subota, 17.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:54
EKSKLUZIVNO ZA „POLITIKU“: Zijad Dueiri, libanski reditelj

Izvini je najskuplja reč na Bliskom istoku

Film „Uvreda” je dobio dozvolu cenzorske komisije da bude prikazan u Bejrutu, jer sam pristao da na špici dva minuta stoji natpis da vlast neće biti odgovorna ukoliko film proizvede konflikte
Autor: Dubravka Lakićponedeljak, 04.09.2017. u 22:00
(Фото Д. Лакић)

74. VENECIJA
Venecija, LidoMeđu pet filmova sa najvećim ocenama i kritike i publike na dosadašnjoj 74. Mostri je „Uvreda“ libanskog scenariste i reditelja Zijada Dueirija u kojem su libanski hrišćanin i palestinski izbeglica, kroz sudski proces što se pretvara u medijski cirkus i pravu društvenu eksploziju, prisiljeni da ponovo razmotre svoje živote i predrasude.

Na taj put do oprosta i međusobnog razumevanja Zijad Dueiri, inače autor nagrađivanih filmova poput „Zapadni Bejrut“, „Napad“, „Lila kaže“ i serije „Crni baron“, vodi svoje junake, stanovnike Bejruta naših dana, prizivajući i dokumentovane činjenice iz građanskog rata od 1975, do 1990, otvarajući, ali i lečeći tako stare rane.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku“ Dueiri otkriva i neke od glavnih pokretačkih motiva za nastanak ovakvog filma u kojem se čuju one dragocene reči: izvini i žao mi je...

Lako mi je da se identifikujem sa vašom pričom jer i sama dolazim iz „konfliktne zone“ sa svešću kako pogrešna reč, izgovorena da uvredi i zaboli, kako benigna svađa može da zapali vatru velikih razmera?

Tačno tako, to i sam znam. Lično, veoma sam vešt u tome da povredim ljude oko sebe, ne mareći za težinu reči.

Ne toliko vešt kao vaš Toni, nadam se?

Toni je Mendela u poređenju sa mnom. Verujte mi. Ono što je Toni izgovorio u filmu sa namerom da najviše moguće uvredi Palestinca Jasera zapravo sam izgovorio mom vodoinstalateru koji je zabrljao nešto sa mojim vodovodnim instalacijama. Kada sam se izvikao na njega prepoznao sam po njegovom akcentu da je Palestinac i onda sam rekao ono: „Šteta što vas Arijel Šaron nije sve uništio!“ i odmah sam znao šta sam izgovorio. Jer, Šaron (izraelski ministar odbrane u vreme masakra u izbegličkim logorima Sabra i Šatila i 11. izraelski premijer, prim. aut.) najstigmatizovanija je figura u palestinskoj svesti. Moja tadašnja žena Žoel, inače i koscenarista ovog filma, odmah me je pitala da li sam normalan i kako sam uopšte mogao tako nešto da kažem nekom ko je Palestinac. Išao sam odmah da mu se izvinim, nije prihvatio izvinjenje, nije me ni gledao u oči i ja sam znao da ga je to toliko zabolelo da nije mogao da govori. I verovatno je da je tako nešto prvi put čuo i to baš iz mojih usta.

Izletelo vam je iz podsvesti?

Teško je objasniti zašto sam baš to rekao. Mogao sam da pronađem hiljadu drugih reči koje bi ga povredile, a ja sam izabrao one najgore. Nisam zadojen mržnjom. Naprotiv. Odrastao sam u porodici libanskih intelektualaca koji su izrazito propalestinski nastrojeni. Moja majka je advokat, u mladosti je bila izraziti levičar i borac za palestinska prava. Nisam čak ni hrišćanin, mi zapravo imamo muslimansko suni poreklo, ali porodično nismo religiozni. Moja majka je čak bila glavni konsultant za pravnička, sudska pitanja u scenariju, za sve scene suđenja i među članovima zakona uvek bi tako vešto pronalazila one koji idu u palestinsku korist.

Šta vam je onda bilo?

Ko zna, ali da toga nije bilo možda ne bi bilo ni ovog filma.

Kao najboljeg načina da se kaže i pokaže ta važna reč izvini?

U neku ruku da. Izvini je najskuplja reč na Bliskom istoku. Teško se izgovara, retko čuje sa svih strana u konfliktu. Retko se čuje i u današnjem Bejrutu.

Građanski rat u Libanu završen je pre nekih 27 godina. Gde su sada sukobljene strane u libanskom društvu?

Taj petnaestogodišnji rat je okončan 1990. godine bez pobednika i gubitnika. Svi su oslobođeni, a opšta amnestija se pretvorila u opštu amneziju. Gurnuli smo prljavštinu ispod tepiha, a ne može biti nacionalnog izlečenja ako se ne bavimo problemima, a u filmu „Uvreda“ vidite koliko problema još uvek postoji u Bejrutu, u celom Libanu.

Mislite da će međunarodna publika to sve uspeti da razume?

Mislim da hoće, jer sam radio ovaj film tako da ima univerzalnu dimenziju. Jaser i Toni mogu da budu bilo koje druge nacionalnosti, mogu da pripadaju bilo kojoj naciji. Ono što je još važno jeste da je „Uvreda“ i humanistički i optimistički film. On pokazuje alternativu konfliktima i to tako što nudi put do prepoznavanja važnosti pravde i oprosta.

Zanimljiv je način na koji vi i Tonija i Jasera vodite na put do oprosta?

Odmah sam pronašao željenu dinamiku unutar priče izgrađene na događaju koji spiralno vodi do potpunog izmicanja kontrole. Uvek počinjem svoje filmove napetom scenom, nekim incidentom i pokušavam da pratim rezultate takvog događaja. Takođe, sa likovima sa kojima počnem film, ja film i završim. U ovom slučaju to nisu samo Toni i Jaser, već i njihovo spoljašnje naelektrisano okruženje. I jedan i drugi imaju svoje greške, njihove prošlosti su obojene nizom unutrašnjih prepreka. Toni sa sobom nosi tajnu, nešto je iskusio o čemu niko ne želi da govori jer je u pitanju libanska tabu tema, a on lično smatra da je ogromna nepravda. Jaser takođe ima svoje prepreke, osim izbegličkog statusa njega je i iskustvo naučilo da ne veruje u pravosudni sistem.

A vi ste ga tako nepoverljivog smestili upravo u sudnicu da doživi pravdu?

Da, film „Uvreda“ se postepeno pretvara u film iz sudnice, jer je ona jedinstveno mesto na kojem se dvoje antagonista mogu baciti jedan na drugog, licem u lice. Pravi duel u zatvorenom okruženju koji mi je omogućio da govorim o mnogo čemu što je deo naše zajedničke prošlosti i tinjajuća varnica koja u svakom trenutku može da zapali novu vatru. Naša prošlost mi je podsvesno pomogla da izgradim celu priču bez izbegavanja istine da su se teške nepravde dogodile i hrišćanskoj i muslimanskoj strani u građanskom ratu. Pravda mi je bila oduvek važna i tu nema nikakvog izbegavanja, a moja lukava majka se potrudila da na osnovu našeg zakona dokaže da Palestinac treba da bude oslobođen.

Za veliko je poštovanje način na koji ste svim stranama u sukobu dozvolili da kažu svoje viđenje konflikta.

Moja bivša žena i koscenarista Žoel potiče iz porodice koja je bila uz hrišćanske falangiste, a ja iz suni porodice koja je podržavala palestinsku stvar, a glavni cilj nam je bio da razumemo tačku gledišta onog drugog. Svako od nas je u ovoj libanskoj priči napravio važne korake ka ravnoteži. Ništa nije crno-belo, nema „dobrih i loših momaka“.

Ima dostojanstva?

Tačno, kada bih hteo da rezimiram ovaj film rekao bih da je on potraga za dostojanstvom. I Toni i Jaser su pretrpeli udarce na njihovu čast i dostojanstvo. I jedan i drugi onog drugog smatraju odgovornim za svoje probleme, ali suočeni sa mukama i tajnama onog drugog počinju da se razumeju jedan drugog i da saosećaju.

Kroz sudske scene ponudili ste nam i psihoanalizu savremenog Libana?

To je na libanskoj publici da kaže.

U Bejrutu će moći da vide „Uvredu“?

Hoće, film je dobio dozvolu cenzorske komisije pošto sam pristao da na špici dva minuta stoji natpis da vlast neće biti odgovorna ukoliko film proizvede konflikte. Moji prethodni filmovi nisu nikada bili prikazani u Libanu.

Zato što ste film „Napad“ snimili u Izraelu?

Mislim da je to bio glavni razlog.

U „Uvredi“ glavnu reč ipak donosi žena?

Da, ovaj se film može čak posmatrati i iz ženske vizure. Žene imaju sasvim drugačiji pristup, više su iznijansirane, imaju inteligenciju koja omogućava postizanje ravnoteže. U filmu žena preuzima kontrolu nad situacijom i umiruje je. Zamislite da jednog dana žena vodi arapski svet. Kada bi se pojavila neka snažna žena poput Indire Gandi bilo bi više mira u arapskom svetu.

Film ste režirali okretno, dinamično, uzbudljivo i eksplozivno kao pravi Amerikanac?

E, sada govorite kao moja bivša žena! A kako drugačije da ga režiram, kada sam sa 19 godina otišao u Ameriku da studiram film i tamo radio na filmu? Sve što sam naučio o filmu naučio sam tamo. Moja zemlja jeste Liban, radim i snimam i u Francuskoj, ali je moje filmsko obrazovanje stečeno u Americi.


Komentari3
1f024
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dragoljub
Kad prođe jednom, proćiće opet, tako je to sa nama "primitivcima", Mazalica "teško je reći izvini" - prvo je plasirana kod nas, veoma uspešno i u pesmi opevana. Ništa nije promenilo od pamtiveka do sada. Moram priznati da smo opet mi naj! Postali smo poligon za ispitivanje,opet ono što upali kod nas-pali svugde, to je dobro, ali je loše što ništa na osnovu toga ne shvatamo i učimo. Neka bog čuva Srbiju, al izgleda da je on Srbin - zato ovako prolazimo - gleda nas kao braću, onako srpski, po naški. U suštini, uvek neko čeka da zlo/upotrebi tuđu nevolju - kad profitira - više niko ne bude zainteresovan za to.
dodajem
...i kod nas.
Sasa Trajkovic
Jos jedan lep primer kako upravo umetnost i umetnici podizu mostove medju narodima i kulturama, nazalost oni su i zrtve rezima i diktatura.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja