Jevrejska pesma
Njene su oči kao dvoje dece, obučene u belo,
koja se drže za ruku, i pevaju psalam cara Davida.
Njene su usne kao dve reči biblije koje je napisao prorok
kad se vratio iz pustinje u kojoj je razgovarao s Bogom.
Njene reči su tihe, i kada počne da ih izgovara,
to izgleda kao padanje zvezda na jezeru Gepezaretu.
Njen je korak blag, i ona ide oborenih očiju,
misleći na svoj zlatni pojas, svoje paunove,
i hladnu mesečinu koju je jednom videla na planini Sunce.
Jer je Estira kći poglavice iz moga plemena, iz carske loze.
I dok ja stražarim noću pred njenim šatorom, umirući od požude,
ona spava držeći među prstima dva srebrna cveta jasmina.
Svetac
Noćnim putem, belim i prašljivim, vraćao se svetac iz grada u planinu gde je bila njegova koleba.
S njim je išao samo njegov mršavi magarac koji nije jeo ništa dok je ceo dan svetac proveo učeći ljude
milosti i strahu od Boga, a ne dobivši ni sâm ni od koga ni parče hleba.
Duh svetiteljev bio je ispunjen velikim istinama, i on nije osećao da posrće od gladi.
Blizu jednog raskršća vide kako se otkide s neba jedna zvezda,
siđe s planine i pređe reku, i pričeka ga na raskršću.
Duša svetitelja ozari se njenim sjajem, i on blaženo pruži ruku kojom je ceo dan ukazivao na Boga.
Zvezda siđe na njegov dlan i obasja celu noć.
Svetac se baci na zemlju pred tim znakom s neba, i zatim se krenu za zvezdom koja se istim putem vrati u nebo.
Sutradan su ga prolaznici našli mrtvog kraj puta s dlanom koji je još bio otvoren.
Poveli su veselo njegovog magarca koji se celu noć napasao i sav radosno potrčao za njihovom magaricom.
Na dlan starca ostavili su pažljivo kamen da ne postane vukodlak i pomori okolinu.
Ziziema
Ziziema ima trbuh kao štit carev o koji se razbiju svi juriši neprijatelja.
Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice.
U njenim zenicama gore široke vatre kao požar
i kojem je neprijatelj spržio svu našu žetvu od Šasa do Gamare.
Njeno telo se povija od ključeva krvi kao reka Ataris koja je puna zmija.
Ali kad pod veče prođe ispod njenih vrtova neko purpurno jedro,
i začuje se neka tužna svirala – ona zaplače nežno
kao košuta koju je probudio zračak meseca u šumi.
(Politika, 18. aprila 1925. godine)
