Ceo svet zna da nam je Kosovo oteto, ali sada bi najgora varijanta bila da sedimo i da se bijemo u grudi i da kukamo, mora da se razgovara i s Albancima i unutar nas samih zbog Srba na Kosovu i Metohiji, ali i svih građana Srbije, drugo rešenje ne postoji, kaže u razgovoru za „Politiku” Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije i njen poslanik u parlamentu.
Marković ističe da veruje u „prvog čoveka Srbije Aleksandra Vučića, on neće dati nešto što je srpsko, činiće sve što može za naše interese i sigurno neće napraviti neku grešku”.
Predsednik je pozvao na unutrašnji dijalog o KiM, ali je, sudeći po reakcijama, lakše razgovarati s Albancima nego da mi ovde razgovaramo, verujete li da vlast i opozicija mogu da nađu neki minimum konsenzusa?
Naravno da i opozicija treba da bude deo dijaloga, ali kako opozicija da razgovara s partijama na vlasti o tako važnom pitanju kao što je KiM kad ima preča posla, da se svakog dana svađa ko će s kim i kako na predstojeće beogradske izbore? Kad bi oni, ne daj bože, bili vlast, svaki dan bi se tukli pred kamerama...
Šta biste vi, kad budete razgovarali s predsednikom, predložili kao rešenje?
Važno je naći dobro rešenje i za Srbe na KiM i za sve građane Srbije, a sto posto sam siguran da će ova većina s Aleksandrom Vučićem na čelu umeti da ga pronađe i da neće doneti nijednu štetnu odluku po Srbiju.
Vučić je najavio i dijalog o promeni Ustava, ali je prilično skeptičan da će do dogovora doći, a iz opozicije se već čulo da mu je namera da iz Ustava izbaci preambulu.
Opozicija sve unapred zna, pa i Vučićeve namere. Njihove tvrdnje nisu tačne. Ustav je sveto pismo za Srbiju i u razgovoru o promenama treba da učestvuju sve partije. Treba čuti i šta opozicija kaže, ali ona nema poverenje naroda, pa da sad o tome odlučuje.
Preambula?
Koštunica je u preambulu ubacio KiM, što ništa nije značilo, osim da mi stalno čitamo kako je KiM sastavni deo Srbije. Niko se neće odreći Kosova, nemojmo unapred da pričamo biće ovako ili onako. Hajde da razgovaramo, pa da vidimo šta će biti rezultat tog dijaloga.
Vi ste se 2008. godine opredelili za koaliciju s DS-om zbog ulaska u EU, ostala je zapamćena vaša rečenica da se patriotizam ne sipa u traktor...
Ja sam za ekonomski patriotizam i nacionalni pragmatizam i te ideje, za sada, dobro sprovodi Aleksandar Vučić i moja koalicija, SPS–JS s Ivicom Dačićem na čelu.
Verujete li i dalje da EU želi Srbiju u svojim redovima, budući da briselski zvaničnici tvrde da nam je tamo mesto, ali dela ne pokazuju da to stvarno i misle?
Jedna država iz EU, koja se pita za sve i svašta, Velika Britanija, nije nam naklonjena, stalno nešto izmišlja, piše deklaracije protiv Srbije. Mi smo ispoštovali sve međunarodne ugovore i sada je red na EU. Naravno, nijedna odluka ne može da se donese bez SAD.
Velika Britanija ode iz EU, ovi što su ostali stalno postavljaju neke prepreke...
Hrvatska jeste članica EU, ali ona je mesna zajednica EU i stalno nešto radi protiv Srbije. Ne radi ona to sama, mislim da, s vremena na vreme, to pomalo radi i Nemačka, jer ima problem s migrantima, pošto se povodom tog pitanja preračunala.
Čini se da je, osim KiM, veliki problem naša saradnja s Rusijom. Briselski ali i američki zvaničnici sve otvorenije pričaju da moramo da „uskladimo našu spoljnu politiku s evropskom” što, u prevodu, znači da uvedemo sankcije Rusiji već sada, iako, kažu, u narednih deset godina nije predviđen prijem novih članica.
Mi smo narod s tradicijom, kod nas ne važi maksima: „Tvoj neprijatelj je i moj neprijatelj”. Rusija je naklonjena Srbiji, pri tom mi ništa ne smetamo državama koje ne sarađuju s Rusijom. Ukoliko bismo mi sad uveli sankcije Rusiji, sutra kad ih EU ukine, a hoće vrlo brzo, bili bismo samo jedna mala država s lošim procenama. Na našu sreću, mi smo narod koji se ne odriče prijatelja, mi smo za nove mostove i prijateljstva, a opšte je poznato da je to stav i prvog čoveka Srbije, i moj i moje koalicije.
Bili ste među najaktivnijima u predsedničkoj kampanji Aleksandra Vučića, ali ste odbili da glasate za Anu Brnabić kao premijera. Kako ste uspeli da, posle toga, izgladite odnose s koalicionim partnerima?
Odnosi nisu ni bili poremećeni. Moj stav o Vučiću i njegovom radu je ostao isti, a poznat je i moj stav o gej populaciji. Nemam ništa protiv te žene, ali, na moju sreću, vlada je kolektivni organ, ne donosi premijer sam odluke, tu su ministri, ali i konsultacije s Aleksandrom Vučićem. Predsednik mora da se pita zbog ogromne podrške koju je dobio od naroda, 56 odsto ljudi je glasalo za njega, baš zato bi mu se pripisalo sve loše što bi bilo urađeno, a dobre stvari bi hteli i drugi da dele. E, pa ne može to.
To što vam je „dozvoljeno” da glasate protiv vlade naveli ste kao dokaz da je Vučić demokrata, što su neki drugi videli kao potvrdu njihove priče o njegovoj diktaturi i autokratiji.
Ma, kakav diktator! Vučić je mala maca, dobrica. Bio sam prijatno iznenađen kako je reagovao kad smo o tome razgovarali jer nikada pre nisam bio u prilici da pričam s njim o nečemu što neću da podržim. Jeste dva-tri puta rekao da još jednom razmislim, ali je razumeo kad sam mu rekao da je Jedinstvenu Srbiju uspostavila porodica i da smo mi porodična partija.
Bili ste vrlo korektni prema Ani Brnabić dok je bila ministar, pozvali ste je u goste u Jagodinu, obećala je da će doći. Da li je taj poziv aktuelan i za premijerku Anu Brnabić?
Nemam ja ništa protiv da Ana Brnabić dođe. Svi su mi termini, međutim, zauzeti do februara. Treba lepo dočekati predsednika vlade, a ja sad stvarno nemam vremena. Razgovaram s ministrima, s predsednikom Vučićem, nemam ni nekih problema u Jagodini, osim onih koje u hodu rešavam, tako da predlažem da predsednik vlade obiđe gradove koji imaju probleme, da im pomogne da se reše, a ja ne tražim pomoć.
Kažete da je vlada kolektivni organ, kako biste ocenili rad „kolektivnog organa” otkako ga vodi Ana Brnabić?
Ana Brnabić predsedava vladi, tu su ministri iz partija koje čine koaliciju, tu je predsednik Vučić koji mora biti konsultovan. Tako da rezultat vlade ne može da se pripiše novom premijeru. Jedan je Aleksandar Vučić. Ja se ne šlihtam, da se šlihtam Vučiću, glasao bih za sve što on kaže.
Vi se „šlihtate” narodu prodajom fotelja.
Šlihtam se narodu već 13 godina tako što pomažem porodicama koje dobiju dete, tako što je prosečna cena vrtića u Jagodini 2.900 dinara, tako što četvrtaci i osmaci idu na more o trošku skupštine grada, a srednjoškolci u Grčku, tako što penzioneri i srednjoškolci ne plaćaju gradski prevoz, što sam do sada 60.000 građana Jagodine vodio da vide neke druge države, zahvaljujući pomoći donatora, što sam asfaltirao ulice. Pa, neka se i drugi tako šlihtaju.
Kako će prodaja fotelja i kupovina stolica za funkcionere pomoći Jagodincima?
Za pet fotelja uzeću najmanje deset hiljada evra i to ću dati porodicama s troje i više dece. Moja fotelja košta 300 evra, a biće prodata najmanje za 3.000 evra.
Kako znate da će biti prodata za 3.000 evra?
Pa ići će na aukciju. Pet dana će fotelje moći da se pogledaju od 10 do 12 sati, a petog dana će biti aukcija, znači prvi put, drugi put – prodato!
Računate da će neko toliko da plati za vašu stolicu, misleći kako će, ako sedne u nju, postati uspešan kao vi...
Hajde da se malo našalimo, pa moja fotelja ima dobru nosivost. Ja mogu da sedim i na drvenoj klupi i na drvenoj stolici, ništa to meni ne smeta.
Primate i građane, što je lepo, ali na osnovu čega vi određujete ko će dobiti 2.000, 3.000 dinara pomoći, posao, odokativno, po sopstvenoj volji?
Pa, nije odokativno. Postoji propisan kriterijum za dodelu novca, po kome se, između ostalog, za jednog bolesnog člana porodice dobija 2.000 dinara, za dva – 4.000, za jedno dete 3.000, za tri – 9.000. E, sad što sam ja to tako javno pričao i što je to izgledalo tako. Ja znam te ljude, nisu oni tu pali s Marsa. Mi smo tridesetak ljudi vratili, dođe inženjer od 27 godina i traži pomoć. Nema, gospodine, pomoći, nego evo ti posao da radiš. Ali, mi smo sve procenili, nismo samo tako davali kapom i šakom kako smo hteli i kako je to na TV snimku izgledalo.
Napravili ste od Jagodine turističko mesto, niko vam ne spori uspeh. A da li vam je neko od kolega tražio „recept” i da li ste pomogli?
Pa, jeste. Vodio sam više od 40 gradonačelnika iz Srbije u zemlje EU, pomogao sam Batočini u vreme prethodnog gradonačelnika, vodio sam ljude iz „Prve petoletke” u Italiju u fabriku aviona i oni su ostvarili neku saradnju, Novom Pazaru... Pomogao sam i drugim gradovima i to je pokazatelj da meni ne treba da budem ministar da bih pomagao građanima iz drugih gradova. Jednostavno, hajde svi da radimo, maksimalno što možemo, a kasnije, ako tvoj rezultat privuče pažnju i da dobiješ određenu funkciju. Mora za funkciju da postoji sposobnost, a ne podobnost. Dok je kriterijum za funkciju bila podobnost, Srbija je propadala.
A vi mislite da je sada preporuka za funkciju sposobnost?
Sada je kriterijum sposobnost.
Mnogi se s vama ne bi saglasili.
Vi imate pravo da se ne saglasite. Ja poštujem tuđe mišljenje, ali imam svoje. Vi živite u Beogradu, možda bolje vidite. Mi iz unutrašnjosti ne možemo dobro da vidimo vas iz Beograda.
Moram da čuvam Dačića
I ove godine ste svog koalicionog partnera Ivicu Dačića vozili na motoru u Paraliji jer on neće da nauči da vozi...
Dačić vozi kao Ivan Gavrilović – 200 na sat! Šalim se, nisam terao Dačića da vozi. Ne smem da rizikujem, on nama treba. Moram da ga čuvam, a ja ću da vozim i ako se, daleko bilo, nešto desi uvek nadrlja vozač motora.
Jeste li vi organizovali Dačiću koncert u Paraliji?
Ma, kakav koncert. Ne znam zašto opoziciji smeta što Ivica peva. Svako od njih bi voleo da peva, međutim, slušao sam jednog kad je pevao u Skupštini. Drečao je kao jare kad zaglavi nogu u tarabu. Snimi sebe da čuješ kako zvučiš, čoveče. Taj je dobar za svadbu, kad nestane pečenja da „zapeva” i rastera goste!
