u pogledu subverzivnih delatnosti i terorizma. Zato su ekologija i ekološka bezbednost dobili najvažnije mesto u vođenju politike mnogih država.

To je i sredstvo za vršenje uticaja na druge države?

Moglo bi se reći da je to nova filozofija, gde se smatra da armije više nisu glavno sredstvo prinude, već su ekološki standardi postali glavna „batina” u svetskim odnosima. Nametanjem standarda, kao što je ograničavanje emisije gasova, ili bilo čega drugog, predstavlja kontrolu nad jednom nacijom. Ekologija je već postala sredstvo za ovu kontrolu.

Velike sile ipak sebi dozvoljavaju više nego drugima?

Istorijski gledano ništa se nije promenilo. Velike sile su uvek utvrđivale standarde koji važe za sve, osim za njih. Dogovor u Kopenhagenu je propao zbog toga što velike industrijske sile nisu mogle da se sporazumeju. Rezultat takvog porasta značaja ekologije je da u svetu danas postoji „novi, novi svetski poredak”. To više nije onaj stari „novi poredak” i njegov nastanak je indukovalo upravo pitanje životne sredine.

Vratili ste se nedavno iz SAD, gde ste imali razgovore sa ozbiljnim investitorima?

U Americi sam imao niz susreta i skupova koji su se ticali životne sredine i mogućnosti za ulaganja u Srbiji. Tim povodom već smo ranije išli u SAD, a sada sam bio da detaljnije predstavim mogućnosti za ulaganja i da ukažem za šta smo posebno zainteresovani. Postoji ozbiljno interesovanje tamošnjih kompanija, posebno u državi Merilend, da investiraju u Srbiji. Zainteresovani su za preradu otpadnih voda, komunalni otpad, kao i mnoge druge oblasti. A to je ono što prestavlja i i naše najveće potrebe. Dogovor je da jedna američka privredna delegacija poseti Srbiju do kraja godine i da razgovaramo o vrlo konkretnim investicijama. Životna sredina je oblast koja je najmanje opterećena hipotekama, nema ograničenja da se sarađuje. Vodimo računa o tome kakva je energetska  bezbednost u Srbiji i ako se budemo pametno ponašali, naša zemlja nema razloga da brine o svojoj samostalnosti. Ko nema resurse da bude samoodrživ – gubi, jer ne može na duži, pa ni na srednji rok da sačuva svoju samostalnost. Srbija to može, jer ima resurse.

Koji su to resursi?

Najvažniji od onih poznatih, jer imamo i neke koji nisu tako poznati, jeste ugalj. Gotovo čitava Srbija leži na uglju, od Beograda do Dragaša. To su rudnici Kolubara, Kostolac, Resavica, zatim u Sjenici, pa Ibar, odnosno Raška, Sokobanja, Bosilegrad, Homolje, Aleksinac, Kraljevo... Kao i na Kosovu i Metohiji. Tu su i neka podvodna nalazišta. Uglavnom se iskopava lignit koji je najmanje kvalitetan ugalj, ali se radi o količinama koje dosežu do 35 milijardi tona. U energetskom bilansu Srbije gas i nafta učestvuju sa oko jedan odsto, dok ugalj čini čak 99 odsto. Nemamo izbora nego da se oslonimo na ugalj, ali mi ekolozi opominjemo da je to jedan od najprljavijih energenata. Ono što je nama potrebno i gde ćemo kao ministarstvo da usmeravamo srpsku privredu, to su nove tehnologije. U ovom trenutku jedna od najzanimljivijih za nas, što ne znači da će biti jedina i najbolja, jeste takozvana TRIG tehnologija. To je proces kojim se iz uglja proizvodi gas. Veoma smo zainteresovani za tako nešto, jer imamo mnogo uglja, ali je potrebno da pronađemo način da nam on ne prlja životnu sredinu. Podsećam da je gas energent koji višestruko manje zagađuje životnu sredinu.

Ovu tehnologiju su razvili Amerikanci?

Još je razvijaju. Na dva mesta su je već i primenili. To je još u fazi istraživanja, ali je naš cilj da se trudimo kako bismo išli potpuno u korak sa najnovijim naučnim dostignućima u oblasti zaštite životne sredine. Tako ćemo biti na izvoru informacija i primene. Pozvani smo da učestvujemo u tom projektu. Mi za razvijenim svetom u pogledu industrije, kao i zaštite životne sredine, zaostajemo 20-25 godina. Nas samo nauka i primena najnovijih dostignuća i iskustava može da dovede u situaciju da bukvalno preskočimo dobar deo tog zaostatka. Imamo šanse da gotovo u jednom skoku pređemo 10-15 godina uz pomoć novih tehnologija. A da potom relativno brzo, u roku od desetak godina, sustignemo razvijene zemlje, ako se u Srbiji bude razmišljalo na način na koji razmišlja ova nova generacija političara.

Ekologijnije samo trošak, već i nova radna mesta?

Ekologija se može smestiti i u segment investiranja u budućnost, a ne potrošnje. Kada se vratimo na onu priču o 15 milijardi evra, prvo se setimo da taj posao neko mora da obavi. A ko će ga obaviti nego radnici u Srbiji? To se zove zelena ekonomija i mi ćemo uz podršku društva biti u prilici da otvorimo hiljade novih radnih mesta.


Komentari27
65c0d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Tomislav Bogdanovic
Pa konacno i ministarstvoza ekologiju, koga vodi strucnjak za tu oblast!Samo da ga puste da radi....Ekologija nam je najcrnja tacka u predpristupnim fondovima EU,ako je jos nekom do te iste EU,ali zbog nas samih mora da bude
Milan
Lepo je što ponovo postoji Ministarstvo za zaštitu životne sredine, ali ne mogu da verujem da se ministar Trivan zalaže za primenu prljave TRIG tehnologije pretvaranja uglja u gas. Sagorevanje gasa manje zagađuje životnu sredinu od uglja, ali se u procesu konverzije uglja u gas koristi još energije i u tom procesu se kao nus produkti stvaraju novi elementi koji zagađuju životnu sredinu. Neverovatno je kako čak i ministar pod jakim uticajem industrijsko - tehnološkog lobija prihvata teoriju da se novom tehnologijom može smanjiti emisija CO2 i uticaj na globalno zagrevanje. Baš kao i ona zabluda da korišćenje nuklearnih elektrana može spasiti svet od propasti, jer će smanjiti upotrebu fosilnih goriva !. Na kraju sve su to skupe i rizične tehnologije !. Kad je pomenuo resurse, zašto nije govorio o prirodnim obnovljivim izvorima energije poput sunca, vetra, biomasi i geotermalnim izvorima ?.
Milan M. Mišković, sociolog
Antropološki posmatrano, ljudska vrsta je sposobns za samouništenje i sklona samouništenju. Mehanicistički pogled na svet, opsesivna (patološka) potrošnja i profiterski industrijalizam samo ubrzavaju entropiju i čovekovo samouništenje. To, međutim, ne znači da se treba prepustiti apokaliptičkom fatumu, već pomenuto antropološko svojstvo čoveka kao vrste shvatiti kao opomenu i podsticaj na akciju. Opstanak čovečanstva, produženje ljudske vrste je najvažnija tema našeg vremena. Čovek mora prevazići samo njemu biološki inherentno staranje o isključivo individualnom opstanku i preživljavanju najbližih potomaka, i izgraditi planetarni moral superkategoričkog imperativa koji mu kao vrhovnu dužnost nalaže staranje za vlastiti opstanak. U tom kontekstu vidim ulogu ekološkog obrazovanja, razvoja ekološke svesti i ekološke kulture.
Luka
Jedan procenat onih koji poseduju 90% ukupnog kapitala, je najveći zagađivač životne sredine. Njima ne možete podići svest. Profit je iznad života. Možete samo nemo posmatrati kako život na planeti Zemlji nestaje.
Milan M. Mišković, sociolog
Србија спада у ред неразвијених земаља у којима је притисак становништва на град веома велики (мада и осетно ублажен у односу на претходне деценије). Услед тога, требало би се ослањати на оне стратегије урбане еколошке реконструкције које потенцирају подизање нивоа еколошке свести и оспособљавање грађана за демократску партиципацију у урбаном планирању и у управљању животом у градовима.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja