petak, 22.09.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:40
U KULTURNOM DODATKU 2. SEPTEMBRA

Šta je sve pomirio Petar Lubarda

petak, 01.09.2017. u 13:36
Петар Лубарда: сликар чији се сваки корак пратио (Фото Спомен-збирка Павла Бељанског)

STVARAOCI

Njegovo bavljenje prirodom slike bilo je propraćeno monumentalnim formatima i velikim temama, univerzalnim značenjem, simboličkim prosedeom, kao i stalnim preispitivanjem tema čija se interpretacija menjala kroz vreme. Jasniju sliku o tome ko je zapravo Petar Lubarda daju  njegove slike koje čine okosnicu izložbe „Petar Lubarda 1907–2007–2017“ od 7. septembra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu

Za crtanje se zainteresovao još kao dečak u Ljubotinju, šarajući zamršene crteže po stenama. I kasnije, sklonost Petra Lubarde ka likovnosti manifestovala se sve do završetka gimnazijskog školovanja u Nikšiću 1925, kada je priredio izložbu. Ni prvi učitelji crtanja, kao ni predavači u Umetničkoj školi koju je kratko pohađao u Beogradu – Ilija Šobajić, Beta Vukanović i Ljuba Ivanović – nisu ostavili trajnog traga u Lubardinom slikarstvu. Već 1926. nalazimo ga u Ecole Nationale Superieur des Beaux-Arts u Parizu, ali će njegovu pažnju u većoj meri privući muzeji i galerije, kao i aktuelna umetnička scena.

PARIZ

Već tad Lubarda počinje internacionalnu karijeru: samostalnu izložbu priredio je 1929, u rimskoj Casa dell Arte Moderna Bragaglia. U Parizu je njegova izlagačka karijera počela godinu ranije, 1928. na izložbi jugoslovenskih umetnika, kao i kada je, među 400 novih članova, prihvaćen da izlaže na Salonu nezavisnih, na kom će redovno izlagati do 1932, kao i 1939. Izlaganja prate pozitivni komentari kritike, a posebno su bile isticane slike poput Akta, Venere ili Gospodina s odlikovanjem, dok je slikar okarakterisan kao umetnička ličnost posebnih kvaliteta koja se publici Salona predstavila delima „originalnog modernizma“ i jedinstvenog akcenta „koji je potpuno iskren i proživljen“. Od prvih pariskih dana Lubarda se druži s mnogobrojnim „zemljacima“, posebno  s Milom Milunovićem i Sretenom Stojanovićem s kojima će ga vezivati dugogodišnje prijateljstvo. S Aralicom, Milunovićem i Jeftom Perićem deliće i životni i radni prostor, pošto se s Monparnasa preselio u malu umetničku koloniju u predgrađu Malakof. Pored značajnih slika tamo nastalih (Plavi izlog, 1930) tad su intenzivirani i kontakti s Pavlom Beljanskim, što će rezultirati i njegovim kumovanjem na Lubardinom venčanju s Jelenom Jovanović, 1933. u Beogradu. U kolekciji Beljanskog Lubarda je zastupljen periodom od 1928 (Naga žena) do 1940. (Fazan).

Jasna Jovanov

-------------------------------------------------

U ŽIŽI
Prepoznavanje u distopiji Margaret Atvud

„Sluškinje“ u crvenim širokim haljinama do zemlje sa belim šeširima, i pognute glave, onakve kakve su stvorene u literaturi kanadske književnice, protestuju ovih dana ispred Kongresa u Vašingtonu, zaposedaju gradske holove u Ostinu, Čikagu, Konkordu, Kolambusu

Margaret Atvud  (Foto Žan Malek/sajt Margaret Atvud)

Decenijama već najpoznatija kanadska književnica uživa ugled društvene proročice, ali je literarna reputacija Margaret Atvud (78) dodatno uglačana orvelovskim sjajem sada kada je politička i društvena scena sa obe strane Atlantika (u Novom i Starom svetu) pod okupacijom trampoidnih lidera.

Dan pošto je u Vašingtonu inaugurisan (20. januar ove godine) novi američki predsednik, učesnice na Maršu žena u Vašingtonu nosile su plakat sa neobičnim tekstom. Tražile su da literatura Margaret Atvud „postane ponovo fikcija“. Demonstratkinje su se pozivale na roman Sluškinjina priča koji je Kanađanka napisala još pre 32 godine i čija se distopijska vizija po njihovom mišljenju neobično poklapa sa društvom kakvo u SAD nastaje sa erom Donalda Trampa i njegovog kabineta.

Već posle nekoliko meseci kada su u aprilu počele da se emituju prve epizode televizijske serije „Sluškinjine priče“, žene su na protestima protiv Trampovih zakona, tvitova, i pretnji počele da nose odore kakve su opisane u Atvudinoj prozi i ekranizovane u TV seriji.

Zorana Šuvaković

-------------------------------------------------

STVARALAŠTVO I HRABROST
Umetnost na terenu podozrenja i pritisaka

Vidite, umetnik to je „sumnjivo lice”, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je sigurno mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost, ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica.
(Ivo Andrić: Razgovor sa Gojom)

Aj Vejvej: „Drveće“, skulptura

Kreativnost ne postoji u izolaciji. Ne bi bilo Sikstinske kapele da nije bilo budnog prisustva pape Julija Drugog. Mikelanđelo je primer za sve nas. Svako ko želi da istražuje nove ideje mora da se usudi. Društvo, međutim, pred nas postavlja ogromne pritiske kako bismo ostali konformisti. Svoje automobile poslušno vozimo po obeleženim stranama puta, upotrebljavamo novac kao prihvaćeno sredstvo za razmenu roba i usluga i strpljivo stojimo u redovima. To funkcioniše. Ukoliko ne bismo poštovali ove društvene konvencije, nastupio bi haos i društvo bi se raspalo. Ali, tu je čvor.

Status kvo nije fiksiran. Kao i planeta na kojoj živimo, jedina konstanta je promena. Ljudi se kreću, moći nestaju i na taj način se mogućnosti uvećavaju. Zajednice se razvijaju. Oni među nama koji su svesniji, ili oni drugi koji imaju specijalistička znanja, mogu da osete ove promene, vide nove mogućnosti i da na to daju adekvatne odgovore. Naučnici donose nova otkrića zasnovana na relativno oskudnim podacima koji su im dostupni. Preduzetnici vrlo brzo identifikuju otvaranje novih poslova. Najzad, umetnici kreiraju nove načine izražavanja kako bi izrazili novo doba.

Nebojša Bradić

-------------------------------------------------

ISTORIJSKE POSTAVKE
Strasti bogatih kolekcionara

Specijalno za „Politiku” iz Madrida

Dve privatne fondacije su, u partnerstvu sa državom, ponudile javnosti na uvid i uživanje dve izuzetno bogate kolekcije. Muzej Hose Lazaro Galdijano i Muzej Tisen – Bornemisa u španskoj prestonici gotovo da konkurišu bogatstvom i lepotom svojih izuzetnih kolekcija nezaobilaznom Pradu. Jedan je osnovan 1951, a drugi 1992. godine

Palma Vekio, La Bella, Muzej Tisen – Bornemisa; Fransisko Goja, Veštice, Muzej Lazaro

Muzej Hose Lazaro Galdijano smešten je u luksuznoj palati s prelepim parkom, nekada boravištu vlasnika, u otmenom kvartu Madrida. Ovaj muzej jednog zaljubljenika i veštog poslovnog čoveka poseduje 12.600 dela i biblioteku sa preko 20.000 retkih knjiga i rukopisa. Smatra se najkompletnijom kolekcijom svoje epohe.

Lazaro Galdijano, poreklom iz Navare (1862–1947), započeo je karijeru kao novinar, bavio se umetničkom kritikom i bio hroničar lista Vangardija iz Barselone, sve dok nije prešao u Madrid, gde je ostvario briljantnu karijeru izdavača i finansijskog stručnjaka. Zanimala ga je umetnost svih epoha. Do kraja svoga života ostao je inficiran kolekcionarskim porivom. Skupljao je sve što je bilo izuzetno i ulagao ogromno bogatstvo u slike, skulpture, tapiserije, oružje, nakit, nameštaj, ikone, srebreninu, keramiku, numizmatiku, satove, arheološke artefakte i druga dela primenjenih umetnosti. Uz to, bio je bibliofil i dobar poznavalac literatura svih zemalja.

Borka Božović

--------------------------------------------------

MOĆ REČI
Reči novog sveta

Gotovo uobičajeni postali su npr. termini lajfkoučing  ili menadžment tj. upravljanje ljudima i resursima. Svakako, na ovom putu pametnog, održivog, preduzetničkog, digitalnog i inkluzivnog rasta, Srbiji pomaže Svetska banka. Ta moćna i, za nas laike, pomalo apstraktna mašinerija proizvodi novi jezik i novu stvarnost

( Dragan Stojanović)

Jednom je jedan prijatelj rekao da prefiks post, koji sve češće koristimo u govoru, služi da zamaskira naše nerazumevanje stvarnosti. I bio je u pravu. Svet koji je nastajao od trenutka kada je epoha obeležena kao postmoderna, zaista je bilo sve teže razumeti i objasniti. Iako je počivala na želji za isceljenjem od posledica pozitivističkog i objektivističkog posmatranja sveta, iznedrenim tokom modernizacije, postmoderna je poklekla pred mnoštvom istina koje su se pojavile usled konačnog ukidanja jedne i sveobuhvatne. Tako, postsvet u kome živimo odlikuje odsustvo univerzalnih putokaza, podrazumevanih vrednosti, jasnih struktura i etičkih razgraničenja. Među mnogim post-izmima postblokovskog i postindustrijskog društva nailazimo čak i na sintagme kao što su postistina ili posthumanost. Utisak da čovek i društvo nisu više ono što su bili pojačavaju i termini sa prefiksom trans, a posebno transhumanizam, posredno najavljen već u književnim antiutopijama prve polovine 20. veka i razrađen u naučnofantastičnim filmovima koji su počivali na ideji o gubljenju granice između ljudi i mašina, između „realnosti“ i njenih projekcija.

Dr Aleksandra Pavićević

-------------------------------------------------

PODSEĆANjA
Bog Dobrice Ćosića postoji

Dobrica Ćosić je umro u tuđem veku i svetu, ali zbog onog što je, neuporedivom snagom, u verbalnom delirijumu istkao od srpskog jezičkog krupniša i sitniša, opisujući Srbijicu „kao livadu koju reka plavi kad god zacveta”, nijedan budući svet i vek neće mu biti tuđ

(Foto Rade Krstinić)

Čast mi je da se čuje i moja reč na skupu posvećenom književnom delu Dobrice Ćosića. Ali kako iskazati ono što bi ovim povodom bilo umesno reći kad znamo da svaki povod i prigodnost istini i iskrenoj reči mogu samo odmoći.

A valjalo bi reći šta je sve ovaj samouki dugoveki „seljak s naočarima” kako ga je nazvao Mihiz, naučio i od sebe načinio dok je postao dragocenost srpskog jezika i „najznačajniji Srbijanac posle Drugog svetskog rata”, kako ga je ocenio Milovan Đilas.

Ćopić je bio gospodin koji se presvukao u seljaka, a Ćosić seljak koji se obukao u gospodina. Slično onom što je Grobarov rekao meni: „Ti se praviš pametan, a ja se pravim lud.”

Od velikih pisaca koji su se bavili visokom politikom Ćosić spada u one kojima je politika najviše skrajnula i zatamnila književno delo. Ivo Andrić je imao daleko značajniju političku karijeru, ali se niko nije osmelio da ga o politici bilo šta pita, dok Dobricu Ćosića gotovo niko nije pitao ništa o književnosti. Milovan Đilas je imao strmiju političku karijeru od obojice, a rekao mi je da bi sve svoje funkcije i sav revolucionarni rad dao za jednu pravu rečenicu. Ne sumnjam da se oko te računice ne bi dvoumio ni Dobrica Ćosić.

Kad sam došao u Valjevsku gimnaziju, prvi put sam čuo njegovo ime, a tamo odakle sam došao najslavniji je bio Branko Ćopić. Prezimena ratnog i poratnog pesnika revolucije razdvajala su slova „p” i „s”, a u tom  postskriptumu krila se istorija rata „koji je našem narodu skrenuo istoriju u nepoznato i tragediju”.

Matija Bećković
(Reč na otvaranju Međunarodnog naučnog skupa o književnom delu Dobrice Ćosića 30. avgusta 2017. u Beogradu)

-------------------------------------------------

KALEIDOSKOP
Kultura kanabisa u 21. veku

Naš nobelovac Ivo Andrić piše: „Eszap je vrsta opojne droge, narkotika koji se pravi na bazi indijske konoplje koji su Turci upotrebljavali mnogo.” Do kraja 19. veka narod u Srbiji pravio je sopstvenu odeću i to od vune, lana, konoplje i kože. Nevreme se, iz sveg glasa, rasterivalo pesmama koje su govorile o mukama pšenice i konoplje. U Vukovom rečniku, iz 19. veka, zabeleženo je i žensko ime – Konoplja. Trojanović, 1896, piše da se, u pirotskom okrugu, bolesnici od kašlja i kijavice naginju nad užareno semenje konoplje

Nedavno videh misao savremenog filozofa koji kaže: „Legalizacija marihuane nije opasan eksperiment – prohibicija marihuane je opasan eksperiment, koji je dramatično propao i, pri tome, unesrećio milione ljudi širom sveta.” Onda sam naišao na zabelešku Herodota, koji je, pre dve hiljade godina, ovako govorio: „Skiti, ti lutajući ratnici, bacali su seme konoplje na vruće kamenje. Isparenja su stvarala čudesna dejstva. Nijedno grčko parno kupatilo nije moglo da se meri sa ovim.”

Šta se to desilo s konopljom, biljkom koja oduvek, sama od sebe, postoji i raste u prirodi i koju su koristili drevni narodi, veliki ljudi, sjajni umetnici, pa da je u 20. veku, dobila to „đavolsko ime” – marihuana i dospela na stub srama, a oni koji rekreativno koriste marihuanu i njenu nešto snažniju varijantu, hašiš, svrstani, posvuda, među kriminalce i teške prestupnike, progonjeni i zatvarani? Duga je to priča, naravno, kojoj se ne vidi kraj, ali nedavno se desilo nešto što je, u toj priči, sigurno, otvorilo novo poglavlje. Država Urugvaj, prva na svetu, ukinula je prohibiciju marihuane, uvela slobodno uzgajanje do šest biljaka, slobodnu prodaju, do 40 grama mesečno, po stanovniku, i to po ceni od ispod jednog dolara po gramu. A država Kanada najavila je da će, od naredne godine, učiniti manje više istu stvar. Po Americi, jedna po jedna savezna država vuče, manje više, iste poteze. Najnovija je Nevada koja je izračunala da će, od poreza na prodaju marihuane, godišnje, budžet države biti bogatiji za preko 100 miliona dolara. A dobro je poznato kako su Portugalija, Španija i Holandija odavno dekriminalizovale kanabis i koje su društvene posledice tih poteza. Dakle, nalazimo se u haotičnom, ali pragmatičnom – 21. veku.

Stanko Crnobrnja

-------------------------------------------------

REAGOVANjA
Nagađanja i etikete

Povodom članka Siniše Stefanovića „Srbija i njen ćirilični standard”, Politika, 26. avgust

U svom pretencioznom, ideološki ostrašćenom a (verovatno usled izostanka neophodne lekture) teško čitljivom članku „Srbija i njen ćirilični standard“, Siniša Stefanović, istoričar iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, nagomilao je mnogo toga, od odredbi hrvatskih i srpskih ustava do međunarodnih digitalnih standarda, od Svetog Save i Dositeja do Kardelja i Lenjina, od Novosadskog sporazuma do Venecijanske komisije i Evropske unije, uz niz tendencioznih a problematičnih tvrđenja i pokoju besmislicu. Na taj tekst se ne bih ni osvrtao da u njega nije ubacio i moje ime, u jednom krajnje neprimerenom kontekstu, proizvoljno mi prišivajući političke kvalifikacije koje moram javno da odbacim.

Ranko Bugarski

-------------------------------------------------

NAUKA
Od tačkice u teleskopu do dalekih pejzaža

Na osnovu dosadašnjih istraživanja, organizmi na Titanu, čije postojanje zasad ostaje tek krajnje daleka i malo verovatna mogućnost, svakako bi se morali suštinski razlikovati od onih na našoj planeti

Titan u poređenju sa Zemljom i Mesecom (Foto Vikimedija)

Titan je najveći mesec planete Saturn i drugi po veličini (iza Jupiterovog meseca Ganimeda) prirodni satelit u Sunčevom sistemu. Danas znamo da je reč o jednom od najuzbudljivijih svetova koje je čovek dosad imao prilike da istražuje. Ovog leta, sumu naučnih saznanja kojima raspolažemo obogatila su dva zasebna otkrića organskih hemijskih jedinjenja na Titanu. Ova otkrića nadovezuju se na dugi niz sličnih naučnih uvida. Veoma su važna, između ostalog, i stoga što su neka od otkrivenih jedinjenja – anjonske forme ugljovodoničnih lanaca – veoma reaktivna, te bi mogla biti dobre „kockice” za građenje složenijih supstanci, uključujući i one koje bi se mogle dovesti u vezu sa preduslovima za nastanak živih organizama – premda bi se organizmi na Titanu (čije postojanje zasad ostaje tek krajnje daleka i malo verovatna mogućnost) svakako morali suštinski razlikovati od onih na našoj planeti.

Srđa Janković

-------------------------------------------------

DžEZ SKICE
Globalna komunikativnost džeza

Specijalno za Politiku iz Salfeldena

Austrijska publika urlala je od smeha na parole Kristijana Rajnera iz trija Weiße Wände. Nisam ništa razumeo, ali me je pokrenulo: to je džez u srži koji rastura jezičke i kulturne granice udarajući u srce svakog bića.  „A da probate naš specijalitet?” Vedra domaćica pansiona Hubertus ne ostavlja nikakvu dilemu u pogledu izbora pića. „Naravno gospođo, sa zadovoljstvom!“ odgovaram širokog osmeha. Ko bi protivrečio u srcu Alpa, ako sa jedne strane pogled baca na južni kraj Stenovitog mora, sa zamkom Lihtenberg na rubu šume i isposnicom među stenama, a sa druge na krem austrijskog savremenog džeza za stolovima pivnice?

Volfgang Pušnig (Foto Herbert Hoepfl)

Petak popodne na džez festivalu u Salfeldenu (24–27. avgust) uvek spaja radost početnih utisaka sa „Kratkih rezova” u kulturnom centru Nexus, gde je već održana polovina planiranih nastupa, sa iščekivanjem svečanog otvaranja u Kongresnom centru, gde će tačno u sedam sati gong označiti zvaničan start  još jedne međunarodne džez smotre. Dok domaćica sva ponosna donosi prvo točeno, Milica Ševarlić, menadžerka za odnose sa javnošću Beogradskog džez festivala, upoznaje me sa gradonačelnikom Salfeldena, a ja nju sa Helgeom Hinteregerom, odgovornim za džez u Muzičkom informativnom centru Austrije.

Vojislav Pantić

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari0
5f79f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja