utorak, 17.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
RAZGOVOR NEDELjE: MILOVAN DANOJLIĆ, pisac i prevodilac

Politika nije za pesnika

„Bio sam i ostao levičar, samo to kod mene nije bilo političko opredeljenje, nego duboko osećanje čovekove sudbine i njegovog položaja u društvu”
Autor: Ana Otaševićsubota, 16.09.2017. u 22:00
(Фото Анђелко Васиљевић)

Milovan Danojlić je pesnik koji deli sudbinu onih naših intelektualaca koje je snažno obeležilo emigrantsko iskustvo, i kada je reč o njegovom proznom i poetskom stvaralaštvu, i kada je reč o njegovim političkim nastupima.

Njegove najnovije pesme iz zbirke „Životi, životi” (Albatros plus, 2016), za koju je nedavno dobio nagradu „Drainac” u Prokuplju i „Književni vijenac Kozare” u Prijedoru, nastavak su njegovog pesničkog rvanja sa samim sobom i sa svetom: i kada govori o svetu, Danojlić govori o sebi. Reč je o svojevrsnom pogledu unazad, kako glasi jedna od pesama u zbirci (Pitam se, u čudu pomalo/Od dečaka koji je krenuo na put/Šta je u meni ostalo).

U osamdesetoj godini života pisac sa zvezdicom akademika svoju društvenu poziciju doživljava kao marginalnu.

Bliskost nalazi u minulom svetu, na selu, u Ivanovcima kraj Ljiga, gde je proveo i ovo leto, u razgovoru sa seljacima, u šetnji po šumi. Odatle se kao mladić otisnuo u Beograd, a onda u svet, preko pedesetak država, misleći da je „raj negde drugde” („Otišao sam jer sam više voleo da živim po strani nego u Klubu književnika”). Danas taj svet doživljava kao „veliku apsanu”. Vuče ga rodno tlo ali je, kaže, najsrećniji u avionu, između dve domovine, Srbije i Francuske, u kojoj živi od 1984. godine.

U svojim lutanjima nikada nije prestao da piše poeziju i prozu po kojoj ga je upoznala javnost, da prevodi Bodlera, Jejtsa, Paunda, Brodskog, Joneska. Knjiga „Dragi moj Petroviću”, objavljena 1986. godine, obeležila je vreme čiji je duh, kao pronicljivi posmatrač, oslikao vešto i odvažno. Na ovaj roman se nadovezalo desetine pesničkih knjiga, među kojima su „Neka vrsta cirkusa”, „Balada o siromaštvu”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima”, u kojima se često vraća temama nestanka srpskog sela i našeg odnosa prema Zapadu.

Svoj autoritet pesnika i pisca koji promišlja stvarnost želeo je da stavi u službu boljitka svoga naroda, ali su njegovi pokušaji da se uključi u politički život zemlje često ispadali nevešti. Lucidan posmatrač i dobar poznavalac srpskog mentaliteta, bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, da bi potom u Francuskoj branio Slobodana Miloševića iz „patriotskih” razloga, smatrajući da je napad na njega napad na „sve nas”. Danas kaže da pesnik treba da ostane van politike.

Kako bi izgledala današnja Srbija u pismima Mihaila Putnika svom prekookeanskom prijatelju Petroviću?

Dosta tužno. Ličila bi na neku latinoameričku državu. Moj junak se rugao jednopartijskom režimu, ali ga se i pribojavao: bio je to ozbiljan, krut poredak. Ovaj, višepartijski, ističe se neozbiljnošću. Zbrkan je, pa bi i njegova optužnica bila bez pravca, zbrkana. Naš je svet izgubio samopouzdanje, odbija da se rađa, primitivni kapitalizam ga je izbacio iz sedla, ne zna kud da se okrene. Mislili smo, nekad, da se s uvođenjem demokratije i političkih sloboda postavljaju osnove za srećan napredak u svim oblastima života.  A ono... Sloboda je najpre iskorišćena za krvave međunacionalne obračune. Međunarodna zajednica nas je uzela na zub, u društvu, i u dušama, zavladao je haos. Korupcija je dobila širok zamah. Ne samo u poslovnim odnosima nego i u mišljenju, suđenju, osećanjima. U razvijenim zemljama zna se ko vara, ko krade, ko goni lopove; kod nas nepoštenja ima u svim slojevima, na svim nivoima. Ne odlučujemo o svojoj sudbini. Šta znači suverenitet kada nam je otet deo teritorije i kad plate prosvetnih radnika i bolničara određuje Međunarodni monetarni fond?

Da li je u vreme kad ste pisali „Dragi moj Petroviću” mogao da se nasluti takav rasplet?

Videlo se da srljamo u propast, samo sam je drugačije zamišljao. Pretpostavljao sam da će se poredak braniti zubima i noktima, svim oružjima i oruđima, a oni se prebaciše na nacionalni front, zagalamiše na šest ili sedam rezervnih terena, i počeše da zastupaju ono što su decenijama pre toga rušili i gazili. Sloboda je progovorila osvetničkom mržnjom. Nezdravo duhovno stanje moralo je, naposletku, uroditi otrovnim plodovima. Jaka država – a diktatura je, po prirodi stvari, jaka konstrukcija – raspala se najpre na fasadi, a potom i iznutra. Veliki svet, u ulozi lešinara, pohitao je da pomogne. Laž je pokazala svoju suštinu.

U knjizi pesama „Zlo i naopako”, iz 1991. godine, oseća se žal za Jugoslavijom...

Jugoslavija je najozbiljniji projekat do koga su ljudi ovog dela Evrope došli u svojoj istoriji. Mi nismo znali, ovi oko nas nisu hteli, i sve je otišlo dođavola. Ovo što je izraslo iz ruševina Jugoslavije izgleda žalosno.

Kako vam danas izgleda Beograd u koji ste prvi put došli sredinom prošlog veka?

U Beogradu nikad nije bilo ovoliko bogatstva, robe široke potrošnje, skupih restorana i automobila i istovremeno toliko siromaštva i beznađa. U ovom gradu prvi put sam boravio 1949. godine, tu sam završio prvi razred nekadašnje gimnazije. Bio je to skroman, poluseljački grad. Oko Zelenog venca mogle su se videti konjske i volovske zaprege, postojale su radionice za krpljenje najlonskih čarapa i za oštrenje upotrebljivih žileta, hleb se kupovao na bonove, vladala je vidna oskudica, ali se išlo napred. Svima je bilo teško i u podnošenju teškoća bilo je solidarnosti.

U to vreme ste počeli da pišete pesme?

Nešto kasnije, 1953. godine, kada sam se ponovo doselio. Ušao sa u sedamnaestu, a imao sam doživljaje, iskustva s ljudima i sa stvarima više nego što dečački kostur može da ih nosi. Prodavao sam večernje novine, pohađao gimnaziju, spavao kojegde, hranio se koječime. Poezija je došla kao sigurnosni ventil. Nešto je pokuljalo iz mene, kao bol i radost, kao očajanje i nada, i izručilo se u „Urođeničke psalme”. Prvi zapaženiji nastup omogućio mi je Oskar Davičo, uključivši jedan ciklus mojih stihova u prvi broj novopokrenutog časopisa „Delo”, u proleće 1955. Dve godine kasnije objavio sam u „Nolitu” prvu knjigu.

Susreti s Ivom Andrićem su iz tog doba?

Poznavao sam njega i gotovo sve žive pisce toga vremena. U gradu je bujao književni život, s nekoliko listova i časopisa, sa sporenjima, posebno između realista i modernista. Scena je bila na solidnim osnovama. Elitu su sačinjavali pisci školovani još u Kraljevini Srbiji, kao i oni obrazovani između dva rata. Bilo ih je kako među komunistima, tako i među vanpartijcima. Andrić je bio na vrhu piramide, od njega se uvek moglo čuti nešto korisno, zanimljivo i mudro. Aktivni su bili i Veljko Petrović, Isidora Sekulić, Vinaver, Stevan Jakovljević, Desanka Maksimović, Sima Pandurović, Miloš Đurić, Marko Ristić, Dedinac, Kašanin, Vučo, Davičo, Ćopić i Ćosić, a osećalo se, izdaleka, prisustvo Crnjanskog i Rastka Petrovića. A danas? Spala knjiga na tri slova.

Tragajući nedavno za Andrićevom pričom „Laž” u „Borbi” od 29. novembra 1958. godine, naišla sam na pesmu „Kristalna tišina praznika” ispod koje ste potpisani zajedno s Vesnom Parun, prigodna pesma povodom Dana Republike...

Onda sam prijateljevao sa tom hrvatskom pesnikinjom, pa smo smislili da zajednički pozdravimo Dan Republike. Pesmu nisam uneo ni u jednu zbirku, ali priznajem da sam dopisao nekoliko stihova. Ne odričem se ničega što sam napisao i potpisao. Vesna i ja smo uistinu verovali u dugovečnost Jugoslavije. Branko Miljković je slavio venčanje Šumadije i Zagorja. Zabluda? Jadan je onaj koji nikad nijednu nije imao. U onom režimu nije mi smetala ideologija, koliko lažljivost i nedoslednost u njenom ostvarivanju. Bio sam i ostao levičar, samo to kod mene nije bilo političko opredeljenje, nego duboko osećanje čovekove sudbine i njegovog položaja u društvu, nešto što dolazi iz dubine bića, iz creva. Po socijalnom poreklu i skitačkom životu bio sam, a i danas sam, intelektualni proleter. Moj najviši ideal je osvajanje unutrašnje duhovne slobode, i u tome sam, čini mi se postigao izvestan uspeh.

Kako gledate na ulogu pisca u javnom životu?

Svako prema svom osećanju stvari, talentu, shvatanju i mogućnostima, prema razumevanju građanskih dužnosti. Pisac, međutim, ima i nekih drugih obaveza, u kojima ga drugi ne mogu zameniti. Pisanje je, između ostalog, ispitivanje izražajnih moći jezika, što je prvorazredno patriotsko delovanje. U razumevanju naših i svetskih zbivanja, u sagledavanju naše sudbine, više mi pomažu Čehovljeve pripovetke nego sve političke rasprave i ideološki koncepti. Čehov je zanimljiviji i aktuelniji od onoga čime nas zasipaju mediji. I on je bio angažovan, borio se za prava robijaša na Sahalinu, ali ga ne pamtimo po tome.

U više navrata ste se, ipak, uključili u politički život, bili ste jedan od dvanaest osnivača Demokratske stranke...

U prvi mah smo mi, intelektualci-peticionaši, imali petlju, i nešto iskustva, da pokrenemo opozicionu partiju. Bili smo privremena ispomoć, pa smo se ćutke udaljili. Ne, sto puta ne: aktivna politika nije za nas!

Ima li pesnik pravo da se predomisli?

Svako ima pravo na to, pod uslovom da to ne čini iz kalkulantskih razloga. Karijeru nisam pravio, ni ovde, ni u svetu, a mogao sam, bilo je privlačnih predloga...

U vašoj poeziji se preklapa nekoliko tokova, od intimističkih do angažovanih pesama, u kojima je reč o NATO bombardovanju, o licemerju Zapada, kritici globalizacije...

Teško je napisati dobru pesmu u kojoj se pominje NATO. Nisam odoleo izazovu, i ne kajem se. Bombardovanje iz 1999. godine je strahovito važna lekcija srpskoj mladeži. Mladi su, pod sankcijama i bombama, jednom zauvek naučili šta je Zapad i šta im uistinu nudi „Evropa”.

Lucidan ste posmatrač i pisac koji je vešto znao da predstavi karakteristike ovdašnjeg mentaliteta, a s druge strane ste se često nekritički odnosili prema vlasti. Zamera vam se što ste iz Francuske branili Miloševića...

Kad je, devedesetih, počela kampanja protiv Srbije, postavilo se pitanje: s kim, sa onima koji se spremaju da nas napadnu ili sa svojim narodom. Da sam se uključio u njihovu ratnu propagandu, umro bih od sramote. Kakav je da je, ovo je moj narod: dobrodušan, naivan, plemenit, detinjasto lukav, neupućen. Milošević je napadan zbog svih nas, zbog naše nepokornosti i slobodoljubivosti. Svakako mi je bio bliži od Klintona, Širaka i Blera. Pravio je greške u politici, pa šta? Ja ne volim mnogo vešte političare. Izdržao je na strašnom mestu i umro herojski. Istorija će o njemu tek reći pravu reč, a one koji su seirili kad mu je leš dopremljen u Beograd, istorija neće pominjati ni u fusnoti.

Iste pozicije je u Francuskoj branila grupa intelektualaca okupljena oko publikacije „Balkan enfo”. Koji je domet naših intelektualaca u Francuskoj?

Njihov domet je nevelik, ali je njihov glas ostao zabeležen. Istoričari će moći da procene i to što je izašlo u dve stotine brojeva „Balkan enfoa”. Klika oko Bernar Anri Levija je, oponašajući Sartra, uvežbavala angažovanost na nevažnim Srbima, a da ništa o nama nije znala. Pomogla je imperijalistima da načine korisnu brešu na Balkanu. Francuski šezdesetosmaši završili su bedno, kao sluge velikog kapitala.

Koliko je vaš pogled sa strane, iz Francuske, uticao na vaše tumačenje ovdašnjih dešavanja?

U Francuskoj, Engleskoj, Americi, Nemačkoj i još kojegde, proveo sam blizu 40 godina. Vaspitan sam na velikoj kulturnoj tradiciji tih zemalja, a ne na njihovoj politici i pljačkaškim ratovima. Od Zapada se može mnogo naučiti, ali pouke valja birati slobodno, bez prinude, prema vašim potrebama. Saveti koji nam dolaze sa zvaničnih mesta mnogo više služe savetodavcima, nego vama.

Predsednik ste odbora Srpske književne zadruge, dobitnik ste pesničkih nagrada. Kakav je danas položaj pesnika?

Loš, mnogo teži nego što je bio naš sredinom prošlog veka. Naše pevanje je bila potvrda životne snage društva. Neoliberalni kapitalizam ič ne haje za pesnike, a oni se, nekako, snalaze i bez njegove pomoći. To je posebno vidno u provinciji, gde se pesnici ispomažu, organizuju festivale i susrete. Kultura preživljava uprkos nebrizi i zlom vremenu.


Komentari8
ead43
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milos Moskovljevic
Citajuci par zlobnih, ad hominem komentara, mogu samo da kazem da bar nije surovao sa Bernar Anri Levijem. Neki drugi Srbi jesu i na njima ce ostati vecna ljaga. Danojlic nema cega da se stidi.
Vladislav Marjanovic
Naprotiv. Politika jeste ne samo za pesnika vec i za svakog umetnika, jer je njihovo stvaralastvo uslovljeno reagovanjem na odredjenu drustvenu pa i politicku situaciju. Medjutim, pesnik (kao i svaki umetnik) mora da se cuva da ne postane orudje dnevne politicke propagande, pogotovu demagoske. Umetnicima to tesko uspeva zbog sklonosti da se emotivno identifikuju sa kolektivistckim ideologijama uvijenim u omot humanosti ili socijalnosti. Ni Milovan Danojlic nije bio izuzetak. Ko je imao (ne)srecu da s njim saradjuje zna to vrlo dobro. Nabusit, prepotentan, netolerantan prema tudjem misljenju ("Ko ste Vi, niko i nista, pa da pljuckate na Milosevica!") on je istupao kao vrhovni arbitar u oceni politicke situacije i politickih licnosti u osamdesetim godinama. Borio se protiv kulta Titove licnosti, branio Milosevicev da bi se uskoro i od njega distancirao. Ocevidno se trazio i to iskazivao kroz svoja dela. Ali politika ga prati kao i svakog stvaraoca.
Milosav Popadic
Nedavno sam navršio 85 godina i prošao put donekle sličan onome kojim je išao Milovan Danojlić. Moje životno iskustvo i pogledi na društvo, politiku, selo, Zapad, Miloševića, raspad Jugoslavije, veoma su slični Danojlićevim. Uz jednu napomenu: S Francuskom revolucijompočinje proces stvaranja nacionalnih država. U I svjetskom ratu raspala se multinacionalna K-und K na nacionalne države i multinacionalnu Jugoslaviju; Jugoslaija se 90-ih rasapla na nacionalne države, sad se – iako se zna kako su prošle K-und K i Jugoslavija – insistira na multinacionalnoj BiH. Nedokučivi su putevi Gospodnji. Hvala i Danojliću i Ani Otašević – i ''Politici'' – razgalio me ovaj njihov razgovor.
Zorka Papadopolos
Autor je iskreni rodoljub, nacionalizam mu niko ne moze kritikovati u vreme kad je drzava Srbija, a jos vise Srbi iz okruzenja u bednom stanju! Levicar je jer zeli narodu iz cijeg jezika potice bolji (materijalni) zivot, vecu sigurnost, nastavak kulturnog bica. Ko ste vi koji ga kritikujete, sta ste uradili za ovu sredinu? Samo zvocate!
Миодраг Миленовић
Прочитајте његову прочетничку књигу "Ослободиоци и издајници", па ћете видети о каквом је "левичару" реч. Најлепше су прошли Немци (чистунци, мало-мало па перу зубе...), па четници, од којих никоме ни длака с главе није фалила и који ни мрава не би згазили, а партизани-злочинци су после победе, Божјом промисли, сви трагично завршили...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja