sreda, 18.07.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:14
INTERVJU: SMILjA MARJANOVIĆ DUŠANIĆ, profesor srednjovekovne istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Mit je u temelju povesti

Za Srbe je odlučujuću ulogu u formiranju nacionalne samosvesti odigralo istorijsko sećanje na zlatno doba srednjovekovne prošlosti, usredsređeno na dinastičke svetitelje iz kuće Nemanjića, posebno na Svetog Simeona i Svetog Savu
Autor: Gradimir Aničićutorak, 12.09.2017. u 22:00
(Фото Т. Јањић)

Dr Smilja Marjanović Dušanić je redovni profesor srednjovekovne istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njen naučni i pedagoški rad, prepoznat je i priznat i kod nas i u svetu, a naši čitaoci će zahvaljujući njenom trudu biti u prilici da čitaju i interesantno štivo „Kraljevsko krunisanje Stefana Prvovenčanog”, povodom osam vekova od tog događaja, koje u sutrašnjem broju objavljujemo, kao prvi od četiri specijalna dodatka priređena ovim povodom.

S obzirom na teme vaših istraživanja, na koji način vidite mentalitet i emocionalnost kao istorijske kategorije?

Danas su istraživanja istorije mentaliteta vezana za sve bolje poznavanje afektivnog života ljudi u prošlosti. Središnji njegov deo čine emocije, koje su u velikoj meri zavisne od istorijskog i kulturnog konteksta. One igraju važnu ulogu u procesima oblikovanja društvenih i simboličkih veza unutar zajednice...

Bilo da su iskazane rečima, bilo partikularizovane određenim gestovima i pokretima tela, emocije poseduju sopstvenu kulturnu i socijalnu dinamiku, delotvornost i mistiku, posebno vidljivu na planu religiozne osećajnosti.

Kako je srednjovekovni čovek ispoljavao svoje emocije?

Što smo bliži „detinjstvu istorije”, sve je veći uticaj emocija na pojedinačno i kolektivno delovanje, sve je manje primetno očekivanje da se javno ispoljavanje osećanja kontroliše i suzbije. Iako je živeo u svetu koji mu je nametao mnoga ograničenja – od onih u vezi sa njegovim hijerarhijskim mestom u društvu, do normi važećih u privatnom životu – srednjovekovni čovek je svoje emocije ispoljavao na daleko intenzivniji način no što danas čini. Osećanja radosti, straha ili tuge po pravilu su bila praćena jakim spoljašnjim manifestacijama, kao što je uostalom i smrt shvatana kao javan i kolektivan čin. Tek je razvoj moderne države, kako je to pokazao još Norbert Elijas, preko nametanja određenih normi ponašanja, postao glavni dinamički činilac u procesima samooblikovanja pojedinca kroz prilagođavanje tim normama.

Autor mnogih knjiga
Dr Smilja Marjanović Dušanić je objavila mnoge knjige, među njima Vladarske insignije i državna simbolika u srednjovekovnoj Srbiji, Vladarska ideologija Nemanjića, Sveti kralj, Daily Life in Medieval Serbia (sa M. Popović i D. Popović),  Sveto i propadljivo kao i Telo u srpskoj hagiografskoj književnosti. Ove jeseni trebalo bi da se pojavi i njena knjiga na francuskom jeziku Pismenost i svetost (L’Écriture et la sainteté) u izdanju prestižnog izdavača Brepols-a. Istovremeno ona je priređivač nekoliko knjiga i autor većeg broja naučnih studija i već dve decenije urednik istorijske biblioteke Polis u izdavačkoj kući Klio iz Beograda, gde je do sada objavljeno više od sto knjiga iz oblasti istorije i srodnih disciplina.

Kakav je bio odnos prema prošlosti u srednjovekovnim društvima?

Osećaj proticanja vremena, kao i potreba za ustanovljavanjem ritualnih praksi kao periodičnog obnavljanja sećanja, bitni su činioci koji stvaraju svest o značaju određenog mesta odnosno događaja za zajednicu. Ova su pitanja povezana sa odnosom prema autoritetu i moći – elitama za koje vezujemo kontrolu nad procesom konstruisanja prošlosti u datom društvu. Srednjovekovna društva su funkcionisala u prisnom odnosu prema sopstvenoj prošlosti. Zvanična, kanonizovana sećanja bila su vezana za osnivačke mitove, za narativ „postanja“, za slavne podvige ili pak za legende o svetim mestima. Kolektivno pamćenje, po pravilu, ne počiva na konkretnom sećanju, već pre svega na nekoj vrsti kolektivne saglasnosti, prećutnom konsenzusu unutar zajednice. Ono ostaje blisko vezano za istorijsko jezgro događaja na koji se odnosi, s jedne strane, i na praksu podsećanja (komemoracije), s druge strane.

Postoji li mit o srpskoj srednjovekovnoj prošlosti?

U našoj kulturnoj javnosti brižljivo se neguje specifična negativna konotacija pojma i značenja mita, odnosno mitske svesti kao one koja se suprotstavlja naprednoj, racionalnoj slici istorije. Međutim, kako je napisala Alaida Asman, mit je pored ostalog i utemeljujuća povest; njene reči ukazuju da veza između mitskog i racionalnog nije podložna jednostavnim uopštavanjima. Za Srbe je odlučujuću ulogu u obrazovanju nacije odigralo istorijsko sećanje na zlatno doba srednjovekovne prošlosti, koje je bilo usredsređeno na dinastičke svetitelje iz kuće Nemanjića, posebno na Svetog Simeona i Svetog Savu. Njima se pridružuje mučenički model svetosti oličen u svetom stradalniku knezu Lazaru. Ovo sećanje neminovno je vezano za memoriju stvorenu oko izabranog događaja (junakove smrti na Kosovu polju), sublimiranu kroz proslavljanje njegove iskupljujuće žrtve kao konačne pobede nad smrću.

Gledano iz ugla osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja, znaju li i cene li Srbi svoju istoriju?

I u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji, poslednje decenije su nesumnjivo donele „višak istorije”. Mogli bismo čak reći da je pozivanje na istoriju često devalvirano i kompromitovano, jer je služilo u dnevnopolitičke svrhe. Kada nema dobrog odgovora,  olako se interpretiraju činjenice istrgnute iz konteksta prošlosti. Bilo da je obojeno nazdravičarskim patriotizmom, bilo cinizmom ravnodušne elite, pozivanje na prošlost u oba slučaja je samo prazna floskula. Ovakvo stanje dobrim delom je proizašlo iz svaki put sve pogubnije reforme školskog sistema koji nije zamišljen kako bi dao ono što se tradicionalno smatra dobrim obrazovanjem. Neukim ljudima lako je nametnuti ideale. Ako se nastava srpske istorije svede isključivo na vašarski patriotizam ili na odricanje od identiteta u ime iluzije modernizacije i prosperiteta, mladi ljudi će poverovati da je nacija mrtva, a identitet prazna reč. Uprkos svemu, gledajući naraštaje svojih đaka, ostajem uverena da i dalje opstaje i neprekidno se obnavlja jedna zdrava, žilava supstanca, koja će znati da pronađe sopstveni put – kako u nauci, tako i u javnom životu uopšte.


Komentari11
8bde4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Antonije T.
Samo se kod nas skorojevićska i kompradorska intelektualna elita grozi mita. Naravno obrazovan čovek mora biti svestan svih aspekata njegovog dejstva.
Vladislav Marjanovic
Kompradorska elita (ne samo kod nas) ne boji se mita vec kritike. Zato rusi stare mitove, ali stvara nove - sopstvene. Zato borba protiv nje podrazumeva i borbu protiv mitova. Napred se ne moze ako se pogled usredsredi iskljucivo na mitologizovanu zlatnu proslost, ali ni ako se fiksira na savremene fikcije, vec ako se spoznaju snage koje manipulisu mitovima, raskrinkavaju njihove lazi i radi na iznalazenju humanijih i socijalnijih alternativa za dobrobit ne samo jednog drustvenog sloja vec svih ljudi.
Preporučujem 3
Vladislav Marjanovic
Vecini autora pisama citalaca izgleda da je vaznije da raspravljaju o svrsishodnosti upotrebe jednog, danas u hrvatskoj odomacenog izraza za istoriju, kojeg je prof. Marjanovic-Dusanic upotrebila u svom intervjuu, nego o sustini teme o kojoj je govorila, tj. o ulozi mita u srpskoj srednjovekovnoj istoriji. Ovaj problem utoliko je znacajniji jer se pokrece pitanje u kojoj je meri mit odredjuje oblikovanje istorijske svesti jednog naroda. Prof. Marjanovic-Dusanic je pritom skrenula paznju na jednu cinjenicu: da je problem mita tesno vezan sa osnosom prema elitama. Drugim recima, mit je proizvod propagande vladajucih krugova kojom se izvitoperuje stvarnost u interesu legitimisanja vlasti i njenih aspiracija koje se projiciraju na narod. Ovaj fenomen treba znati, ali nikako se s njim poistovecivati jer se radi o manipulisanju kolektivnom svescu. Da se ne bi upalo u tu klopku bilo bi mnogo je vaznije da se, na primeru mitova, razvija kriticka svest. Na tome bi istoricari trebalo da rade.
Dr.Sreten Bozic -Wongar
Da li je ikada u istoriji Srpskog naroda zena na vlasti osekla zapis-hrast kao nedavni slucaj u Savincima kod Takova ?
Рајковић Ненад
Па не један, него пет. Зоранина баба по оцу. Јадни смо ми докторе, одавно.
Preporučujem 16
Dusan T
Rec povest je ekavska verzija reci povijest, koja je hrvatski prevod reci Geschichte (nemacki za istoriju). Na srpskom jeziku rec povest ne znaci nista.
MilosNS
Da, i sad treba mi da pređemo na te reči pa da Hrvati mogu reći da nam kradu jezik. Nije dosta što nam prisvajaju štokavicu, kad je čakavica i samo čakavica njihova. Inače, na ruskom istorija se vrlo slično piše i izgovara kao na našem, a sigurno nije "povijest". A takvih primera ima bezbroj. Inače, tek tri-četiri meseca glase isto kao u hrvatskom. Ostalo ništa.
Preporučujem 4
Мирослав Јовановић
"Повест времених лет" - рани средњи вијек, Русија. Хрватска ријеч? Немојте молим вас.
Preporučujem 17
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja